ДВИЈЕ НОВЕ КЊИГЕ БРАНКА ЈОКИЋА

Сарадник овог сајта, Бранко Јокић објавио је двије нове књиге: језичко-лексичку студију РЈЕЧНИК ВЕЛИЧКОГА ГОВОРА и књигу есеја ТРАЈНО И ПРОЛАЗНО.

У првој наглашава: „Величани су, у доброј мјери очували старински (архаични) говор. Оно што читавог живота собом носе, што не могу „из себе избацити“, јесте управо њихов начин говора и лексика. Која из њих „избија“ у свакој прилици, без обзира на појединачно (не)образовање, или дуго живљење далеко од завичаја. Попут Јевреја, који имају своје знаке узајамног препознавања, тако и Величани, баш по језику, знају да су „рођаци“. Препознају се након првих проговорених реченица, и када се случајно сретну, далеко од Велике, па и када у њој нијесу рођени (већ су им „отуда преци“). Наиме, завичајни говор снажно се таложи још у најранијој младости. Потомци га не преузимају сасвим „случајно“, него га још пажљивије и љубоморније чувају, што најбоље илуструје говор (и) оних чији су преци давно одселили.“

Трагом величке прошлости: Бранко Јокић

Аутор запажа да велички говор, у односу на сусједне има посебности, нарочито у лексици. При томе истиче да је и позната српска лингвисткиња др Рада Стијовић, у оквиру два рада које је објавила Српска академија наука и умјетности, констатује неспорну чињеницу да су Величани „невасојевићко становништво“ те да Велика само у административноме смислу, од половине 19, вијека, припада појму Горње Васојевиће (тзв. Андријевички срез). Зато, овај аутор наводи и примјере да се велики дио величке лескике „не поклапа“ са оном која се чује у Васојевићима. Чак поједине ријечи имају сасвим другачија значења, од оних које је ауторка поменутог рада објаснила.
Ево још једног закључка Бранка Јокића: „Једна од занимљивости величке лексике је њена слојевитост. Примјера ради, као што Ескими имају стотинак израза за боју снијега, тако и Величани користе можда и више ријечи да нијансирају неваљали карактер, то јесте у суштини лошу особу: ајван, аброноша, авет, аветња, арваула, алајка, алобитник, баљега, биза, вега, вузле, вињага, вуцибатина, гад, глибуља, глинго, гњида, губо-губави, далавера, дретва, дртина душманин, жбир, жеглиок, завидник, задртина, заподрњало, злобник, злица, злојутро, ибрет, иљавац, изрод, ископаник, јајара, језикоша, јуда, кастигуља, крвник, кукувега, лажо лажљиви, љига, липсо, маљуга, манитов, милет (пис-милет), неболећник, непоменик, несој, ништавчина, олајуша, оно, пиждра, пизмуша, пјанчина, подмигуша, подрепница, поган (од погани), погануља, позглобник, полапник, пометина, пошњуара, празнуља, пршмољак, пуфица, раскућник, рђа, резиљ, рилача, сеирџија, сметеник, смлата, стрвина, тараковина, тентало, тепек, тешкоћеник, триња, тркопиш, тутољак, туфек, ћилан, уш (мртва уш), ћор-будала, угурсуз, уљепак, фалџија, фонда, фрњушара, фукара, фукса, фушаџија, чандрзало, чектало, чифутин, џукела, шабура, шврња, штупа, итд.“
На крају, аутор каже да његова студија има скромну претензију: да у презентацији (дијела) основне старе лексике (ријечи) подсјети на велички говор и помогне његовом очувању, али и да укаже како је она у доброј мјери и даље жива.
Лексика у овом својеврсном рјечнику приказана је у свим граматичким облицима који су акцентовани, а донесени су и примјери „начина“ говора (двије Величанке).
Ову студију (од 150 страна) објавио је Институт за црногорски језик и књижевност у Подгрици, а рецензенти су академици Радослав Ротковић и Божидар Шакуларац.
Књига ТРАЈНО И ПРОЛАЗНО (240 страна), коју је публиковао исти издавач (рецензенти су академик Милорад Никчевић и Радојица Бошковић) представља преглед токова књижевности у Црној Гори осамдестих година прошлог вијека, коју аутор сматра најпродуктивнијим у цјелокупном овдашњем издаваштву.
Садржи есеје и огледе о традицији и поезији, љубавном пјесништву, поезији Радована Зоговића, Душана Костића, Јеврема Брковића, Мила Краља, Вукмана Оташевића, Витомира Николића, Ивана Цековића, Косте Радовића, Бошка Пушоњића, Љубислава Милићевића, Радојице Бошковића, Ранка Јововића, Вукалице Ђеда Милутиновића, Мила Бошковића, Гојка Дапчевића, Мирослава Ђуровића, Душана Говедарице, Слободана Вучинића, Ратка Делетића, Јанка Вујисића, Јанка Брајковића, Фехима Кајевића, Будимира Дубака и др.
У дијелу књиге који је посвећен прози, „обрађени“ су романи: Михаила Лалића, Драгана Николића, Зувдије Хоџића, Вељка Ковачевића, Жарка Команина, Миленка Ратковића, Вукашина Мићуновића, Миодрага Булатовћа, Борислава Пекића, Петра Сарића, Бајрама Реџепагића, Богдана Шеклера и Вељка Мијовића; приповијетке: Михаила Ражнатовића, Радована Зоговића, Јеврема Брковића, Сретена Асановћа, Слободана Војичића; путописи: Чеда Вуковћа, Мирослава Ђуровића, Богдана Шеклера, Душана Костића, Божа Милачића, Радоње Вешовића, Веселина Ђурановића и Бошка Пушоњића.
Аутор пише и о књигама критика Радомира Ивановића, Војислава Минића, Сретена Перовића, Слободана Томовића и др.
Бранко Јокић најављује и скорије публиковање књиге (НЕ)ПРИЗНАТИ ПАТРИОТА (о Вечличанину Новици Поповићу и његовом времену) као и друго допуњено издање књиге О ВЕЛИЦИ И ВЕЛИЧАНИМА.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *