ВЕЛИЧАНИ И РУСИ

   Према књигама Бранка Јокића (фрагменти)   

       Величани су се доста рано окренули Русији. Још половином 19 вијека, свештеник Димитрије Поповић (поп Дмитар) успoставио је  контакте са руским дипломатима у Скадру, који ће утицати на тамошњи диломатски кор  да (1864. године)  Величанима помогну  да отворе школу… (више у књизи Бранка и Марка Јокића ВЕЛЧИКА ШКОЛА 1862 – 2014)…

   pavel_rovinskiПознати руски историчар и етнолог Павел Ровински боравио је  у Велици прије боја на Новшићу, а потом и за вријеме тога сукоба.  У  Рускоме куриру   (бр. 21, датираном: уторак, 22. јануара 1880. године) извијестио је: „У помоћ нашој стражи послата је шекуларска стотина (до седамдесет људи) и са сто педесет Величана, с официрима Радем Микићем и Милоњом Мартиновим и заузела позиције изнад стајалишта страже, ушанчив се у шуми иза неколико истурених литица… Највише губитака непријатељу наносио је Раде Микић, који се, чим су га Арнаути покушали заобићи, пео све више и више и обарао их прецизним хицима. Таква ватрена борба трајала је више од три сата. Једна стотина из Трифуновог батаљона стигла је у помоћ Раду и ту је око заставе настао страшан окршај. Неколико пута је наша застава прелазила у непријатељске руке. Најзад је старац барјактар убијен али његов син из непријатељске руке извлачи заставу и спасава је. Велички официр друге стотине сијече сабљом неколико Арнаута и пробија се к Раду… ”

   IMAGE0020 Илија Митров Вучетић (1854–1922), након  школовања у Призрену и Београду, завршио је на  Криму (у Феодосији)  учитељски институт (1880 године). Касније је одржавао везе  са руским дипломатама у Призрену и Скопљу. Извјештавао је руског конзула Јастребова о збивањима око Чакора, а овај свјоу владу.Ти извјештаји се узимају се као прворазредна и вјеродостојна  архивска грађа…

    Међутим, Вучетићеви контакти нијесу били по вољи властима у Београду, па је двије године пред смрт уклоњен  из просвјетне службе, што га је веома разочарало. У аутобиографији пише:“Већина српских конзула у Скопљу  гледала је на мене рђаво и с подозрењем у моју исправност, иако сам свуда код осталих био радо примљен и цењен искључиво због тога што сам у народу будио бол за изгубљеном славом и храбрио га у приправи за бољу будућност. Узалуд сам се трудио да нађем узрок таквог њиховог понашања према мени, који сам служио у најтежим и најцрњим приликама и готово сваки дан свој живот стављао на коцку, јер сам држао да ми је света дужност да што више допринесем користи нашој општој ствари и нашеме народноме идеалу“.
 
    Илијин син Бранислав завршио је  медицину у Москви. Тамо се оженио (такође љекарком) и постао један од најпознатијих московских љекара. Средином тридестих година позвао га је Стаљин да буде његов лични љекар. На тој дужности остао је све до  Џугашвилијеве смрти (1953. године). Тамо је умро, оставивши за собом двије шћерке…

     Рус Глушченко је био  један од главних геодета који су, од 1922 до 1925 године, трасирали пут Андријевица – Пећ  – од Цикуша до Бјелухе (упамћен је у Велици и као “ноторни пијаница”…)

    Интересовање Величана за “мајку Русију” нарастало је и доласком на власт Лењина и Стањина. Помало је контрадикторно, али “добар русофил” у  почетку своје политичке каријере  био је Вуксан Ђолев Гојоквић. Када је, након стварања Краљевине СХС био учитељ у Метохији (живио је у Пећи)  запажен  говор о руској револуцији, одржао је (1920 године) на скупу на коме је било преко пет хиљада људи… Али, убрзо је прихватио понуде (углавном, материјалне природе) из Београда и “придружио се крстарећим одредима” а касније постао најпознатији велички четник (командант бригаде “Високи Дечани”)

     Међу   Величанинима  који су тада  “причали о рускоме комунизму” био  је и Саво M. Петровић (1892 – 1987). Он је такође   двадесетих година на посијелима “држао говоре” о вођи Октобарске револуције. Онда су то наставили и тадашнји велички школарци, међу  којима је посебно био запажен  Радоје Радосавов Бошковић Руђер. Живио је у Витомирици (у Пећи је касније било још одсељених Величана чланова Комунистичке партије, међу којима се  истицао Милош Бјелановић). Захваљујући  Бошковићу, долазио је испод Чакора и про-бољешвички лист Пролетер, организоване су прославе 1. маја, а у црногорскомe колу се пјевало: „Ово коло што се креће, на Русију пуцат неће”….

   И за Величане је значајан моменат из послијератних година  била Резолуција Инфорбироа…  Повелик бро њих  на разне начине је “обновио”  оданост Стаљину и “братској” Русији.  Неки су на томе „преваспитању“ провели пар мјесеци или годину, а други и по три и више. док се  Раде Бјелановић, отуда није вратио…

     Радомир  Стефанов Јокић Кршања, који је током рата био на високом командним функцијама   и  носилац Партзанске споменице 1941, ухапшен је . на дужности  командант пука (гарнизона) у Нишу. Издржао је једну од најдужих казни – 60 мјесеци, то јесте до расформирања овогa комунистичкога логора. Кад  се  вратио, 1958.године, предводио групу од 15  Голооточана, бивших високих ратних команданата и народних хероја, који су најприје побјегли у Албанију, а затим у СССР. У  Херсону (Украјина)  докоторирао је на пољопривредноме факултету… Када је, 1991. године, пензионисан, врнуо се у Метохију, а 1999.године, као “расељено лице”, нашао се у  Беранама,   ђе је умро 2000. године и сахрањен –  уз највише почасти ратних (патизанских) другова…

     Радивоје Миленков Кнежевић, који је такође у НОБУ био на истакнутим дужностима,  отишао је  1946. године  у Лењинград, ђе га је затекла Резолуција ИБ. Тамо је завршио медицину и није се враћао. Умро је  1989 године и сахрањен у Петербургу (сада му тамо живи син, који је  такође љекар)

     Милош  Радев Кнежевић,  учесник НОП-а,  један од најпознатијих величких ИБ-еоваца, емигрирао је у Албанију и  живио у Скадру, а потом у Тирани ђе је био изузетно цијењен, као човјек и комуниста. Албански борци су га, 1963. године сахранили из највеће почасти, а породица је, 2014 године, пренијела његове посмртне остатке на Велилко гробље…

    (Опширнији подаци о величким Голоточанима  и ИБ-овцима налазе се у књизи Бранка Јокића ВЕЛИКА И ВЕЛИЧАНИ)

    Станоје Николин Јокић, учитељ у Велици и Новшићу, хапшен је и последњих деценија 20 вијека због кафанских “проповиједи” о Русма…

momcilo jokic    На  „конгресу“ (нео)комуниста  (“русофила”)  у Бару, почетком априла 1974. године, Величани су били више него „адекватно“ заступљени. Међу 12 непосредних учесника нашли су се: Миладин Томовић са сином  Раданом, Момчило Момо Радомиров Јокић Ерцег, Раденко Милићев Бјелановић и Славољуб Стари Вукотин Симоновић, док су Миладин Милоњин Јанковић и Бранимир Војиславов Јокић били “на вези” Осуђени су још жешће него њихови голооточки претходници: Миладин Јанковић на пет година (издржао двије), Бранимир В. Јокић на седам година (издржао половину), Момчило Јокић Ерцег на 11 radenko bjelanovicгодина (издржао осам, највећи дио у самици), Миладин Томовић на девет година (издржао пет) и Радан (Миладинов) Томовић на три године (издржао годину).

     Бјелановић и Симоновић нијесу извођени на суд, у својству окривљених, већ су били свједоци оптужбе

    Везе између Величана и Руса и даље се одржавају. У Рисији скоро двадестак година живи и ради инж. Блажо Драгов Јокић… Неколико Величана је ожењено Рускињама, док су двије Величанке – руске снахе… На свиј начин,  “љубав према Русији”  показали су и Јокићи: Јован (Лукин), Радоња (Станојев), Мирко (Иванов), Велимир Микан (Радисавов), Вера (Добрашинова), затим, Раденко (Милићев) Бјелановић, Станислава Цана (Заријина) Гојковић), Милета (Вуков) Пауновоћ, Јанко (Миладинов) Јанковић, Марјан (Вучељин) Кнежевћ и још неколико њих, који су постали –   професори рускога језика…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

            

                           

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *