ИМПРОВИЗАЦИЈЕ ПРОФЕСОРА КНЕЖЕВИЋА

Пише: Бранко Јокић

До дестак година уназад, о Велици и њеној прошлости заиста је мало или узгредно писано. Зато, дио публикација које су настале у новије вријеме, и тиме се баве са било којега акспекта, а посебно монографскога обрасца, заслужују пуну пажњу. Без обзира на њихову појдиначну (не)вриједност, и старије и млађе генерације Величана имају разлога да се и убудуће порадују сваком таквом подухвату.
Будући да сам аутор пет књига о Велици и Величанима, те да сам завршио и обимну историографско-етнографску хронику, резумљиво је што с великом знатижељом и сам пропратим (и исчитам) све што се о томе пише. Нијесам се уздржавао да позовем неке ауторе и да им честитам.Када такав доживљај није потпун, уздржавао сам се од било какве расправе, јер је незахвално говорити и писати о (сличном) послу других – и зато да се то не би схватило као „ривалска конкуренција“. Међутим, неке особе, које пошто-пото хоће да су писци или историчари, „преврше сваку мјеру“ па за своје импровизације, нагађања, фалсификате, плагијате и сличне глупости, злоупотребљавају и моје књиге, или их безочно краду (у чему се нарочито истакао Предраг Шћепановић). Уз то, настоје и да ме, заједно с другим ауторима књига о Велици, омаловаже. У таквим приликама тешко се уздржати а да се не види и појасни о чему се ради… Тако ми је (вјероватно и другима) и проф. др Марко Кнежевић појачао управо такав мотив, односно жељу да се позабавим његовом књигом „Велика и Новшиће – завичајна монографија“.
Наиме, још у предоговору, и то у првој реченици, нашао је за потребно да дискредитује све писце „величких“ књига, арогантно пресуђујући: „Досадашња проучавања РУРАЛНИХ ПОДРУЧЈА (истакао Бр.Ј. – у немогућности да схвати каква су то урбана подручја у Велици и Новшићу…) већином су била парцијална, ПРЕТЕЖНО БАЗИРАНА НА ГНОСЕОЛОШКИМ САЗНАЊЊИМА ДО КОЈИХ СЕ ДОШЛО ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ, ПРЕДАЊА И АРХИВА, ДОК СУ НЕПОСРЕДНЕ МЕТОДЕ СЛАБО КОРИШЋЕНЕ“ (истакао Бр. Ј.) Још инспративнији позив на читање и анализу његове књиге садржи самољубиви усклик га је баш то наћерало да напише „СВЕОБУХВАТНУ НАУЧНУ МОНОГРАФИЈУ ЗАСНОВАНУ НА ТЕРНСКИМ И ТЕОРЈСКО-ЕМПИРИЈСКИМ ИСТРАЖИВАЊИМА“ (опет нагласио Бр.Ј).Такође, без иаквога повода (бар када је у питању његова „наука“), помиње како је, на само њему њему познат начин користио све саме “научне методе“, „интердисциплинарни рад“, итд, итд.
Дакле, наш уважени професор, који се током дугога радонога вијека, у својим новинксим чланчићима, изјавицама и брошурицама, ријетко када освртао на Велику, сматра да је без значаја што су, на примјер, Мирко и Предраг Брковић проучили и сумирали оно што он сада препричава и преписује, да су безначајне моје књиге о говору Величана (коју и не помиње), Другоме свјетскоме рату и друге (које такође обилато цитира, или препсује без њиховога навођења), итд. Или да помена и уважавања не зслужује ни умјетничка проза Славице Кнежевић (у којој се величка прошлост, понакада скицирана на само неколико страница, литерарно сажима и много упечатљивије и снажније доживљава него у томовима неких наклапања). Не зна ништа о   поезији Раденка Бјелановића, која боље презентује менталитет Величана, него неке „научне нетоде“…
Заправо, професор Кнежевић све до сада написано багателише и подучава како би требало писати. Па ево, да погледамо његове резлтате и упуства, кроз најкраћу анализу његове „завичајне монографије“. Јер, она би требало да је  репрезентативни образац тих знања и писања.
Нажалост, још од прве странице бива јасно да је читаоцу потребно да уложи ванредну концентрацију, па и мучење другачије врсте, да би могао да издржи читање професорвога сочиненија. Између осталога, читалац се мора враћати више пута на врх странице да би разумио шта је аутор хтио да каже, а ако га случајно интересују извори на које се позива, онда је за то потребно изутетно стрпљење и поприличан физички напор. Јер, „методологија“ нашега професора најприје показује да јој је главни циљ да сакрије изворе (ако их уопште помиње), па су просто бачени на стражњи дио књиге и морају се претраживати сваких пола минута. Заиста, није јасно у које му је друге сврхе ово било потребно: могао је с било које полице, из било које библиотеке, скинути било коју књигу и видјети да се фусноте биљеже на истој страни на којој је и основни текст (јер су оне ту управо да би га допуниле или појасниле, те да ниједна савремена наука, па ни његова, нема неку засебну праксу те врсте). Да овакво скривање има неки само њему знани разлог, јасно потврђуе и чињеница да је друге (наравно, мање значајне) фусноте ставио – тамо ђе им је мјесто…
Не би требало „ситничартити“, када би то била једина конфузност. Но, она се још више огледа у несистематизованом казивању, како би се рекло „с брда с дола“, које читаоца такође прати од привих страница…
Причу о Велици Величанима, професор почиње баш разултатима „теренскога рада“, али не својега него извјештача Тањуга и Политике, који су, неђе 1991. године – пазите чуда – измјерили велике снијежне наносе на Чакору. Како му се та „открића“ чине судбоносним проблемом и за прошлост и садашњост својега завичаја, професор их је ставио на прво мјесто. Онда га је то понукало да (такође у ударном дијелу књиге) нашироко приповиједа о „привредно-саобраћајној функцији Велике“ у средњему вијеку (?!), неоствареним цестама и пругама и другим којештаријама. Лијеп би био податак је тај пут хтио да гради Негош, али професор за то не нуди било какакав писани извор па је просто немогће на ријеч му вјеровати да је Његош уопште и знао за Чакор – у вријеме када је цио овај крај био под турском влашћу. Али, то професору није важно, па нуди лажуњање које су (под лажним именом) лансирали некакви Богдановићи и слични разурници Црне Горе: доводи тај пут у везу са страдањем српске вјске 1915. године (стр.159) – као да је краљ Никола, у вријеме када букти Вељи рат, требало да гради путеве за отсупање српске, или било које војске (уосталом, да је Црна Гора жељела страдање те војске не би се догађало оно на Мојковцу)…
Слиједе други плодови професоровога „теренскога рада“: пошто је дуго био заузет планинама око Плава и Гусиња, сада покушава да утврди и границу око Велике, и то прецизније него што ју је назначила турско-црногорска и међународна комисија (послије Берлинскога конгреса). Кад је већ ту, мјери и влажност ваздуха по Чакору, пропитује састав терена (иако су то већ утврдили Брковићи), региструје јамице и пећине (уз сликање у њима) и друге „ријеткости“. Не зауставља се само на Чакору, већ гa ти налази инспиришу да расправља и о пећинама до Гусиња (стр.41). Према обиму (седам страница, 245-252) који је томе „проблему“ посветио, посебно га је намучило мјерење температуре (опет по Чакору), односно утврђивање „киматских карактеристика“ (као да се ради о некоме семинарско-симпозијумско-тематскомe раду). Ишао је и око Лима и утврдио да не тече ивицом Новшића, како смо то мислили (и видимо) него „кроз“ Новшиће (и Велику, стр.57), али умјесто риба у Лиму описује оне у Плавскоме јерезу (стр 76). Враћа се уназад, па води читаоца и у праисторију, али не Велике, но Беранкрша и Везирове браде (77)?! Романтично медитира о шумама и могућности њихове експлатације, а не види њихово пустошење и нестајање (стр. 69), описује Проклетије (стр.75/66) и то дјелове који су далеко од Велике и Новшића, такође (апстракно) помиње пилане у Плаву и Андријевици. На крају, лије сузе што је љепоту Чакора заобишао Национални парк Проклетије, али се „не сјећа“ да је и сам дипринио постојећим границама тога, назови националнога парка, или да, у најмању руку, својевремено није ни гласић (по)дигао против тога да се Чакор изузме уз тога пројекта и препусти Плављанима за лов и пустошење…
Пошто је, ради „теренских сазнања“, премјерио Велику и Новшиће и уздуж и поријеко, учињело му се да се и релевантна историографија (па и демографија) може пратити на сличан начин – без архивске грађе и ранијих статистичко-демографских извјештаја. Наравно, за његову историју требало би имати разумјевања – и зато што му није специјалност. Али, тамо је превише нетачности или површности. Ево само неких „ситница“. Помиње (недефинсане) средњовјековне Величане, па истовремено „скаче“ на 17. вијек, не казавши шта се у међувремену (с њима) збивало. Упоран је у произвољним тврдњама о тзв. Величкој републици (стр.86, а понавља на стр.88) па каже да је трајала од 1850. године (иако је Екар, који је био наводни посредник у томе, у Скадар дошао тек 1853.године). Још „појашњава“ како је тада књаз Данило поставио Веља Ивезића за величкога кнеза, иако је познато да је овај црногорски суверен још на почетку своје владавине укинуо кнежине и друге облике турске власти (кнез је иначе био турски слуга…) Још тврди да је те године Књаз Данило Велику прогласио капетанијом (што је тачно) па му се не зна: је ли тада Велика постала капетанија или кнежевина (кнежина)? Додаје како су капетаније „задржане“ до црногорско-турскога рата (не каже којега, а било их је много), али не зна да су обновљеене 1980. године и трајале све до Првога светскога рата и да је Велика до тада имала (неколико) капетана. Пише како су се „након 1878. године сва васојевичка села сјединила с Црном Гором“… Да, Васојевићи јесу (један дио и раније), али не и гроњополимска села. Новшиће и Горња Ржаница све до 1912. године остала су изван црногорске контроле. Тврди да су Радевићи носили српски барјак, иако су били припадници Величкога батаљона, Горњовасојевичке бригаде, у саставу црногорске војске, чији (крсташ) барјак није српски (чему ситни фалсификати, професоре?) По њему, аустроугарски окупатор је организозовао (демократске) изборе за предсједника величке општине (Вукашина Кнежевића)?! Умјесто да прелиста макар једну књигу о Подгоричкој скупштини, преноси оно што је чуо од особа које препричавају и друге нетачности. Јефто Поповић је био представник Источкога среза, а не Полимља и Велике. Саво Пауновић је „зступао“ Гусиње, а Велику Љубо Вуксановић и Новица Поповић. Нетачно професор наводи и да је Костадин Микић био „влики поборник уједињења“. Истина, није био ни велики противниик, али јесте „сумњив“ па је зато пензионисан у 47 години (професор није ни видио његов персонални лист на који се позива…) Онда, неколиким реченицама, прелази сав међуратни перод, а једину новост коју (стр.127) доноси (рекло би се и у цијелој књизи) јесте једна неспорно занимљива фотографија. И замислите „научни“ пруступ томе документу: испод њега пише „Група Величана“. Ни једнога професор није идентификовао, па ко би му и зашто вјеровао да су то Величани? Тешко му је вјеровати и да је на оној другој оригиналној слици (стр.245) Новица Поповић, који је од ране младости носио наочари (па су га браћа звала „ћорко“ – према казивању 96-гдишњега инж. Божа Кадовића, првог сусједа Јефта Поповића…)
Завичајно Новшиће професор Кнежевић помиње с времена на вријеме, али ниђе не објашњава шта је значило за Величане у нешто даљој прошлости (да су то били њихови Турци-зликовци, а не они из Анадолије), како су тамо дошли Величани, итд. Тврди да је Исо Бучевић спашавао православце. Можда јесте њега (као комшију) али је клао по Полимљу па је зато и проглашен за ратнога злочинца (што наш професор настоји да ревидира).
Нетачностима, имровзацијама и површностима ту није крај. У поглављу о школству помиње некаквога Перуту Петровића, наводно учитеља у Велици, који ниђе није рагистрован – нако у измишљотинама које је школи у Мурини подметнуо један професоров интелектулни пајташ (а којеме је главни узор у писању о школству Савић Марковић Штедимлија, алијас Томаш Марковић). Професор пише да су између два рата учитељи у Велици били Новица Поповић и Вуксан Гојковић, а само да је „мало мућнуо главом“ јасно би му било да њима тада није ни на крај памети било да учитељују – имали су пречега посла (они су велички учитељи били уочи самих Балканских ратова). Милан Вучетић никада није радио у Велици (већ у Г. Ржаници). Нетачни су му и подаци о Илији Вучетићу. Од мене је (а не из Гласа Црногорца) преписао некролог Раду Микићу (а то није назначио),итд.итд.
Просто је ташко побројати бесмислице и у наставку овога смушенога штива. Пише ( стр.133) да је Новица Пооповић „сачинио записник за Архив Србије“ (записник је сачинињен у Рашкој, а чува се у Архиву Србије). Позва се на преписиваче а не дирекно на Андрију Јовићевића, кога „преузима“ из треће руке, која га је такође прекрајала. На исти начин се „служи“ и неким Џелетовићем, који је испреписивао пуковника Бранка Пауновића; на сличан начин пише о поријеклу Шаљана… Како је у почетку речано, јако воли излете, па на њих у Велику (односно, у своју књигу) доводи (стр. 252/53) и личности које немају никакве везе с њеном прошлошћу (Или Шошка, М. Крџић, Кучи и њихово пoријекло и размножавање)…
Оно за шта би требало да је стручан, такође доводи у сумњу. Реферат о туризму и живoтној средини неприкладан му је за овакву публикацију. Пише и о културно-историјском наслеђу (којега нема).У његoвој варијанти није јасно ништа ни о Брезојевичкој цркви: каже да „потиче“ из 13. вијека, али и да је „подигнута“ у 16-ом (стр.233). Но, није у питању само „култура“. Скоро на цијелој страници (226), објаснио је и фармацуетско-химијска својства ире (сурутке).
Наш професор је у предговору поручио да у његовој књизи презентује „материјал, каквог нема у другим писаним изворима“. Заиста, таквих површности нема у другим публикацијама, али је у њима много детаљније и поузданије истражено и саопштено баш оно што мисли да само он зна – „о људима, истакнутим и заслужним личностима и њиховим судбинама, историјским збивањима, патњама и страдањима становништва, плавском затвору 1941, геноциду у Велици 1944, поријеклу братстава, демографским кретањима, школству, духовном и друштвеном животу Величана, процесима који доводе до пустошења села и гашења школа, обичајима, привредним дјелатностима, тешкој прошлости“…
Нашему професору није имао ко помоћи. Једини рецензент који је писмен, очигедно, овдје је залутао: зна прошлост (читао сам му понешто) празавичаја (Грачанице) и Васојевића, помало и четника, али не и Новшића. Изрекао је нешто што би било нормално (да је „књига проф. др Марка Кнежевића свеобухватна и темељи се на провјереним историјским и научним изворима“) али не рече о којима и каквима. Други је стручњак за кисјелине, а није познато да су му макар хоби историја, етнологија, статистка и пиасње уопште. Трећи је позати скрибоман, домишљан, и плагијатор (како је речано, чак краде и Штедимлију).
Да (за сада) закључим: Велика је релативно мали простор. Три вијека прошлости њених савремених житеља ткође је невелик временски период. Зато, када се пишу двије-три, или десет књига у њима се нека (општа) мјеста свакако морају понављати (топоними, опис пририде, најважнији историјски догађаји). Међутим, Величани имају бурну и богату (иако „само“ тровјековну) прошлост. Има те грађе, догађаја и епизода, цјелина и детаља, односно, мноштво разних непознаница и за десетине историчара, па није нужно да се понављају. Свака (нова) књига требало би да донесе бар двије трећине новога, то јесте раније непознатога садржаја. Ако тога нема, не ваља ни „мрчити и арчити артију“.
Наш професор је баш такав аутор: у његовој књизи ничег новога (буквално, ни један податак који би, евентуално, могао да се преузме или преприча), а много важнога му је непознато. Оно што је саопштио је нејасно и сложено без икакве коигзистентности и реда. Премного је и незнања. Да не „цјепидлачим“, али је, на примјер, необично да универзитетски професор географије не зна, па зато и не биљежи у својој „завичајној монографији“, прворазредни податак баш из његове струке: да је у његовоме завичачају сарадника имао и њен највећи научни ауторитет – Јован Цвијић. Није морао професор скидати архивску прашину, нити ићи „на терен“, по београдским архивима, или посјећивати Цвијићев музеј, него само прочитати његову књигу, која је и обавезна студентска литература…
Све у свему,животно дјело нашега профсра нема никакве везе с публикацијом (и методологијом) монографскога типа. Оно је далеко најлошија књига од свих даведетак (рачунајући ту и књижевност) које су до сада (као засебне) објављене на тему Велике и Величана.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *