Личности: МИЛОШ КНЕЖЕВИЋ

 

       Прије неколико мјесеци породица Милоша Радевога Кнежевића пренијела је из Тране у Велику његове посмртне остатке. Тај догађај (и гест породице достојан поштовања), старије и памтеће Величане подсјетио је на овога саплеменика, комшију и пријатеља, који је оставио знаменит траг у не тако давној  прошлости цијела  краја. Казивање о њему пренијело се и на млађе генерације…

      По укупноној политичкој активности, још од  прије балканских ратова, посебно између два свјетсак рата, био је више упамћен његов брат Михаило (Митан). Међутим, иако је повремено био члан неких странака и уживао велику подршку Новице Поповића, посланика у парламенту Краљевине СХС,  Митан је касније, као „народни човјек“, био најчешће „неопридијељен“, да би, ипак, при крају Другог свјтског рата потпуну наклоност испољио према комунистима. Међутим, брат му Милош, којега су савременици цијенили као вискоморална и праведна човјека, искрена и пожртвана саплеменика, комшију и пријатеља, још прије рата отворено се укључио у иначе малобројни комунистичики покрет, који је тада ницао у Велици и Полимљу. У партзане, односно НОБ-у  је отишао на самом почетку, истакао се храброшћу и био на командним и другим руководним дужнстима.

    Послије рата опредијелио се за резолуцију ИБ. Након што  je био ошпијан и сазнања да му се спрема хапшење, 1949. године, побјегао је у Албанију. Тамо је „склониште“ нашао  и велики број истакнутих комуниста, народних хероја, генерала и војних старјешина НОР-а, из Полимља и других крајева Црне Горе, Косова и Србије. Најприје је живио у Скадру,  а потом у Тирани.

   „Отац нам се након 1956. године повремено јављао  писмима. Радио је у једном ресторану и често је илегално прелазио границу по задатку, али никад није свратио код породице јер није смио, зато што је знао да би био убијен“ – казала је приликом његове (друге) сaхране најмлађа шћерка Ћана.

Miloš Velika  Милош Р. Кнежевић

   Да је у тој повеликој групи политичких емиграната био веома цијењен, свјдочи и телеграм који су породици упутили његови саборци,  када је, уз највеће почсти албанских револуционара, (најприје) сахрањиван на Тиранском гробљу, 1963. године.  У њему се каже и ово:

   „Немилосрдна смрт истргла је из наше средине борца, човјека, друга, комунисту. Милош је рођен у племену које је увијек давало јунаке, пријатеље, људе, другове. Његови преци служили су многима за примјер како се треба борити за слободу свога народа и под најтежим околностима, против страних завојевача и окупатора. Он је припадао генерацији напредних и оданих људи и као такав остао до краја живота. Његово поштење, оданост праведној ствари, дошло је до изражаја у току Другог свјетског рата, гдје је он, као и читава ваша породица, био активан учесник НОБ-а и револуције. То није била лака ствар. Али, он није жалио своје снаге и напор да да свој скроман допринос за слободу свога народа, па ако затреба да положи и свој живот. Био је увијек омиљен, не само код своје породице и ближњих, него и код другова, пријатеља, познаника. Чувао је лик човјека високог морала – друга комунисте. Сви са којима је дружио и познавао се, гаје према њему најљепша сјећања, јер је заиста остављао на сваког дивне успомене“.

    О лику Милоша Кнежевића, у својим мемоарима, запис је оставио и Дмитaр Јојић (брат народнога хероја Баја Јојића, чије име носи школа у Анријевици), правник,  некадашњи војни судија у Сарајеву, а потом  емигрант у Тирани, ђе је постао један од најактивнијих ИБ-еоваца, признати стручњак и близак тадашњем државном и партијском врху Албаније. Тај рукопис, пун драматичних  и узбудљивих призора, који свједочи и о томе шта су све наши људи након емигрирања били принуђени да раде, честим доласцима у своје завичаје, сукобима са нашом полицијом, својим јатацима и др. својевремено је (1992.године), у Тирани, прочитао и потписник ових редака. И у њему је Милош  Кнежевић описан  као човјек високога и чврстога морала, који је по људскости, био најцјењенији – како у емигрантској орнанизацији, тако код албанских  другова револуционара и грађана…

    Након његова емигрирања,  породица му је ушла у дуготрајне патње и учињене су јој велике неправде. Најприје је УДБ-а, преко величких доушника, њихову кућу ставила под даноноћну присморту и ширила приче о опасностима које од њега и њeгова друшта  наводно пријети рођацима и Величанима. Од супруге  Станије  (сестра народнога хероја Вуја Зоговића) комунисти су тражили да се јавно одрекне мужа, што је она одбила па су је, са петоро мелољетне ђеце, интернирали у логор, који се налазио у напуштеним баракама и шталама пољопривреднога добра код  Пљеваља. Тамо су остали двије године, а у међувремену су на Милошевоме  имању подигнуте задружне зграде (касније када је оно повраћено породици, она је ту локацију поклонила за  потребе садашњега Дома културе). Дио имања (ливаде и шуме испод Јечмишта) су разграбили његови сродници… Људи су се плашили и било каква помињања његова имена.  Пописивачи жртава НОРА (1961. године, када је прављен један од првих спискова) нијесу смјели уписати његову 15-годипњу ћерку Славку-Славу, која је убијена у геноциду 28. јула,1944. године…

    У тим навољама породици је највише помагала родбина Милошеве супруге Станије, помажући дјеци да заврше средње школе (а Милошева  шћерка Милосава постала је једна од првих високообразваих Величанки и успјешна правница…) Нажалост, Милошев старији син Мирослав, техничар, је умро прерано.

(Бр.Ј:)

Jedno mišljenje o “Личности: МИЛОШ КНЕЖЕВИЋ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *