КО ЈЕ ИЗДАО АНДРИЈУ ПЕТРОВИЋА

Према историској литератури, убиство Малић бега Реџепагића (унука Али паше),1872.године, организовао је Арсеније Вукићевић, вођа хајдука из Васојевића. По епској пјесми ПОГИБИЈА МАЛИЋ-БЕГА РЕЏЕПАГИЋА, коју је забиљежио Томаш Кнез Катанић, 1931. године, у тој дружини су били: Андрија Петровић, Милун Фемлија (Фемић), Илија Фатић, Бато Губеринић, Спасоје Чукић, Никола Вукићевић, Остоја Лалић, Јован Машовић и Вукота Вуковић, који је посјекао главу Малић-бега.
У истриографији налазимо и оштру ноту Великога везира Хусеина Елија, књазу Николи, у којој каже: „Мој кнеже, из једнога извјештаја генералног гувернера Босне види се да је црногорски разбојник Арсеније, који са својим саучесницима већ двадесет година врши злочине у Колашину и Беранама, у последње вријеме још убио шефа колоне Малић-бега, из Берана. Ове је злочинце ухапсио био војвода Миљан и имао их је спровести на Цетиње, али од тога није било ништа и они продужавају да се користе уточиштем у Горњим Васојевућима ђе је тај исти војвода шеф. Царске власти с правом држе да је присуство Арсенија и његових саучесника у Васојевићима стална опсаност за безбједност сусједних срезова.
Ваше величанство, схватићете потребу да се из Васојевића удаље ови злочинци и да ћете, ја у то не сумњам, наредити надлежнима да им забране њихово бављење у том срезу“.
Вукићевић је спороведен у злогласни затвор Грможур (на Скадарскоме језеру). Турци су , као таоце, у затвор у Сјеници повели десетак васојевичких првака, међу којима су били Панто Цемовић и Васо Сајичић (који су касније пуштени).
О судбини Андрије Петровића В. Дубак у својој књизи биљежи сљедеће:
„… Родом је из Г.Ржанице, а рођен је у првој половини 19. вијека и живио негдје до својих седамдесетих година. Највише је четовао у комитској дружини познатог Арсенија Вукићевића. Непознат је посебни разлог одметања, али је најважније да је Г. Ржаница била под Турцима и изложена сталним мучењима…
Према једној верзији, Андрија је послије убиства Малић-бега у Тифранској клисури код Берана побјегао из Доње у Горњу нахију. Пут га је довео у Талановце, у Кошутићима, у кућу Сима Јововића, са којим се Андрија знао од раније. Андрија је био сигуран да је стигао у пријатељску кућу и на безбједно мјесто. И било је све тако бар неколико првих дана његовог боравка. Ту се комита постепено одомаћивао до опуштености и стекао увјерење да је на сигурном мјесту. У неко вријеме, отприлике послије 5 или 7 дана, код Сима је почео долазити неки Војводић из Коњуха и запиткивао домаћина је ли ту Андрија, у његовој кући и да ли зна гдје се крије. Домаћин га је одбијао говорећи да му није нико у кући, па ни тај Андрија, нити он ма шта зна о њему нити о мјесту његовог боравка. Андрија је, скривен на тавану куће, прислушкивао такве разговоре и, наводно, био задовољан понашањем свог домаћина. Тако му је раније увјерење ојачало у сигурност боравка, па се посве раскомотио. Пролазили су дани и није се догађало ништа необично. Потом су око Симове куће почела да се појављују и поједина службена лица из вароши, а то су били неки из окружног начелства. Обазриво су се кретали и притајено се интересовали о Андријином боравку у Симовој кући или, пак, којој оближњој. Андрија у томе није уочавао непосредну опасност и још је остајао спокојан. Учестала је појава службених лица из начелства и вароши и бројно су се повећавали, о чему Андрија није могао знати све појединости.
Критичног дана стигла је из вароши потјерна јединица црногорске власти, појачана књажевим перјаницама са Цетиња. Предводио ју је неки Дедовић из Божића, који је, вјероватно, био овлаштено лице да тако изврши налог претпостављених, свеједно с Цетиња или само из Андријевице. Први се пред кућом појавио тај Дедовић, а пресрио га је ту Симо Јововић. Послије уобичајеног поздрава и домаћинове понуде да сврате да их почасти, Дедовић је одмах упитао:
“Симо, је ли ти у кући комита Андрија Петровић?”
На то му је Симо одговорио да није у кући Андрија нити о њему ма шта зна. Дедовић му је поновио исто питање и упозорио на последице, ако ствар испадне друкчија. Симо се на то узврпољио и почео се колебати, што је Дедовићу послужило као повод да буде упоран и још конкретнији.
“Реци ми, Симо, је ли Андрија ту или није ту. Почећемо с преметачином куће и свега около. Ако је Андрија ту, нека се слободно преда властима, нећемо му ништа учинити, но ће једино морати да оде с нама у Андријевицу. По очима ти се види да ти прво казивање није било истинито. Симо, добро се тури у памет!”
Симо се одједном нашао у превеликој невољи, још више се збунио и кроз зубе једва чујно прозборио:
“Јесте, Андрија ми је у кући, а остало гледајте с њим, ја нијесам крив више но што је ово мој дом, а комита није мој.”
Дедовић је склонио Сима и сам гласно повикао:
“О, Андрија Петровићу, излази из ове куће, овог часа, одложи оружје и крени с подигнутим рукама у вис, неће ти бити ништа. Наш си, жив илимртав!”
Није потрајало, а Андрија је учинио све онако, како је то наредио Дедовић. Чим се Андрија појавио пред кућом, Дедовић је командовао:
„Сад, пали!” Опалио је плотун и Андрија се на мјесту мртав стропоштао.
Потом је Андрија сахрањен у близини мјеста погибије, поред Симове куће, и још му је очуван гроб до куће данашњег Влада Јововића. Казује да му жене пале свијеће на задушнице и одржавају му гроб.
Дедовић се с пратњом одмах вратио у варош. Сада се не зна да ли је због јатаковања Симо испаштао какве последице у виду државних санкција, али чини се да тога није било, но је могао бити и награђен због тако одигране улоге.
Божићани као колектив за овакву издају не могу сносити колективну кривицу. Дедовић као овлаштеник државних дужности вјероватно је могао поступити супротно: доћи на лице мјеста, извести демостративну акцију као упозорење Андрији да се некуда склони и да се потом врати необављена посла. Међутим, по свему, он је поступио највише по свом увјерењу, с покрићем налозима претпостављених да се овај злочин овако изврши.
Раздвајање улога Војводића и Сима Јововића излишно је. Може се претпоставити да је власт упоредо ангажовала обојицу и да су они тај посао обављали у међусобној сагласности, што је координирала књажева полиција.За ово недјело не може се опрати ни један од ове двојице.
Помињање божићких Савића, као учесника ове акције, нема покрића у чињеницама, које су до сада већином непознате. У то вријеме Дедовићи су били главари и ван Божића и држали су важне државне положаје од Божића до Цетиња, па је тешко рећи о ком се ово Дедовићу ради.
Везивање убиства Малић-бега Кајмакана беранског, само за име Андрије Петровића, једино се може разумјети као намјера црногорских власти да се тако оперу од кривице преко мртвог Андрије и да Турској пруже доказе да они не стоје иза беговог убиства, но, супротно, да немилосрдно кажњавају убице турских веледостојника…“
(Бр. Ј.)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *