OSVETA BOGDANA ŠOŠKIĆA

 

    U  Ulo­ti­ni, po­naj­ljep­šem gor­njo­va­so­je­vić­kom kra­jo­li­ku u lim­skoj do­li­nim, na pu­tu od An­dri­je­vi­ce pre­ma Pla­vu i Gu­si­nju, na jed­nom bre­žulj­ku u se­lu Kru­še­vu sto­ji skrom­ni spo­me­nik na ko­ji, re­klo bi se, po­o­dav­no ni­ko ni­je po­lo­žio cvi­jet sem cvi­je­ća i lo­vo­ri­ka ko­je buj­na pri­ro­da sva­ke go­di­ne s pro­lje­ća „is­ple­te“ oko ovog usa­mlje­nog mra­mo­ra. Mo­žda je ta­ko i pra­vo, jer, ka­ko bi pje­snik re­kao: „Ko­ga vri­je­me za­ki­ti lo­vo­rom, nje­go­va je vječ­nost“.
Na bi­je­loj mer­mer­noj plo­či ovog neo­bič­nog spo­me­ni­ka is­pod iz­bli­je­dje­log li­ka mar­kant­nog star­ca u cr­no­gor­skoj na­ci­o­nal­noj no­šnji, s ne­iz­bje­žnom pu­škom uz ko­lje­no, sto­ji nat­pis:
Bog­dan R. Šo­škić
pa­de za slo­bo­du
1862–1943
Iako su nje­go­vi vr­šnja­ci odav­no oti­šli sa ovog svi­je­ta, iako su već sa­svim pro­ri­je­đe­ni i oni ko­ji još pam­te tu stra­šnu rat­nu 1943. go­di­nu u Gor­njem Po­li­mlju, pri­ča o Bog­da­nu Šo­ški­ću još ži­vi u ovom kra­ju i po­o­dav­no je po­pri­mi­la obi­ljež­ja le­gen­de ka­kvu, valj­da, sa­mo rat stva­ra.
A da je vri­je­me sa­svim ne za­me­te i da ne­po­vrat­no ne po­to­ne u mrak za­bo­ra­va, po­sta­rao se ne­va­so­je­vić, Dal­ma­ti­nac Pe­ro Tru­tin, rat­ni ko­me­sar Dru­gog ba­ta­ljo­na Dru­ge dal­ma­tin­ske bri­ga­de, ko­ja se u ok­to­bru 1943. go­di­ne za­te­kla na po­lo­ža­ji­ma u ovom kra­ju. On je pri­je tač­no 30 go­di­na u split­skom li­stu „Po­ru­ka bor­ca“, opi­su­ju­ći iz­ne­nad­ni na­pad Nje­ma­ca na Ulo­ti­nu u ok­to­bru 1943. (put su im od Pla­va i Gu­si­nja ka­lu­zi­li ba­li­sti i mu­sli­ma­ni iz tog kra­ja), pod­sje­tio i na ju­na­štvo Bog­da­na Šo­ški­ća:
„Na br­zi­nu smo alar­mi­ra­li na­še ljud­stvo – pi­še Tru­tin – zgra­bi­li oruž­je i uz po­ste­pe­no po­vla­če­nje pre­ma na­šim če­ta­ma, opi­ra­li smo se ne­pri­ja­te­lju. Na­ža­lost, tu je kod zgra­de osnov­ne ško­le pao, smrt­no po­go­đen, za­mje­nik ko­man­dan­ta Mi­lan Kur­tić… Čim su pr­ve Šva­be upa­le u se­lo, ba­li­sti su po­če­li pa­li­ti si­je­no, sla­mu, ku­će… Sre­ća je što se na­rod uspio po­vu­ći i ta­ko iz­bje­ći pa­kao i uni­šte­nje…
Me­đu na­ma se na­šao i osam­de­se­to­go­di­šnji sta­rac, Bog­dan Šo­škić – pi­še da­lje Tru­tin, opi­su­ju­ći očaj­nič­ke po­ku­ša­je par­ti­za­na da sa­ču­va­ju po­lo­ža­je i spri­je­če pro­dor Nje­ma­ca i ba­li­sta ka An­dri­je­vi­ci. – Bio je na­o­ru­žan do zu­ba. Imao je du­gi dže­fer­dar (u pi­ta­nju je, po sve­mu su­de­ći, bi­la du­gač­ka fran­cu­ska tro­met­ka, prim. B.S.) i pu­nu tor­bu mu­ni­ci­je. Ju­rio je kao vuk i čim je do­šao do do­brog za­klo­na, sto­ti­nak me­ta­ra da­lje od ce­ste, tu se ušan­čio. Zva­li smo ga da ide s na­ma, ali nas ni­je po­slu­šao. Sa­mo nas je za­mo­lio da mu da­mo jed­nu bom­bu…
Dok su Dal­ma­tin­ci sa okol­nih vi­so­va, uz po­moć ita­li­jan­skih ar­ti­lje­ra­ca, ko­ji su im se pri­dru­ži­li na­kon ka­pi­tu­la­ci­je Ita­li­je, po­ku­ša­va­li da osu­je­te pro­dor ja­kih sna­ga nje­mač­ke SS „Princ Eugen“ di­vi­zi­je, pot­po­mog­nu­tih ba­li­sti­ma i mu­sli­ma­ni­ma iz Pla­va i Gu­si­nja, sta­rac Bog­dan je iz svo­je bu­si­je vo­dio bit­ku…“
De­se­tak da­na ka­sni­je, za­di­vljen ju­na­štvom star­ca, Bog­da­no­voj ćer­ki Sta­ni se, ka­ko pi­še Tru­tin, ja­vio Fej­zo Mar­ki­šić iz Voj­nog se­la kod Pla­va, ko­ji je uče­stvo­vao u ovoj nje­mač­koj ofan­zi­vi i bio oče­vi­dac sve­ga. Po nje­go­vom ka­zi­va­nju, Bog­dan je du­go odo­li­je­vao iz svo­je bu­si­je i za­u­sta­vljao one ko­ji su se za­li­je­ta­li da za­pa­le i nje­go­vu ku­ću. Dvo­ji­ca ba­li­sta su to i gla­vom pla­ti­li…
Kad je uvi­dio da vi­še ne mo­že odo­lje­ti si­li, ustao je iz svog za­klo­na i vik­nuo: „Ne pu­caj­te, pre­da­jem se!“ Oruž­je je uisti­nu za­mu­klo. Sta­rac je la­ga­no kre­nuo ka nje­mač­koj mo­to­ri­zo­va­noj ko­lo­ni za­sta­loj na kri­vi­ni is­pod ta­ko­zva­nog Sa­ko­vi­ća bri­je­ga sa ko­jeg je smrt si­jao sta­rac Bog­dan. Za­gle­da­ni u ko­šča­tog star­ca i za­di­vlje­ni nje­go­vim ju­na­štvom, ne­pri­ja­te­lji ni­je­su pri­mi­je­ti­li da u ru­ci dr­ži pri­pre­mlje­nu bom­bu. Kad je bom­ba gru­nu­la u go­mi­li za­pre­pa­šće­nih Nje­ma­ca i nji­ho­vih oda­nih slu­ga i sku­to­no­ša, bi­lo je ka­sno: po­gi­nu­la su dva nje­mač­ka ofi­ci­ra i tri voj­ni­ka, a vi­še ih je po­ra­nja­va­no.
Nje­mač­ki ra­fal je po­tom po­ko­sio i star­ca Bog­da­na…
Ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je, star­ca će, baš kao i Mi­la­na Kur­ti­ća, po­gi­nu­log za­mje­ni­ka ko­man­dan­ta ba­ta­ljo­na Dru­ge dal­ma­tin­ske bri­ga­de, sa­hra­ni­ti Bog­da­no­va ćer­ka Sta­na i unu­ka So­fi­ja i tek ta­da će se sa­zna­ti šta ga je na­ve­lo na ovaj sa­mo­u­bi­lač­ki čin.
Ne­ko­li­ko mje­se­ci ra­ni­je, pred oči­ma Bog­da­na Šo­ški­ća po­gi­nu­la je nje­go­va še­sna­e­sto­go­di­šnja unu­ka Rad­mi­la. Ne­ki nje­mač­ki ofi­cir, valj­da bi­je­san zbog ne­u­spje­ha Pe­te ne­pri­ja­telj­ske ofan­zi­ve, što su se Ti­to i glav­ni­na par­ti­zan­skih sna­ga iz­vu­kli iz obru­ča na Su­tje­sci, bez ika­kvog po­vo­da je pu­cao u Rad­mi­lu sa­mo za­to što je na se­bi ima­la cr­ve­ni džem­per. Njen oja­đe­ni djed se ta­da za­kleo:
„Di­je­te mo­je, osve­ti­ću te, ili me ne­će bi­ti!“
Kad se sa­zna­lo da je po­gi­nuo i ka­ko je po­gi­nuo, ka­žu da ni­ko ko ga je znao ni­je se iz­ne­na­dio, jer Bog­dan Šo­škić je bio čo­vjek ko­ji je dr­žao do da­te re­či…
 

Bu­do Si­mo­no­vić,  DAN, 24.okt.2015.

Jedno mišljenje o “OSVETA BOGDANA ŠOŠKIĆA

  1. Читајући ову причу о јунаштву Богдана Шошкића, доживјео сам велико узбуђење. Његово јунаштво заслужује незаборав, како би служио као свјетао примјер генерацијама које су настале и настајаће послије његовог јуначког подвига, о чему треба да се постарају његови братственици подржани од сију Васојевића и државе Црне Горе.

Ostavite odgovor na Момчило Гојковић - Лешов Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *