Одговор одборнику Зоговићу

DAN,17.11.204.

   Šef Od­bor­nič­kog klu­ba De­mo­krat­skog fron­ta u Pla­vu Mi­lun Zo­go­vić, po­vo­dom da­va­nja na­zi­va uli­ca­ma i tr­go­vi­ma na pro­sto­ru gra­da, o čemu će da­nas raspravljati lo­kal­ni par­la­men­t. Re­a­go­vao je jer ni­je pri­hva­ćen nje­gov pred­log na­zi­va uli­ca u Mje­snoj za­jed­ni­ci Mu­ri­no. On is­ti­če da „Plav mo­ra da za­bo­ra­vi vre­me­na ka­da su se gra­đa­ni­ma Mu­ri­na, Bre­zo­je­vi­ce i Ve­li­ke mo­gla na si­lu na­me­ta­ti rje­še­nja“.
-Od­lu­ka ko­mi­si­je za da­va­nje na­zi­va uli­ca i tr­go­va u mje­snim cen­tri­ma Plav i Mu­ri­no da ne pri­hva­ti moj pred­log ko­ji je po­dr­žan od svih čla­no­va ko­mi­si­je sa pod­ruč­ja Mu­ri­ne, Bre­zo­je­vi­ca i Ve­li­ke otvo­re­no je prav­no na­si­lje i ne­u­va­ža­va­nje po­li­tič­kih pred­stav­ni­ka na­ro­da sa ovog pod­ruč­ja. Ko­me to u Pla­vu sme­ta pred­log da se Trg na Mu­ri­nu na­zo­ve „Trg NA­TO žr­ta­va“? Da li su lo­kal­ne vla­sti do­bi­le in­struk­ci­je i za­bra­nu sa dr­žav­nog ni­voa, ili je za­lu­đe­nost ula­skom u NA­TO, ko­ji je za­pa­lio i ra­zo­rio Irak, Li­bi­ju, Si­ri­ju, Av­ga­ni­stan… bio do­vo­ljan da na­še ko­le­ge iz Pla­va ne do­zvo­le da i na ovaj na­čin ču­va­mo od za­bo­ra­va i oda­je­mo pri­zna­nje na­šim ne­vi­no stra­da­lim su­gra­đa­ni­ma u bom­bar­do­va­nju Mu­ri­na 1999. go­di­ne. Ovo je sa­mo još je­dan od raz­lo­ga zbog ko­jeg gra­đa­ni Mu­ri­na, Bre­zo­je­vi­ce i Ve­li­ke tre­ba da kre­nu sto­pa­ma Gu­si­nja i da for­mi­ra­ju sa­mo­stal­nu op­šti­nu, jer ih vlast u Pla­vu oči­gled­no do­ži­vlja­va kao op­te­re­će­nje i pot­či­nje­nu vr­stu ko­joj tre­ba na­me­ta­ti rje­še­nja –na­vo­di Zo­go­vić u sa­op­šte­nju za jav­nost.
On sma­tra da gra­đa­ni mje­snih za­jed­ni­ca Mu­ri­no, Bre­zo­je­vi­ce i Ve­li­ka tre­ba da po­ka­žu gra­đan­sku ne­po­slu­šnost i ne pri­hva­te rje­še­nja ko­ja im se na ova­kav na­čin na­me­ću.
– Po­red to­ga, tre­ba se po­za­ba­vi­ti i broj­nim dru­gim pi­ta­nji­ma ko­ja po­tvr­đu­ju ne­rav­no­prav­nost gra­đa­na sa ovih pod­ruč­ja i nji­ho­vu ne­za­stu­plje­nost u lo­kal­nim i dr­žav­nim or­ga­ni­ma.
Na od­bor­nič­ko pi­ta­nje ko­je sam po­sta­vio na sjed­ni­ci Skup­šti­ne op­šti­ne Plav pri­je vi­še od po­la go­di­ne, o na­ci­o­nal­noj struk­tu­ri za­po­sle­nih, još ni­sam do­bio od­go­vor, što je naj­bo­lja po­tvr­da da se ti skan­da­lo­zni po­da­ci kri­ju od jav­no­sti jer su za­pra­vo oni naj­bo­lja po­tvr­da o po­lo­ža­ju pra­vo­slav­nog na­ro­da u op­šti­ni Plav. Umje­sto da se uva­ži re­ci­proč­na za­stu­plje­nost u skla­du sa uče­šćem u ukup­nom bro­ju sta­nov­ni­ka op­šti­ne Plav, ko­je, od ka­da je Gu­si­nje po­sta­lo sa­mo­stal­na op­šti­na, iz­no­si iz­nad 30 od­sto, mi ima­mo ri­jet­ke iz­u­zet­ke ko­ji za­pra­vo sa­mo po­tvr­đu­ju pra­vi­la o na­šem ne­rav­no­prav­nom sta­tu­su u op­šti­ni Plav. Umje­sto nje­go­va­nja na­ših raz­li­či­to­sti kao ve­ćeg kva­li­te­ta kroz me­đu­sob­no uva­ža­va­nje i rav­no­prav­nost, oči­gled­no je da je ak­tu­el­na vlast u Pla­vu na­sta­vi­la kon­ti­nu­i­tet ne­u­va­ža­va­nja ovih vri­jed­no­sti ko­je su je­di­na for­mu­la za uspjeh i do­bro­bit svih gra­đa­na na­še op­šti­ne. Re­še­nja ko­ja se na si­lu, pro­tiv­no vo­lji gra­đa­na na­me­ću, si­gur­no ne­će za­ži­vje­ti u prak­si – po­ru­čio je Zo­go­vić, do­dav­ši da od­bor­ni­ci DF-a u Pla­vu, shod­no od­lu­ci Glav­nog od­bo­ra u Pod­go­ri­ci, da nji­ho­vi po­sla­ni­ci i od­bor­ni­ci ne pri­su­stvu­ju sjed­ni­ca­ma skup­šti­na, ne­će pri­su­stvi­va­ti da­na­šnjoj sjed­ni­ci lo­kal­nog par­la­men­ta.

  • * * *

    Дакле, одборник Зоговић се жали на неравноправност православаца , да не може да добије одговоре на одборничка питања, итд. Међутим, на та и слична питања овај портал је огoворио још прије годину дана. Од тада ништа ново: осим што је могуће да су измијењена нека имена функцонера (али не превише у корист православаца), што су неки „наши“ одборници  ријешили (бар привремено) неке личне проблемчићe, те што су нам плавски богови бацили неколико лопата асфалта, што и даље обећавају…

Али, нијесу они криви: када смо какви јесмо – може им бити

Портал selo-velika.me, 12.o4. 2014:

ПОДРШКА (НОВОЈ) ОПШТИНИ У МУРИНИ

Дневник ДАН (11.априла 2014.године) преноси да је функци­о­нер Де­мо­крат­ског фрон­та (ДФ) Ми­лун Зо­го­вић „по­хва­лио гра­ђа­не Гу­си­ња што су се из­бо­ри­ли за по­вра­так ста­ту­са оп­шти­не, на­гла­ша­ва­ју­ћи да ће са­да има­ти при­ли­ку да се са­ми ста­ра­ју о се­би и свој ло­кал­ни дру­штве­но-по­ли­тич­ки жи­вот ор­га­ни­зу­ју у жеље­ном прав­цу.“

Онда се каже: “Зо­го­вић сма­тра да би њи­хо­вим ко­ра­ци­ма треба­ло да кре­ну и гра­ђа­ни Мје­сног цен­тра Му­ри­но и Мје­сне зајед­ни­це Бре­зо­је­ви­ца“.

Иако се у наставку не види да ли је у питању само размишљање изазвано тренутним незадовољством или се ради о идеји која је евентуално тестирана међу становништвом ниже од Лимскога моста (Брезевица, Велике и Полимља, те да ли има  и какво-такво уобличење (у смислу образложења, визије, донекле разрађенога пројекта, итд) – Зоговић је у праву и ова иницијатива (иако није нова) је за сваку похвалу и подршку.

ИСТОРИЈСКО ЕТ(Н)ИЧКИ РАЗЛОЗИ:  У ствари, сматрамо да тест и није сувише неопхпдан, јер се такво (рекли би смо скоро стопроцентно) расположење подразумијева, па ћемо указати само на неке разлоге за то.

Познато је да су овдашњи историјски антагонизми били израженији него у било којеме другоме крају Црне Горе. Доминантно понашање предака данашњих Муслимана, Бошњака и Албанаца из Плава, Гусиња, Метеха, Новшића, Пепића, Горње Ржанице, Хота, Војнога Села, Вусања, Мартновића и других мјеста у овој регији, у процесу стварања црногорске државе, у 19 и 20 вијеку, било је супротно било кавом њеном концепту и суживоту. Они су се сваком црногорском државотворном пројекту осветнички и оружано одупрли. Најприје када је Црна Гора стекла међународно признату самосталност (1878.године, познатим Бојем на Новшићу), а онда су такво понашање континуирано наставили – непрестаним убијањима и злостављањима православнога становништва, активним подржавањем Призренске лиге и оружаним побунама против црногорске (а касније и српске државе, односно Краљевине СХС), у Балканским ратовима, као и 1919. године. Када су им побуне угушене (понекада и уз непримјерна средства, као 1913.године), плавско-гусињски Муслимани, Бошњаци и Албанци су и у јавном политичком ангажовању показали понашење које не говори у прилог неким новијим тврдњама да су „одавно“ били одани црногоркој државотворној идеји и суживоту. Између осталога, масовно су се (одједном и по неколико стотина) уписивали у Народну радикалну странку Николе Пашића, личности која се сматра најзаслужнијом за нестанак црногорске државе (1918.године)…

Врхунац овакве „досљедности“ забиљежен је у току Другога свјетскога рата. Изуизмајући поједине комунистичке активисте, који су се истакли као борци за социјалну правду и заједништво, а затим и личним учешћем у оружаним борбама против окупатора и његових легионара, од 1941. до 1945. године, што су неки платили и споственим животима (највише страдавши баш од својих сунардника), Муслимани, Бошњаци и Албанци из овога краја су здушно прихватили фашистичкога окупатора као ослободиоца. То је прво исказано масовним дочеком а потом формирањем дестетак оружаних (вулентарских) јединица које су се нашле у служби италијанкских и њемачких фашиста, као и агилним учешћем у њиховој власти, које је редовно било у знаку репресија, убијања и геноцида над становништвом  православне вјере. Између осталог, актери геноцида у Велици, 28. јула 1944.године, у коме је за непуна два сата побијено и заклано преко 300 нејачи (жена, дјеце и стараца), као и убијања преко стотину  Величана током 1941. и наредних година, углавнм су били комшије. Према Споменици црногорским антифашистима1941/45, коју је, 2002.године, објавио Савез бораца и  антифашиста Црне Горе, у цијелој општини Плав, током Другог свјетског рата погинуло  је 814 особа, од којих је 746 Срба и Црногораца…

Тек је 1947. године, на овом простору  видљивије прихваћена визија државе Црне Горе. Мада, при томе  ваља подсјетити да је и то било с мање или више воље. Јер,  томе је претходило енергичнао ликвидирање полсљдњих предводника антицрногорства (одметника, међу којима су били и вође ранијих побуна). Наравно, није се радило о неком „специфичном“ дејству црногорских комунистичких власти, нити је оно имало за циљ присиљавање на љубав према новој држави (Црној Гори) већ о дијелу  таквих поступања са свим одметничким групацијама и противницима нове (федеративне) Југославије, на свим њеним територијама.

Тек каасније су, већим дијелом, нове генерације плавско-гусињских Муслимана, Бошњаака и Албанаца, зависно од политичких тренутака и процеса, допирносиле новим друштвеним процесима, изјшњавајући се да им је Црна Гора „стара“ и матична  држава…

На другој страни, Величанима и Полимљанима је Црна Гора у сва та три вијека, у свакоме погледу, била и остала једина државотворна визија, што су доказали непрестаним и масовним погибијама на њеним границама и за њену слободу. Само од Берлинског конкгеса до Првог  свјетског рата, такође на прагу свијих домова, страдало и је близу 130 Величана.

Међутим, судбина им није била наклоњена.

Осиони комунисти су, 1952. године, Велику, Мурину, Машницу, Новшиће и још неколико села у Горњем Полимљу, без питања њиховога становништва, припојили баш  Плаву, упркос томе што су с њиме били у снажним вишевјековним сукобима, те од којега  се најприје Велика самоослободила – средином 19 вијека и, од 1878. године, и званично припала админситрацији у Андријевици, односно  Црној Гори! Тада је укинута Величка општина која је (прво 70 година као капетанија, опстајала сто година).Убрзо је укинута и Полимска општина на Мурини, која је постојала још дуже… Онда је услијдило укидање Андријевичкога среза и опште распарчавање Васојевића, па и дискирминација тог (историјског) појма…

Ближе речено: оно што су преци добили и чували  у ратовима, што су платили великим жртвама, срдином 20 вијека су изгубили потомци, непромишљеним и политикантским  одлукама, које су се заснивале на некој врсти фиктивнога, то јесте насилнога “помирења” и “братства-јединства”.

БЕСПЕРПЕКТИВНА РЕАЛНОСТ: У нaставку се јасно показало да је ова анексија ишла на руку само једној страни, најављујући продубљавање нове и својеврсне неизвјесности, боље рећи нестанак Велике и Полимља. Почеле су  масовне сеобе и стално смањење становника, па  у Велици (и Новшићу) живи мање од стотинак породица. Тако је и у Полимљу… У њима  су претежно старији чланови. Престала су рађања, нема ђака, нестале су мобе, свадбе, пјесма, дозиви. Стицајем тих и другух оклности  у (пра)завичају Величана је сада  суморно. Живот  је бољи и лакши него раније (струја, путеви, телефон, водовод, кућни апарати, итд), али је, на неки други начин,  и релативно тежак.

Ипак, то није и најнеповољније. Комунисти су оставили и добрих трагова. Око четири деценије послије Другога свјетсога рата, успијевали су да одржавају какву-такву политичку “равнотежу”, која се огледала и у учешћу Величана (као и других православаца) у  политичком и јавном животу (нове) Општине Плав и Републике Црне Горе.  У свакоме одборничкоме саству имали су најмање два представника,  а било их је и у адмистративном апарату. Имали су и посланике, судије, итд. У основи, практикован је доста примјеран (и људски и морални) обичај: ако је Црногорац (тада није било „званичних“ Срба) био предсјдник општине, Муслиман (тада није било Бошњака) је био секретар комитета СК, Албанац такође на некој важној функцији, а у тој сразмјери су  запошљавани и распоређивани  и чиновници…

Но, од када су, пред крај 20 вијека,  власт почеле да формирају  политичке странке, Величани (и Полимљани)  практично немају било каквога ушешћа у томе. Престројавањем једних те истих (бошњачких) политичких формација – када су у питању Срби и Црногорци –  не догађа се  никакава значајниха  измјена у функционисању „грађанске дрђаве“.  Њиховим гласовима (мада, и зато што су и разједињени) манипулишу странке које, у суштини, обезбјеђују Муслиманима и Бошњацима да буду једини актери руковођења општином и представљањем њенога вишенационалнога становништва у органима и институцијама  државе Црне Горе.

Још јасније: Плављани су показали како, мимо свих,  знају да воде и уносну тзв. „високу политику“. На џамијским, чајџинијским и сокачким диванима, или на џеназама,  , по принципу „сви за бошњачку ствар“, распоређују  и посланичке мандате. Тако мали и у много чему (у односу на друге средине) безначајни Плав, преко три наводно различите партије (бошњачка, СДП и ДПС) има чак пет посланика у црногорскоме парламенту. Наравно: сви су Бошњаци (иако, на примјер, за ДПС гласа више Црногораца него за просрпске странке)!? Но, то се, као и све друго, пред за то (ни)мало заинтерсованом црногорском и међународном јавношћу, која је далеко од оваквих амбијената, лако забашурује.

Сада власт у Плаву држи Бошњачка странка, чији су политички представници национални Бошњаци (што је нормално) и СДП, коју такође заступају искључиво национални Бошњаци и Муслимани (што је риједак случај за „грађанску партију“ у вишенационланој средини). ДПС је у опозицији, али ваља нагласити да скор њених одборника (осим двојице) исто тако сачињавају Бошњаци (што је поприлично необично, ако се има у виду број небошњачких гласова те странке)?!

За овдашње Црногорце и Србе већ двадестак година све овакве комбинаторике не значе ништа. Само су варијанте игнорисања  њиховога постојања. Статус, који им је подарила локална бошњачко-муслиманско-албанска  и подгоричка „демократка“ власт и њена тзв. „грађанска држава“ у свакодневици их третира као имагинарну популацију, погодну једино за  манипулације.

Бројни су докази за ту суморну констатацију. Ево тек једнога, који се не може демантоват и који убједљиво гвори о тзв, грађанском правима православнога становништва у овој општини.

Према истраживању овога портала, православнно становништво чини једну четвртину. Упркос томе, 2012 године,  од 42. тзв. општинска јавна функцуонера, само двоје је било православних, а од преко 400 факултетски образованих Величана, међу којима је преко 50 доктора наука и стручњака свих профила, упослено је тек двоје-троје)…“

Конкрентно, ту владајућу олигархију  (извршну власт) су (до доласка садашње) чињели: Скендер Шаркиновић, предсједник Општине, Рамо Колашинац, предсједник Скупштине, Енвер Дедуш, секретаар скупштине, Адем Миљуш, главни администратор, Салих Шабовић, секретар за привреду, Хуснија Хаџимушовић, секретар за општу управу, Изет Хаџимушовић, секретар секретаријата за уређење простора, Исмет Ђонбаљај, секретар секретаријата за инспекцијске послове, Сајо Пуришић, директор дирекције за инвестиције, Самир Чекић начелник службе за заштиту, Ахмет Шабовић замјеник начелника, Елвира Шабовић, начелник за финасије, Мехмед Маркишић, начелник управе прихода, Рахман Маркишић, начлник за привреду, Сулејман Шеховић, директор бизнис центра, Мехмед Ђомбаљај, директор ЈКП, Ферид Шаркиновић, директор Центра за културу, Есмира Руговац, директор туристчке организације, Елвира Мулић, директор Црвеног крста, Џевад Мусић, савјетник предсједника, Линда Мекули, секретар главног администратора, Мелиха Мркулић, савјетник предсједника, Хаваја Первукај, савјетник главног администратора,  Хуснија Шабовић, директор шумског предузећа, Мирсад Олевић, директор фонда здравства, Реџеп Раднончић, директор пореске управе, Шефкет Тошић, директор електроистрибуције, Елвира Маркушић, директор Дома здравља, Алија Дрешковић, шеф бензинске пумпе, Хакија Љешњанин, директор катастра, Џемал Шаботић, начелник одјељења МУПа, Рамо Колашинац, директор средње школе, Мдо Маркушић, директор Основне школе, Хилмија Суљковић, предсједник Основног суда, Ердан  Фератовћ, Основни тужилац, Вејсо Колашинац, судија за прекршаје, Шукрија Шаркиновић, директор поште, Џевад Љецај, директор Телкома, Шефкет Јеврић, директор Центра за ђецу са посебним потребама…

Могуће да  је у међувремену отишао неки Хусо, али није дошао ни један  Марко…

СПРДАЊЕ С ЦРНОГОРСКИМ ЈЕЗИКОМ:  Ако се остави по страни да ова, како се редовно истиче, „најсиромашнија општина“ има и све (не)могуће секретаријате – за здравство (иако има само јадан дом здравља), бизнис центре, или савјетнике какве нема ни једна друга, већа или богатија, поставља се питање: ђе су у томе  Црногорци и Срби, којима би у „грађанској држави“ требало процентулано, од поменутих 40-сетак функција, да припадне бар десет?

Ево и те слике. Од српских и црногорских „кадрова“ на функцијама су четворо: Бранка Ђукић, директорица Центра за социјални рад, Дејан Петровић, командир одјељења полиције (њих поставјају ресорна министарства и мало је врероватно да би нашли тамо да  је другачије…), Јочић, директор школе у Мурини, и др Данило Кнежевић, вд директора  дјечјег вртића („кадар“ ДПС и једини доктор наука не само у Плаву него и који ради у црногорском основном образовању, био је дугогодишњи директор плавске основне школе, али, када му је истицао мантдат, локални моћници  су одлучили да то мјесто „формацијски“ припадне СДПу, па је мјесто њега постављен Медо Маркишић)

То није све: у овој општини се не може догодити било какво запошљење (макар „хигијенске“ раднице)  без „препоруке“ (наређења) неког од „најважнијих“ партијских лидера. Истина, то није нова пракса ни на нивоу државе, али овдје је  специфична, чак и  дрска: енглески језик у школи у Мурини предавала је наставница хемије, а црногорски језик у школи у Гусињу наставница биологије. Наравно, обје су Бошњакиње, из „важних“ (партијских) породица и обје су постављене по наређењу локалног партијског ДПС лидера. Он се понаша као да је школа његов пашалук и сматра да ресорни министар (претпостављамо, јер би било чудно да је другачије) о томе ништа не мора да зна, а најмање га брига за ђаке.

Руглу је довео и сам појам црногорског језика па није чудо што  огорчени родитељи кажу: „Какав професор – такав и језик!“

Дакле,  шта рећи за обичну црногорску и српску „рају“? Довољно је ући у зелено-жуту зграду општине и изићи до њенога поткровља, прочитати имена запослених (на плочицама поред врата) и лако се увјерити да их свега седморо носе црногорска или српска  имена и презимена (од којих су троје из једног братства, а неки у браку са Муслиманима или Бошњацима)!?

Када се све ово сабере, отварају се монога  питања, па и то: на основу којих примјера  бошњачки званичници (и црногорском  парламенту) причају о наводној запостављености Бошњака? Да ли тиме настоје да замагле истину да се у овој средини  масовно крше елементарна, а посебно грађанска и политичка људска права Црногораца и Срба? Да је другачије, односно да је Бошњака  у Плаву четвртина,  па да их нема ниђе у оваквим „шемама“, зар о томе не би знали и Брисел и Америка?

УГРОЖЕНА ИМОВИНА: Благодарећи „снази“ (овакве) државе, угрожена и имовина Полимљана и Величана, коју су вјековима  стицали и чували преци, те на коју имају и турске тапије.

И та прича је опширна, па ево тек једног фрагмента.

Захваљујући  „зантересованости“ (а могуће и  стварној неинформисаности) црногорске власти  о ујдурмама савремених плавских политичких  ага, из пројекта Националног парка Проклетије избачен најљепши предио у овој општини – чакорски плато, који се простире до Ругове, рожајских и беранских планина па све до Хридског језера. Са око 45 километара пјешачко-палнинарских стаза, са изванредним могућностима за развој зимских и екстрмних спортова, са пространим пашњацима и бројним изворима, он је једноставно изостављен и из самога појма Проклетије. По Цвијићу, Лутовцу, Милојевићу, Гушићу и другим познаваоцима балканских простора, Проклетије се  простиру све до Косовске Митровице, а управо планински масив Чакора представља  један од најљепших његових дјелова. Али, то не важи за плавске пројектанте (у чему су им, уз чашицу, јањетину, младице и излете, „стручно“, помогли и неки подгоричко-жабљачки „експерти“).

Није тешко одгонетнути и зашто је  непожељно да Чакор буде заштићен. Тамо се налази око 2,5 хиљаде хектара првокласних шума, које су, по турским тапијама и неколиким судским пресудама између два рата, биле власиштво Величана, све док их комунисти нијесу национализовали, а потом, од 1952. године  (када је укинута Величка општина) постале „сувласништво“ Плавске општине, односно државе. Дакле, ако би се оне нашле у саставу националнога парка (као оне око Плава) било би онемогућено посланику и директору плавског шумског  ЈП  да њима „газдује“. А зна се како се то чини: велички балвани, преко Бијелога Поља, завршавају неђе у Босни, на Косову и по Албанији. Тамо их годинама вуче неки Босанац, многи Плављани и Руговци.

Сваки Величанин, Ржаничабин и Мурињанин могу потврдити да  (љети) кроз ово село дневно пролази између 15 и 20 шлепера (с приколицама) на које се, упркос томе  што је ограничена носивост те цесте на 20 тона (ко бенда државу, јер локални моћници то удесе са „својом“ полицијом), товари између 45 и 50 кубика (наравно да има и неко ко све то броји – ако буде имао кома да посвједочи…) Величани, на примјер,  од  тога немају ни цента користи (иако су и по Богу и људском праву то њихове шуме). Сходно закону о концесијама, по коме локалној управи припада око 75 одсто од концесионарских прихода, било би нормално да им се замијени асфалт макар до центра села (тај пут је асфалтиран у ширини од непуна два метра још прије 30 година).

Али,  директора је (од истраге) заштитила (?!) његова посланичка дружина из ДПС и СДП, па је, наравно, наставио радњу. И то још ефикасније, јер (му) је држава асфалтирала пут преко Чакора, управо до величких шума. Да тај господин и његови (величко-мурински) сателити не би одмахивали руком и тврдили како „причамо напамет“ ево (тек једног) доказа. У документу Управе за шуме Црне Горе, под називом  „Преглед планираих прхода од конецесионих накнада за 2013.годину по концесионарима“,наводи се да је планирано да концесионар Пеленгић, на потезу Чакор-Виситор укупно посојече 2.182 кубна метра четинарске шуме, по цијени од 17.10 еура, што дониси (ваљда општини?) приход  од 373 хиљаде еура?! Свакоме ко посједи макар пар сати испред муринских кафана је јасно да се тих  2.182 кубика „извезу“ за пар дана. Па се поставља питање: за кога раде ти шлепери преосталих пет-шест мјесеци и у чији џеп одлази тај новац?  Зар није лако израчунати да се ту не ради о 373 хиљаде већ о милионима, о најмање десет пута већеме износу?

Уосталом, те оптужбе о очигледној пљачки присутне су и на јавној сцени (у медијима), али за јих једино „не зна“ државни тужилац…

САМО ПЛАВСКА БАРА:  Иако су поменути научни ауторитети Чакор давно прогласили за један од најљепших планинских предјела на југу Европе, није познато да је било који  плавски (бошњачки) функционер икада то јавно поменуо или тамо предложио неку инвестицију.Ону (смрдљиву) баруштину поред вароши, зараслу у шевар, која је ћенифа околних насеља, упорно настоје да прогласе  некаквим „бисером“ међу црногоским језерима, а у планинарске топониме уносе се чак и врхови Проклетија који се налазе с оне стране црногорске границе…

Да је очигледно да плавски лирери, као и њихови  феудални преци,  и даље планурају да им Полимље и Велика буде само нека врста ловишта, пашњака  и шумских резервоата за пљачку и сопствени огријев, те да Величани и Полимљани с њима не могу имати среће, показује  Просторни план Општине Плав, који је ( по плаћеној наружби,) урадила подгоричка фирма Монтенегропројет .

По томе документу, главни развојни потенцијали назначени су у баш у Плаву и Гусињу, односно у близини тих мјеста. На првоме мјесту потенцирају се наводне шансе у туризму, и то (осим баруштине,коју народ, свакако адекватно, зове „блато“ ) планине Виситор и Богићевица. Нека села (Мурина, Ржаница, Новшиће) помињу се као дестинације за гајење и откуп (или прераду) пољопривредених производа, или за подизање мањих (углавном дрвопрерађивачких) капацитета…
Велика скоро да се и не помиње. Чак ни њени ресурси за развој пољопривреде, сточарства и сл. Осим што се величке шуме и даје предвиђају за експлатацију (пљачку), нотирана је и могућност изградње мале хидроелектране, са браном код Лима, а што би зачило потапање најплоднијег дијела села (или убијање вола за шаку џигерице). Колико је познато, заинтересовани инвеститири заинтересовани су за подизање мањих, проточних ходроелктарана, али се ни у том контексту не указује ни на једну притоку Величке ријеке, иако су нека најновија мјерења издашности њихвог водотока показала добре резултате…
Чакор се само “стидљиво” назначава, и то као последња (резервна) варијанта за развој туризма, иако је и лаику јасно да се Виситор и Бабино поље (док већи дио Богићевице припада Косову) ни по чему не могу поредити са Чакором и његовим платоом (од Мокре, Ваганице, Лијепог дола, Равног брда, према Хридском језеру итд).Који, између осталога,, има 42 километра рекреативних планинарских стаза, које воде самим врхом тоха масива… Заправо, без имало пристраности ваља истаћи да, упркос томе што и друге планинске дестинације у сусједству и на Балкану нуде своје потенцијале за инвестиције, Чакор још ње ваљано откривен и да има предности  над свим осталим дестинацијама у овој регији, па и шире. Али, и када се овдје Чакор како-тако нотира, то је урађено само фразама…

ИЗБОРИ СУ ПРИЛИКА: Свакако, у цијелој овој причи не мање лошу улогу имају и овдашњи Срби и Црногорци. Који мисле да је за њихов свакодневни живот и судбину   важнији Амфлохије или Маихало, СНП или ДПС,  него то да ли ће се (без обзира и на друге различите погледе) окупити око једино могуће перспективне и животне идеје: опстати у завучају!

Захваљујући тој неслози, приви пут у последњих неколико година Велика, као највеће село у Општини (као ни друга села) нема одборника – а имала их је вактиле и по четворицу… Док су Петњица и Гусиње добили Општину (с правом), не мање значајна цлелина –  од изворишта Лима до Зорића и Чакора – сагиње главу. Или, као „пучина“,  иде за неким мешетарима који су се напасли, и из локалне и државне касе па сада вуку и по хиљаду и по еура пензије и, наравно, није их брига за ово безнађе, нити за својеврсно „грађанско“ ропоство…

Управо је сада прилика, или последњи час, за уједињење свих православних гласача у Плавској општини, рецимо у коалицију „За ново Полимље и Велику“. Требало би да смогну снаге да означе крај јалово расипању гласова Величана, Горњоржаничана, Брезевичана, Мурињана, Новишићана, Зорићана, Пепићана, Машничана и Војносељана. Да их не дају нити ДПСу, Кривикапићевој „грађанскомј“ СДП, нити тзв. српским странкама. То би био почетак реализације главнога пројекта – о враћању, то јесте оснивању заједничке (брезојевичко-новшићко-величко-машничко-ржаничко-муринске) општине, са сједиштем у Мурини…

У суштини, није потребно ништа радити „испод жита“, већ слиједити примјер Гусиња и Петињице – уз јасан нагласак да се полимско-велички крај налзи у знатно повољнијој историјској и другој реалности па чак и да има бољу економску базу. Ту, између осталога, ваља потенцирати управо  велике шумске кплексе,  а онда и друге ресурсе: пољопривреду (за чији развој већ постоје  не само приодни услови, него и други, који се стварају у фрими која је наслиједила бившу земљораднилку задругу), наставак истраживања и активирање руднога богаства (постоје и разултати ранијих истраживања), иркоришћавање изворишта питке (чакорско-виситорске, сјекиричке и голешко-зелетинске) воде, водених токова, туризма, итд. Тај приход (уз онај који из државне касе добиају и друге општине) био би сасвим довољан за организовање скоромне општинске администрације (од највише десетак људи, који би „све радили“) и сопствених комуналних и других служби. Остали дио админситације (пореска управа, катастар и слично, ако је то повољније), организовао би се у сарадњи са Андријевичком општином, а судсво, здравстбо и сл. са беранском…

На крају, поборници ове идеје, за коју претпоставлјамо да ће бити „лансирана“ баш у  садашњој предизборниј кампањи, требало би одмах да реагују. Најрије је потребно формирати шире савјетодавно тијело и ужи радно-извршни одбор. У њима би требало да се нађу сви добронамјерни из овога краја, али и од знања и искуства, храборсти и смјелости. Који неће представљати ни једну странку  већ грађанима приказати реално стање и указати на  перспективу која ни у једној варијанти не мож бити неповољнија од садашње која значи: и даље беспокорно увлачење рамена и служење Плављанима.

Уредништво портала: www.selo-velika.me

 

 

Portal  selo.velika.me,08.06.2014:

ЗАШТО ЈЕ НЕМОГУЋЕ СA ПЛАВОМ

Ево само два најсвјежија примјера који потврђују да Велика актуелним плавским функционерима служи само као ловиште шумски резервоар, а повремено и за изборне манипулације.
Министарство економије Владе Црне Горе расписало је прошле године тендер за изградњу мини хиидреоелктана у Црној Гори. У понуди је био и систем мањих хидроелктана на Величкој ријеци.
Према мишљењу стручњака, на њеноме горњеме току (Десне ријеке) могуће је подићи најмање три проточне хидроелкране: за прву би се вода захватила на дну Цикуша и одтле, каналом преко доњега дијела Влујака, извела до Јокића гробља; друга би имала захват на ушћу Чакорскога потока (испод Осоја) а трећа испод Дубраве, одакле би канал ишао преко Зрнаојевице…
Сазнајемо да је било интересената за овву тендерску понуду. Али, о њој се није могло преговарати јер се испоставло да Општина Плав није донијела просторни план који би обухватио и ово „њено“ подручје, нити тако нешто превиђела у Велици. За разкику од оближње Ђурицке ријеке, за коју је концсију добила фирма Hydro Rower, из Пећи (да ли случајно?…)
Иначе је одавно познато да Велике нема у просторним или било каквим пројектима плавских власти (без обзира ко их песонификује), да ни један плавски званичник никада није поменуо Чакор и његов плато као потенцијалну туристичко-инвестициону дестинацију. И не само то, него из дана у дан, све снажније, свим силама настоје да покваре било какав помен величке перспективе и инцијативе њених становника. Према ријечима Љуба Пауновића, клуб Велика је покренуо иницијативу да се чакорски простор прогласи заштићеним добром и за то добио сагласност од Владе Црбе Гре и сусјединих општина Андријавица и Беране, али не и од Плава.
Зна се зашто се то отуда саботира: ако се то догоди, нема више пљачке величких шума… Заправо, зашто се овако понашају плавски званичници – јасно је и нама и њима…
Но, валја имати још мало стрпљења: да видимо шта ће урадити “наши”, који сада дијеле  власт у  – од највећега дијела православнога живља –  све удалјенијеме Плаву…

 

 

 

 

I6.08.2014:

ПЉАЧКА СЕ НАСТАВЉА

Министарство пољопривреде и Управа за шуме, расписали су средином маја 2014.године два „Јавна позива за давање шума на коришћење продајом дрвета у дубећем стању“. Ни из једнога документа не може се прецизније сабрати количина четинарског и лиснатог дрвета који је намијењен за „санитарну сјечу“ у ВЕЛИЧКИМ ШУМАМА. У првоме пише да се ради о 2563 кубна метра четинарског дрвета, чија је сјеча предвиђена на подручју: Бабина гора – Ваганица – Шиповице. Из другога прозилази да се ради о „газдинској јединици“ Бабина гора – Шиповице – Ваганица, која припада Подручној јединици Плав. Међутим, не види се да је то евентуална исправка првог „јавног позива“, јер су подаци другачији: простим сабирањем, на пунуди је „само“ 2071 кубик четинара.
Заправо, ако се има у виду да један шлепер носи бар 40 кубика балвана, онда би требало да се ове године из ВЕЛИЧКИХ ШУМА натовари око 50.
У томе не би био (превелики) проблем… Суштина је у нечем другом: сваки становник Велике, Горње Ржанице или Мурине, посебно они којима су куће ближе џади, знају да још с ранога прољећа (а и током безснијежне зиме), дакле, још прије но је расписан јавни позив, овуда дневно, од цик зоре до мрака, пролази десетине „до врха“ балванима натоварених шлепера. И сваки чобанин са Чакора види да се не сијече само на “предвиђеноме” простору, него и у Бјелухи, Враћеву, Јечмишту, Тетребинјаку, однсно ђе се стигне, а посебно на локациама ближим цести…
Будући, да је интензитет те „санитарне сјече“ све већи, јасно је да се не ради о количини од око дије хиљаде кубика (она је намирена за пар дана), већ о организованој пљачки. А кад се зна да она годинама траје, по цијело љето, лако је сабрати да се из ВЕКЛИЧКИХ ШУМА годишње „извезе“ на дестине хиљада кубика.
За сумњу да се ради о управо томе и да тај новац иде у приватне мафијашке џепове, указују други, такође званични документи. Према „Прегледу планираних прихода од концесионих накнада за 2013.годину по концесионарима“, Управе шума, Општина Плав је требало да оствари прихд од око 50 хиљада еура (прецизније 54477.70 еура). У општинском годишњем извјештају (о буџетским приходима и расходима) та цифра је још мања, такорећи – безначајна…
Према сасвим пузданим подацима, у ову пљачкашку мобу једном плавском незајажљивцу, на разно-разне налине, а највероватније уз мизерни шићар, укључили и неки Величани и Мурињани и државна полиција. О првима други пут, а о полицији постоје необориви доказ: ни и једној прилици није покушала да натјера возаче шлепера да испоштују собраћајни знак на Мурини, којим је органичена носивост на томе путу (на 20 тона) и који су поставили управо државни надлежни органи! У ствари, тамо полиције (свакако не случајно) нема, осим једнога који (на свој начин) „регулуше“ саобраћај на већ чувеном муринскоме „острву“, а „није надлежан“ за заустављање камиона, па ни у случају када се крећу без саобраћајних таблица…

 

Jedno mišljenje o “Одговор одборнику Зоговићу

  1. Mislim da ovu temu treba znacajnije pokrenuti na ovim navedenim prostorima od Limskog Mosta,takodje sada treba postaviti i pitanje sta rade odbornici sa pomenutih prostora Jokic,Garcevic,Dasic koji takodje cine vlast u Plavu sa BS I SDP a za koje su dominantno 100% glasali pravoslavni biraci sa pomenutih prostora i cije oni interese zastupaju,..

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *