ЛАЖНИ БОРЦИ?

У књизи „Записи о Велици и Величанима“, која је објављена 2011. године, између осталог, устврдио сам да се у разним публикацијама и даље минимизира или у потпуности прећуткује злочин Велици, од 28. јула, 1944. године.

Али, још раније сам на то указивао, или полемисао и са неким бившим плавским моћницима. Зато што су на споменик палим величким борцима и жртвама, на Чакору, уписивали сопствене стихове – о „јужним вјетровима“ и „јужним морима“, која су „запљуснула Велику“, и то баш 1944.године, а избрисали Змајеве:“Ти гробови нису раке / већ колевке нових снага“, итд.

На жалост (а што није и неочекивано), тада су се и неки Величани ставили на њихову страну, па су слали цвилеће депеше ондашњем црногорском руководству и острашћено тражили и да ме „избаце“ из Телевизје Титоград, у којој сам био стално запослен.

Реговао сам и на друга слична кривотворења историје НОБЕ, а посебно на књиге историчара др Шерба Растодера (Вијести, 3.10.2006.) године.

Др Шербо, са др Живком Андијашевићем, написао је „Историјски лексикон Црне Горе“, а ја сам устврдио да би, сходно њеном садржају (непропорционалне заступљености збивања, личности, и свега у истину историјског, али и текућих процеса, итд), тој публилацији више одговарао наслов „Иторијски лексикон Бошњака/Муслимана у Црној Гори“. На примјерима сам показао да је др Шарбо неоправдано добио епитет да је историчар који „не скрива историју“ и појаснио:

„На страни 178, првог тома тог наводног лексикона, под одредницом „Буковица“ на око шездесетак редака, што је за овакву врсту књиге изузетно велики простор, најприје описује то „сеоско подручје“ а потом тврди да је оно и највеће пориште злочина у Другом свјетскоме рату (ђе су јединице Павла Ђуришића окруто убиле 557 Муслимана)… Свакако, и према другим истраживачима и свједоцима, тај догађај (и уз различите интепретације) није споран. Али, за историчара тако високе репутације, срамно је скривање злочина у Велици, о коме у том „историјском“ подсјетнику нема ни ријечи. На исти начин „тртира се“ овај злочин и у дебелој (а зелених корица) књизи која се зове „Историја Црне Горе“, која је специјално преведена на енгелески језик, а чији су аутори управо ова двојица историчара.

Наравно, није ред поредити тежину било којих злочина. Но, није ни праведно, нити морално прећутати „заборав“ др Шерба, или „игноисање“ величких жртава и злочина. Јер, неспорна је истина, записана и у овлашним историјским прегледима, и редовно помињана у свим „пригодним“ политичким говорима од Другог свјетског рата до данас, те која снажно живи у битисању (такође још увијек живих) свједока, очевидаца и њихових потомака, да је само у Велици и сусједној Горњој Ржаници 28. јула 1944. године, за непуна четири сата, побијено, заклано, објешено, одрано или у ватру бачено преко 500 дјеце, жена, стараца и друге нејачи (на жалост, тачан број страдалника ни у Велици нити у Гроњем Полимљу никада није утврђен, али их је прближно толико пописано на споменику на Чакору).

Злочин у Велици (и Горњем Полимљу), један од највећих у Другом свјетском рату, звјерски су починили припадници дивизије „Принц Еуген“, чији је састав већином био попуњен метихијским и плавско-гусињским балистима и вуентарима… Тај податак није небитан, баш зато што о томе ни ријечи нема у др Шербовом лексикону, као ни о злочинима над овдашњим становништвом у претходним временима, док онај који су у Плаву 1913. године починили Васојевићи (над Мислиманима) веома потенцира. Будући да сваки поштен Црногорац редовно осуђује злочине четника, отворено се поставља питање: зашто др Шербо, и као човјек и историчар, скрива злочине својих сународника, па чак и минимизира балистички покрет (стр.72) и башибозлук (стр.104).

Иначе, др Шербо, уз прећуткивање злочина у Пиви, Велици и Гроњем Полимљу, прекрштава и топониме: Новшиће, гдје се збила позната битка 1879. године, преименовао је, и то на више мејста, у Нокшић, или Нокшиће. Најевјерованије уважавајући неки тефтер, а игноришући аутентични назив за то мјесто, какав изговара тамошње становништво, те како је то једино тачно…“

*
*   *

У књизи, „Записи о Велици и Величанима“, навео сам да је СУБНОР Црне Горе, 2001.године објавио „Споменицу црногорским антифашистима 1941/45“, па сам, цитирајући је, истакао:

„Мора се истаћи да је у цијелој општини Плав, током Другог свјетског рата погинуло 814 особа, од којих је 746 Срба и Црногораца, а више од половине Величани. Или: на укупном подручју општине Рожаје страдало је 108 становника, општине Улцињ 182, општине Тиват 130, општине Андријевица 565, док је цијела Црна Гора имала 18.573 погинулих бораца и жртава рата…

Насловна страница књиге Бранка Јокића

Случајно или не, за разлику од других мјеста, подаци који се односе на Велику, најнепотпунији су или најнесређенији, јер је овдје дато само име и презиме погинуих (Величана), без средњег слова или имена њихових родитеља, године рођења и смрти, итд“.

Када се недавно појавила (нова) плавска брошурица очекивало се да је тај пропуст уочен, па да се њоме исправља. Али, начињена не само још већа конфуизија, него се догодило и нешто просто невјероватно: борцима и жртвама НОРА, накнадно, 70 година од завршетка рата, проглашене су још 203 особе. Скоро двије трећине су Муслимани, Бошњаци и Албанци, а остали „новајлије“ претежно из околине Плава!

Аутори, на челу са Вукманом Коматином, у предговору, најприје тврде да је за претходну публикацију СУБНОРА Црне Горе „тадашње борачко руководство Плава дало непотпуне податке“, па је зато „ново“ одлучило се да их допуни. Како знају да „сјећања блиједе“ (а што је тако) наводе неке књиге које су штампане још прије 40 година, а које су свакако биле доступне и ранијим пописивачима бораца и жртава НОРА. Али, и када се и оне („Адријевчи срез у НОРУу“ Р. Лекића, „Ватре са Комова“, групе аутора, и сл). пажљивије погледају, јасно је да тамо нема већине имена која са најновијег списка Коматине и другова.

Споменик на Чакору

Нећу да улазим у претпоставке зашто се то ради и зашто се (и) сада покушава дати „антифашистички“ алиби онима који га не могу имати, однсно у тражење свих разлога за сумњу у поштеност овог посла. Уосталом, таква „истина и брига“, не би морало уопште да Величане иритира (јер су немоћни да зауставе и овакве циљеве), али се мора примјетити и како су корице те брошурице, Коматина и његови антифашисти „окитили“ старим фотографијама споменика на Чакору, те тако покушали да прикрију жалосно стање и тог и споменика у Велици (код школе).

Права истина се не може забашуривати. Она је давно записана, када су сјећања била жива и непосредна. Њу је трајно записао и велики писац и у истину антифашиста Михаило Лалић, како у свијим дјелима, тако и на разним јавним скуповима, па и овим ријечима: „У село Велику, испод Чакора, продрла је 1944. године по злу чувена балистичка дивизија Скендербег…Послије рата Величани су покушали као и други гдје се страдало од погрома, да подигну споменик жртвама. Након много приче, нађено је чудио рјешење, споменик се може подићи, али не баш у Велици, него у Плаву. Тако су, најзад, те жртве биле лишене да им се име пише на камену“.

Ове ријечи, изговорене осамдестих година, пред око три хиљаде студената Титиградског универзитета, на које нико није реаговао (а и како би?), охрабриле су Величане да 1985. године открију (у Велици а не у Плаву) скромно спомен обиљежје, да дођу из најудаљенијих крајева и да се поклоне сјенима својих родитеља, браће, сестара…То је било сјећање и пијетет, не да би се „чепркало“ по старим ранама, или да би се пребројавало ко је више страдао, већ да би се млади упознали с тим тешким временима. Уосталом: нека се зна – како рече Михаило Лалић који написа за ово спомен обиљежје (рад арх. Радослава Зековића) текст који 28. јула 1985. године би уклесан на том споменику:

„НЕКА СЕ ЗНА КАКО ЗЛИКОВЦИ ХИТЛЕРОВИХ ДИВИЗИЈА ’СКЕНДЕРБЕГ’ И ’ПРИНЦ ЕУГЕН’ 28. ЈУЛА 1944. СВИРЕПОМ ЗЛОБОМ УСМРТИШЕ 428. ЖЕНА, ДЈЕЦЕ И СТАРАЦА ВЕЛИКЕ И ОКОЛИНЕ НЕКА ОВАЈ МРАМОР СТОЈИ ЖРТВАМА НА ЧАСНИ ПОМЕН УБИЦАМА НА СРАМОТУ”

Лалићев запис

Истна је да Велика раније није имала свога хроничара. Сада није тако. Има на стотине образованих, међу којима и историчара. Могуће је да су они још већи кривци од Коматине и оних из Плава, што се коначно не прикупи тачан број убијених, спаљених, закланих, објешених, на најсвирепији начин живота лишених у овом језивом злочину. Ваљда би се и то урадило од истих, државних пара, којима се фиансирају овакве „допуне историјске истине“.

На крају, поставља се и питање: да ли садашња црногорска борачко-антифашистичка организација „заборављене“ борце и жртве изнова проналази у цијелој Црној Гори?

Бранко Јокић

2 mišljenja o “ЛАЖНИ БОРЦИ?

  1. Mislim da se u tekstu potkrala greška. Nije 7. ss Princ Eugen divizija bila popunjena Šiptarima. Naprotiv, sastav te zloglasne divizije bio je iz Banata, (banatske Švabe) a 21.ss Skender beg divizija, koja je bila nosilac veličkog pogroma je bila popunjena Šiptarima. Komandni kadar te divizije bio je njemačke nacionalnosti.

  2. Poshtovana gospodo Velicani, ja sam porijekom iz tih krajeva, tacnije iz okoline Gusinja. Cuo sam za taj stravicni zlocin u Veliki, nad djecom, zenskinjem i starcima.
    Shto se tice pocinilaca zlocina “slika” i poslije nekoliko citanja nije bash koherentna. Zbog istorijske istine, uopsteno radi poshtenja, istine i odgovornosti valjalo biti precizniji. Muslimani ili Boshnjaci Plava i Gusinja nijesu od Velikoalbanske tj. Italijanske okupacione vlasti nijesu bili priznati kao poseban narod i njihovo ucesce u vlasti ili komandovanju bilo je moguce samo ako se kunu u Albanstvo i Veliku Albaniju. Cinjenica je da je tokom okupacije Plava i Gusinja provedena albanizacija muslimanskog/boshnjackog zivlja. Uceshce Muslimana/Boshnjaka u kvinslishkim formacijama treba podijeliti u dvije faze. Ono do kapitulacije Italije a zatim ono do kapitulacije Njemacke.
    Zatim je vazno kojim su formacijama dobrovoljno pripadali ili su bili prisilno regrutovani. A tih formacija je bilo nekoliko. Prevelik je to dug – stravicni zlocin u Veliki – za dva mala mjesta kao shto su Plav i Gusinje. Utvrdjivanje istine bilo bi vrlo korisno za sve nas.

    S poshtovanjem, Adnan Koljindar, NY

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *