Поводом три вијека од (новога) насељавања Велике, 71-годишњице од Покоља и 150 година школства, Народна библитака у Велици организовала је 26. јула јавну трибину о књигама Бранка и Марка Јокћа: ПОКОЉ У ВЕЛИЦИ, ВЕЛИЧКА ШКОЛА 1864-2015 и ВЕЛИКА И ВЕЛИЧАИ – историјско-етнолошка хроника.
Истичући да је ово почетак будућег програма библитеке, у коме ће на овакав или сличан начин бити представљено и издаваштво и други видови стваралаштва Величана, Љубиша Пауновић је у уводноме обраћању казао да су књиге Бранка и Марка Јокића од прворазреднога значаја за проучавање и валоризацију још увијек непотпуно познате величке историјске и друге пролшлости.
Аутори су представили садржај својих публикација и указали на тешкоће са којима су се сретали у њиховој изради, посебно у истраживању грађе за књигу о школи.
И у наставку се показало да је овакав вид предстваљања књига плоднији него „класичне“ промоције (на којима пријатељи аутора изричу само похвалне ријечи…) јер је дијалог са ауторима водило више присутних (Живко Лаловић, Мирко Симоновић, Вукашин Крџић, Миодраг Брковић и други). Сви су једнодушно оцијенили да се ради о изузетном напору који су аутори уложили у трагању за аутентичним историјским документима, на којима се скоро стопроцентно заснива садржај ових књига. Истовремено су од аутора тражили појашњења појединих дјелова садржаја или докумета садржаних у свим трима књигама.
По општој оцјени, трибина је била веома успјешна, а за овдашње прилике, одржана је у присуству значајног броја Величана.
На другој страни, неки Величани су показали да не би били то што су, да и овога пута (умјесто јединства, или какавог-таквог достојно-коректног понашања) нијесу показали досљедност у зависти, суверњивиости и неразумној мржњој. Дајући својој породично-пријатељско-кумовској групацији назив који асоцира на власт, они од почетка настоје и да се тако понашају, то јесте да „уређују“ шта у Велици може и не може. Од почетка активнсти на формирању библитеке (чији фонд већ сада прелази шест хиљада књига) покушавају да омаловаже њен значај. У истоме маниру понашају се и када се ради о формирању етно-музеја, адаптацији старе школске зграде и другим сличним пројектима наводних „конкурената“ – који су такође Величани и које подржава знатно већи број и овдашњега становништба и Величана који живе у другим срединама и са којима подршку и спремност за конкретну сарадњу (око привреднога програма) исказује и званична црногорска власт и неке зачајне иностране финансијске асоцијације, па и владе.
Подмукло су настојали да саботирају и најновији догађај. Особа која себе представља мушичарем (а у ствари ради се о одавно познатоме динамиташу, који није мира дао ни бркљама око Мартнове вуђенице), након што је измобарила некаво такмичење наводних риболоваца – с чиме Величани ни у прошлости ни у садашњости (изузев, помало, Љуба Стаматовића), нијесу и немају ама баш никакве везе, нити се у Величкој ријеци икада мушичарило – а у суштини с циљем да динамитише већ заказани дијалог о књигама, накнадно је, а у скоро истоме терниму, заказла некакав „шаховски турнир“. Алармирајући од врата до врата, просто је молила или уцјењивала Велчане да дођу к њима а не у библиотеку…
Но, овакве, као и укупне радње, ове групације и поједини њихови ликови залужују шири осврт.
–