POEZIJA SAŠE SIMONOVIĆA

Veoma plodni i daroviti Saša Smonović (1968), poslije pet romana (Kosovo jedna ljubavna priča, Ptica nad Bosforom, Laku noć, Nina, Predvorje – deveti krug i Krovovi od papira) objavio je i knjigu poezije Pesme o ljubavi, smrti i još nekim sitnicama.
O njenoj vrijednosti govori i činjenica da joj je izdavač Srpska književna zadruga, jedna od najuglednijih i najtsrijih izdavačkih kuća na Balknu.
Svaka Simonovićeva pjesma u ovoj knjizi sadrži posebno „provjereno“ iskustvo i neku vrstu „zaključka“ (saznajnu poruku) . Te bajkovite skaske su zanimljive, pa i humrno-bolne, posebno kada su kontradiktorne. Naime, ako poezija ima tzv. sadržaja i ako se on može prepričavati, to izgleda ovako: starija dama u iskustvu sa mlađim patnerom ima “naravoučenije” – da joj on “ne može ništa uzeti od starosti”, koliko ona može “uzeti od njegove mladosti”; gospodin Radovan, koji je straiji četiri decenije od svoje Bosanke, nevoljno saopštava da je sve “kratko trajalo” jer “nije bilo udvojeno kako treba”; za razliku od to dvoje starijih ljubavnika, Dušan Marčević je redovno “vodio ljubav” uspješno – kao da mu je “posednji put”, ali je, na žalost, imao mnogo teži, to jeste nenadoknadiv (mada, moguće – i slavan) hendikep – umro je u krevetu, baš pri takvim strastima i junačenjima…
Uprkos ovakvim “bizarnistima”, Simonovićeve pjesme su prijemčive. „Ispričane“ su u jednom dahu i karakteriše ih zgusnuta narativno-gradaciona struktura, u kojoj se zapaža i (podtekstualna) meteforičnost i šira asocijativnost.
Po motivima, gotovio sve su „ruralne“. Ali, među najuspješnijima i najpoetičnima su one koje kazuju nešto drugačije i surovije živoptne datosti, a čiji su korijeni u (pomalo emotivno-elegičnom) pamćenju i sjećanju. Mogle bi se nazvati “staro-zavcičajnima” – inspirisane su stvarnosnim i prepoznatljivim (veličkim) violentno-tragičnim ličnostima, živtnim sudbinama i događanjima (Zavičaj, Glad, Milika…) Umjesto (šumadijske) “vedre strane života”, prisutne u većem dijelu ove poezije, ovdje se baladično slažu sumrona sjećanja i patnje zbog vječnih odlazaka, ili prizori gubljenja glave “zbog parčeta krševitog zemljišta”, okrutog i beskrupoloznog ponašanja bližnjih, tegobnog života, itd. I zato su ove pjesme slojevitije i u svemu uspješnije…

Saša Simonović:

MILIKA

Miika je bio
Omiljen u selu
Zato što je bio sanjar
Zato što je svojim komšijama
U planinskoj zabiti podno Čakora
Pričom donosio nove svetove
I nova saznanja
Niko ne zna odakle mu se sve to kazivalo
Uglavnom
Govorio je
Kako će napraviti letilicu
Kojom će petkom
Odlaziti
U Plav
Da kupi brašno i gas
Kad zatreba
Da će napraviti oružje koje će
Ruse i Amerikance osdtaviti bez daha
A nejake braniti od jakih
Da će napraviti mašinu koja će preorati
Sve planinske livade
I na njima zasaditi papriku
I jagode
Od čega će svi dobro živeti
Podsmehivali su mu se
Ali su uživali u njegovim maštanjima
Ulepšavao je život
Svima zainteresovanima
A za uzvrat ništa nije tražio
Osim čašicu rakije
I šake rezanog duvana
Njegove priče su bile nepresušne
A spisak onih koji su ga slušali
Sve veći
U paninsku zabit doneo je
Vidike nekih novih svetova
Onakve kakve je sebi naslikao
I drugima prenosio
Svi meridijani sveta
Bili su premaleni
Da ograniče veličinu
Njegvog sanjarenja
Ubio ga je rođeni stric
Iz lovačke puške
Zbog međe
Parčeta kamenog zemljišta
Koje nikome nije trebalo.

One thought on “POEZIJA SAŠE SIMONOVIĆA

  1. Саша, молим Вас, коју славу славите.
    Ја сам о мом до сада познатом пореклу писао на свом сајту, слава Св. Стефан Дечански ме наводи на пут ка Велици односно да су моји преци управо славећи овог свеца дошли у Војводину у некој од Великих Сеоба. Срдчан поздрав. симоновић.срб

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *