Напомена:
Дјелови рукописне књиге Бранка Јокића ГАЗИЈЕ ИЛИ БАЛИЈЕ (Плављани и Гусињани у прошлости), који су у протеклих пет мјесеци овдје објављвивани, измамили су запажено интресовање посјетилаца, прије свега Плављана, Гусињана, Величана и Полимљана. Преме реаговањима, већина је схватлиа суштину: да то није никаква “историја” Плава и Гусиња, већ још једно казивање (књига) о Велици и Величанима. Још прецизније: пишући о личностима из прошлости Плава и Гусиња, аутор, на другој страни, предсдставља тешке историјске датости у којима су опстајали његови (наши – велички, полимски и други) преци…
Сада је пред читаоцима (посјетиоцима сајта) нека врста наставка те приче. Наиме, изостављајући изворе и детаље, у неколико наставака пренијећемо фрагменте из Јокићеве књиге ВЕЛИКА И ВЕЛИЧАНИ у којој су, у посебноме и опширноме поглављу (Како је Велика нестајала) први пут свестраније обрађене сеобе Величана – започете управо усљед описанога терора над њима, а наствљене до дана данашњега .
То не значи и да је овдје, иако је коришћена архивска грађа, о тој теми све истражено и записано. Зато, аутор моли потомке одсељених Величана да му, ради другога и допуњенога издања ове монографије (које је у припреми), преко овога сајта , доставе податке, приче, сјећања или фотографије предака, итд.
ПРВА ПРОГОНСТВА
Већина величких братстава су се увећавала, а нека нестајала – усљед „прекида мушке линије“. Други су напуштали завичај, па се приодни прираштај није адекватно „попуњавао“. Тај дуготрајни процес тешко је прецизније пропратити, јер је писаних докумената (и о томе) мало а сјећања ближњих и потомака су одавно изблијеђела и непоуздана.
Има писаних трагова да је исељавање почело већ у првим генерацијама новонасељених Величана. Еетнолог др Мирко Барјактаревић је забиљежио да у руговским селима Малевићи (Маљај), Дреље и Шаљани, живе и породице које су „поарбанашени Величани, од тамошњег давно посрбљеног рода Шаљана“. Одлазили су и у другоме правцу – у сеоби под пећким патријархом Арсенијем четвртим Јовановићем Шакабендом (1737.године). Када су из Васојевића (принуђени од Порте) у првој половини 18. вијека одселили и Карађорђеви преци (за које једни тврде да су из Краља код Андријевице, а други да потичу из Сјеврне Албаније те да се Карађорђев отац родио у Гусињу…) с њима је, у Србију, отишло и неколико величких породица. Међу њима су била два Гојковића и отац Карађорђевог буљубаше Петра Јокића. Гојковићи у Прислоници код Чачка, увјерени су да су се ту наслили баш ови њихови преци и да о томе има писаних трагова.Према неким предањима, од ових Гојковића је је баба Вишња, мајка кнеза Милоша Обреновића 
која се, 1765 године, удала за његова оца Теодора Михајловића (по њој се зове једна улица у Београду)…У случају Петра Јокића постоји само предање, јер он о томе ништа није рекао српском историчару и писацу М. Ђ. Милићевићу, који је аутентично забиљежио његова казивања. Помиње само то да му се отац звао Радисав, али не казује ђе је рођен, док је за себе прецизирао да је рођен у Тополи, 1779. године, те да је имао још два брата (један је живио у Земуну а други у Београду, од којих су највјероватније београдски Јокићи, који су имали занатске и трговачке радње у центру Београда…)
И Андрија Јовићевић биљежи исељавања почетком друге половине 18. вијека. Када су одбили давање харача, Турци су силом настојали да их принуде на покорност: ”Борба је била не само очајна, но и врло дуга. Величани, завјерени међусобно на борбу, на живот и смрт, борили су се јуначки, али послије знатних губитака с једне и друге стране, подлегоше сили јачега и по невољи пристадоше, да дају четвртину. Тада се много виђенијих Величана иселило, нарочито они, који су се у борби истакли као вође и подстрекачи народа на буну против Турака”.
Јовићевић наводи и протјеривање неколико “непослушних” вишечланих породица – према Санџаку, Скопљу и Сарајеву. Конкретизује да се то догодило послије устанка у Васојевићима, у којему су учествовали (помагали) и Величани: “Негдје око 1866. ударе Турци на Велику са јаком силом, разбију Величане, попале сву Велику, посјеку 20 глава заплијене скоро сву стоку и одведу 70 роба. Тада су Величани од невоље пристали, да поново дају четвртину; Турци нијесу тражили четвртину за прошлих седам година, јер су то наплатили пљачканом стоком и робљем, које су дали на откупе; неоткупљено робље Турци су задржали и потурчили… Пошто је Велика „пољубила крваву сабљу”, Турци су од свих већих братстава узели девет највиђенијих породица и зајмили их у сургун од Сјенице до Сарајева, растуривши их тако, да једна за другу не знаде; људе су држали у тамницама, а робљу су давали тајин. Те породице јесу: капетан Милета Пауновић, Милета Стаматов Томовић, Радман Живаљевић, перјаник Павић Голубовић, Стеван Гојковић, Зарија Бошковић, перјаник Радован Радуловић, стотинаш Милић Радевић и Илија Радевић. Поменути Величани су са својим фамилијама стојали у сургуму двије-три године и пошљедња четворица су тамо умрла; кад су ови умрли, остали су пуштени на слободу, и они тајно преко Аустрије и Црне Горе пребјегну с робљем онамо”.
СЕЛИЛИ И У ДАЛМАЦИЈУ И БОСНУ
Испод турскога терора Величани су тада бјежали и према црногорској територији. Настанили су се (привремено) у селима око Ријеке Црнојевића и у Црмници. Радили су и на путу Вирпазар – Цетиње. Једни су се врнули у Велику, као Млађен Лакићев Јокић, који је на тој траси зидао мостове и подзиде. Други су наставили према Босни и сјеверној Далмацији. Касније су неки промијенили презиме, а има их и који су га задржали до данас. Тако, Јокићи из Обровца на ријеци Зрмањи, из села Поповићи, код Бенковца, Буковице у Равним Котарима и још неких мјеста из сјеверно-далматинске регије прапоријекло везују за Чакор и Велику. У њиховом предању стоји да су се тамо доселила “три брата, испод планине Чакор, село Велика, племе Васојевићи”. Немају прецизнијих података када, осим што казују да је то било “у вријеме рата против Турака”. Будући да је то ратно стање трајало скоро два вијека, свакако је тешко одредити вријеме тих одлазака, али се мисли да су била прије Берлинскога конгреса…Има их и који су исламисти (у Козуловоме Варесу), а који су, како преносе с кољена на кољено, такође дошли из ових крајева. Већином сви ови Јокићи славе св. Николу, а други су је промијенили, преузимајући женину, када су долазили на њихова имања, па им је најчешћа слава Ђурђевдан. Потом су се и отуда (ра)селили и сада их је највише у сјеверозападној и сјеверној Босни и Војводини.
У Славонији и Босни (код Рогатице, Власенице, Тешња и Маглаја) живе Гојковићи. Већина држи да су настали од некога Гојка (патронимик) али истичу да нијесу у узајамном сродству. Неки (које славе св. Симеуна Богопримаоца) мисле да су прапоријеклом из Велике, одакле су дошли крајем 19. вијека и отуда донијели и презиме.
Група Живаљевића је отишла у Шумадију, па и данас под истим пре- зименом живе у Бистрици и Штављу (испод Голије).390 Неколико њихових братственика и Јокића допрло је до Владичинога Хана. За судбину Јокића се не зна а Живаљевићи су промијенили презиме у Китановић. Живе у селу Декутинци и тврде да се њихов предак звао Влајко и да је из Велике дошао око 1870. године.
Како је већ речено, након Берлинскога конгреса положај Величана постао је још тежи. Велика је припала Црној Гори, али су границе остале уз њихова имања. Биле су и даље спорне, због стратегијске важности за турску империју, као и претензије Руговаца на пашњаке у Ваганици, Лијепом долу и на Чакору, посебно на ливаде и шуме у Бјелухи, Враћеву и Ваганичкој гори. Дуго је једини слободан излаз Величанима био преко Thафе приједолске, (појас од око 300 метара) ка Шекулару. Под притиском Турака, велике миграције снажније су захватиле и Велику, па су и Величани и Шекуларци масовно насељавали имања око Пећке патријаршије.391 Зна се да су се тих година, у Црном Врху, изнад Љевоше, населиле и породице Јокића (Стојнића), Живаљевића (с Папрaтишта, док су два брата из те породице преселили у Фиришта, то јесте у Ржаницу и Машницу, а четврти у Сјеницу) и Гојковића (који су одатле преселили у село Ратиш код Дечана, ђе је Радисав Гојковић имао синове Предрага, Ненада, Небојшу, Владана, који су 1980. године отишли у Гружу код Крагујевца).
Турски терор није био једини разлог да Величани напуштају огњишта. Хроничари су забиљежили да је сваки више волио погинути на бранику племена, него утјећи из страха. Али, усљед увећања породица, све више је недостајало обрадиве земље, па су се истовремено морали борити и против глади. Јовићевић то сиромаштво овако описује: “Занимање Величана било је сточарство и земљорадња. У племену нема ни корака равнице, а стране су стрмене и тешке за обрађивање; нема довољно земљишта, да се раскрчи нових њива и ливада. Зато Велика и има мало земље и ливаде… Величани су имали добре планине за љетњу испашу, али нијесу имали довољно ливада за зимску исхрану стоке, зато и нијесу држали онолико стоке, колико би могли љети напасати и колико би им потребно било. Сва плећа по бреговима Велике раскрчена су и претворена у њиве и ливаде, али је све то, ипак, недовољно за подмирење њихових потреба. Овдје се њиве и ливаде не наводњавају као у Плаву и Гусињу, јер по странама нема довољно воде за вођење; за то род у житу и сијену није бог зна како издашан…”
О тачности овога запажања свједоче и многобројни “разори” који се јасно назиру и до врха ћемена Јанковића и многих орница у Лијевој Ријеци, Рогамима, подно Приједола, у Шумама, итд. Да се и умирало од глади (и болести), документује и обраћање Рада Микића, командира величкога, властима на Цетињу. Истичући да је, након што је Велика припала Црној Гори, умрло око 80 особа, министра унутрашњих дјела Маша Врбицу, извјештава да Величани имају “на чељаде девет ока жита”, те да народ “скапава од глади”, долази к њему, а он “не зна шта да одговори”. С Цетиња је одмах послата помоћ од 1.500 багажа жита. Али, то је било недовољно, па је паника нарастала. У Велици је тада било и 40 “ускочких војника”, са фамилијама, које су живјеле од прошње, па војвода Илија Пламенац моли књаза Николу да обезбиједи новац да им се купи жито.
Књаз је помагао али није превише и задржавао оне који су “пријетили” исељењем. Објашњавао је како су наступиле “године зла” (а такве су биле све редом), те да се од државе “немају у шта надати, осим у мало жита”, па је препоручивао својим поданицима, посебно онима са “ивице Црне Горе” (то јесте са границе, који су га мање интересовали… а са којима је имао и политичких неспоразума) “да иду куд знају, док је раније”. Пријетио је: ”Ко се не узда у моју правицу – тај ми и није од преше”.
Код неких историчара превладава мишљење да је књаз Никола (и подстицањем Плављана и Гусињана на сукобе с Величанима и другим пограничним житељима) потајно радио на исељавању приграничног становништва – само да би смањио број незадовољних општим (политичким, социјалним и другим) стањем, као и да би у тим крајевима умањио сукобе с Турцима. Нијесу му одговарали, јер је, како је већ истакнуто, имао и калкулације (осим што је удовољавао Васојевићима па је, на рачун њиховога ширења према Виницки и Трепчи, Бјелуху уступио Турцима…) да се шири и према Херцеговини, управо на рачун источне граниице, то јесте узвратним уступањем тих територија Турској.
Цетињској политици подстицања миграција ишло је у прилог и то што су у Србији, такође након Берлинскогa конгреса, почеле да се “ослобађају” велике површине земљишта, а што је дјеловaло веома изазовно на црногорско осиромашено становништво. И кнез Милан, који је био у добрим односима с књазом Николом, желио је да неке новоослобођене крајеве, на југу Србије, насели “ратоборним Црногорцима”, односно “орачима и копачима, који ће плаћати добар порез”. Он још 1879.године, цетињског суверена моли, “као брат брата”, да му пошаље “око хиљаду породица” па је влада на Цетињу издала 810 породичних пасоша за исељење, међу којима је било и неколико за породице из Велике.
НИЗ РГОВУ И ЛИМ…
Кад су политички односи између Обреновића и књаза Николе за- хладнили, и исељавање је смањено. Ако је одлазака и било, онда су то појединци и групе радиле “на своју руку”. Војвода Гавро Вуковић у својим Мемоарима пише да су црногорске власти врло снисходљиво тражиле “разумијевање” у Београду, молећи да “приме гладне породице из Црне Горе”, али и напомињући да су они који су дошли раније, имали проблема, нарочито у Топлици. Заправо, у томe обраћању владе књаза Николе српској влади најприје се тражи да Србија исељавaње прихвати као “службено” и прими што више Црногораца, а потом се молећиво каже: ”Познато Вам је, да је Црна Гора у пријеђашњим временима прибјегавала Србији у свакој својој нужди и да су Црногорци добијали помоћ у сваковрсном облику од своје браће Срба. Црногорци су у Србију ходили као дома и по њој се насељавали; често пута ходили су и на повремену исхрану па се опет враћали на своја огњишта… Међутим, тај природни ток у нашим одношајима би прекинут неким политичким неприликама”. Потом се наводи како је ново исљевање нужно због “велике суше” и тражи пређашња предусретљивост према Црногорцима, да им се “отворе врата братске Србије и дозволи пресељавање и насељавање по мјестима која буде опредијелила српска влада”.
Опет се Београд смиловао: након десетак дана, 24. августа 1889. године, српска влада одговара да су “врата Србије отворена браћи из Црне Горе”…397 Већ наредне године ка Србији и Метохији, низ Лим и преко Чакора, кренуло је и 18 породица из Велике, са 131 чланом. Судбина неких никада се није сазнала, али је извјесно да нијесу сви стигли до циља. Неке су Руговци поубијали, а претпоставља се да су многи, као и неки ранији им претходници, “промијенили вјеру” и остали неђе по Метохији, а можда отишли и даље, према Турској. На примјер, познато је да су једну од породица Јокића Турци населили код Истока, али су њени чланови морали да приме ислам и промијенили презиме у албански облик Jokiqi (или Jakiqi). Дио њихових потомака су Албанци, мада има их и који су, након сто година, врнули православну вјеру и старо презиме (живе у Косовској Митровици и у Србији). Али, губи се сваки траг на основу кога би се могло претпоставити из којега су огранка Јокића… Сличну судбину имали су и Јокићи и Гојковићи који су се населили изнад Пећи.
Величане, који су кренули ка Беранама, па низ Лим, према Сјеници, српске власти су враћале натраг, или зауставиле на граници у Санџаку, а онда су их црногорске влати хапсиле. У једном документу из 1898. године пише да су се “из Велике и Полимља тајно кретали шестина, са намјером да пређу у Србију, али су пофатани и налазе се у тамници”.399 Тих година, дио Петровића отишао је у Јабланички крај (одакле ће се касније селити према Витини и другим мјестима), али су двије њихове породице, као још неки Величани, остали у Сувоме Долу, код Тутина. Потомци Павића Вучетића (који је рођен око 1850. године, а умро 120. година касније) задржали су старо презиме, а други су прихватили ново. Петровићи су се се прозвали Величани, како су их, по мјесту одакле су дошли, звали нови сусједи (потом су селили према Краљеву и Арнђеловцу, ђе и сада живе)..
У монографији о Власотинцима наводи се да су се крајем 19. вијека „досељавали Великићи, из Велике под Чакором“. И овдје се ради о величкоме братству (или више њих) који су такође ново презиме узели по мјесту из којега су доселили.
НАСТАВИЋЕ СЕ