ANTOLOGIJA

Šarl Bodler: MAČKA

Mačko, mom srcu zaljubljenom kroči
uvuci kandže, ljupki stvore,
i daj da ronim u te lepe oči
gde metal i ahati gore.

Dok natenane milujem ti glavu
i gipka leđa gladim dlanom
i klizim rukom niz nasladu pravu
po telu naelektrisanom

ja vidim svoju ženu. Isto tako
gleda kao ti, mila zveri,
duboko, hladno, do dna bića strelja,

a tanan dašak lebdi lako
i miris mamno-ubistven treperi
svud oko njenog tamnog tela.

(preveo Branimir Živojinović Masuka)

 

Августин Тин Ујевућ

НОКТУРНО

Ноћас се моје чело жари,
Ноћас се моје вјеђе поте:
И моје мисли сан озари,
Умријет ћу ноћас од љепоте.

Душа је страсна у дубини,
Она је зубља у дну ноћи;
Плачимо, плачимо у тишини,
Умиримо, умиримо у самоћи.

 

Horhe Luis Borhes
TRENUCI *
Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne ih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bijah,
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima,
više putovao,
više sutona posmatrao,
na više se planina popeo,
više reka preplivao.
Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive svaki minut svog života:
imao sam, jasno je, i časaka radosti.
Ali, kada bih mogao nazad da se vratim,
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od njih sačinjen.
Od trenutaka samo; nemojmo ih propuštati.
Ja sam bio od onih što nikad nigdje nisu išli bez toplomera,
termofora, kišobrana i padobrana;
kada bih opet mogao da živim, lakši bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodam,
i tako do kraja jeseni.
Više bih se vrtešci okretao,
više zalazaka sunca posmatrao
i sa više dece igrao.
Kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite, imam 85 godina i znam da umirem.
* Poslednja (poznata) Borhesova pjesma, objavjena u meksičkom časopisu „Plural“, štampana (i) u Politici, 29. 7. 1989.godine, u prevodu (sa španskog) Dubravke Sužnjević

 
Gijom Apolnier:
MOST MIRAMBO
Ispod mosta Mirambo teče Sena
I ljubav naša
Zar je sve uspomena
Patnja uvijek radoššu bješe ispričana
Sve nose dani osim mene
Neka sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Licem u lice za ruke se držeći
Stojim dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče od umora vječnih
Neka sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Ljubav nam odlazi s vodom što mramori
Odlazi ljubav
O živite spori
A naša se nada razbuktava gori
Neka sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Protiču dani protiču vremena
Prošlost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena
Neka sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
(PS. Veličani koji nijesu imali doživljaj na Seni, i u Parizu, lako će podrazumijevati svoj most (i uspomene) – most na Novšiću, Murini, ili bilo koji drugi – most svoga života…)
Бранислав Петровић
ДОБРОВОЉНИ ПРИЛОГ ЗА НАЦИОНАЛНУ ИСТОРИЈУ
Припустили на жену су пчелу
Заражену пољупцем демона,
И сад трчи, вриштећи, по селу,
И насрће на старца Егона.
Старац Егон, вичан умирању
Живо пиле чупа у дворишту –
Баца пиле и насрће на њу –
Сад су најзад на свом Губилишту.
Исто тако кад је себар Лука
За Душана рекао да је псето –
Седам нових измислише мука
И мучише Луку цело лето.
Пребише му и ноге и руке –
Душан лично пи његове крви –
Сада Душан лежи поред Луке –
Давно су их измирили црви.
А Јелена, Душанова жена,
Витка, ко млад витез стегоноша,
Криком себра тајно обљубљена,
Роди цару нејаког Уроша.
Нејак Урош, као сви нејаки,
Злочин узе себи за заставу,
Ал стигоше коњаници лаки,
Жедни славе, по негову главу.
Слуга неки по имену Лазар
Скупи војску, влахе и ратаре,
Народ неук, нсрећан и храбар,
Добра гозба беше за татаре.
Гостише се неколико дана
Ко гаврани кад стигну стрвину
Неки Милош уби им слутана –
Добро дошло сутанивом сину.
Он обнови таму и поноре
Које Душан у закон унесе,
И забрани свитања и зоре
И начини сунце да обесе.
Неки Вишњић, после много лета,
У невиду своме сунце нађе,
И реће му: БУДИ ВИДИЧ СВЕТА!
И гле! Сунце не уме да зађе.
И гле сунце не уме да зађе
Усред ноћи смртоносно жеже
Јадни Егон не мође да нађе
Док му жена гаће не одвеже.
А те гаће страшно запетљане –
Жена кида зубима канаве –
Кад у њима! – две прастаре ране –
Дивни знаци старе српске славе.

 

Mario Benedeti
NE PREDAJ SE
(Fragment)
Ne predaj se, još si na vrijeme
Da zagrliš život i počneš iznova,
Da prihvati sjenke,
Da sahraniš strahove,
Da se oslobodiš balasta,
Da ponovo poletiš.
Ne predaj se jer život je baš to,
Da nastaviš putovanje,
Da pratiš svoje snove,
Da otključaš vrijeme,
Da ukloniš ruševine,
Da pomjeriš nebo.
Ne predaj se, ne odustaj
Čak i kad te hladnoća izgori,
Čak i kad te strah ujede,
Čak i kad se sunce sakrije i kad se vjetar ućuti,
Još ima vatre u tvojoj duši,
Još ima života u tvojim snovima…

 

 

Vladislav Petković DIS
NAŠI DANI
Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao ščjam i razvrat i poroci,
Podig’o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i poroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine ikanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismijane sve vrline i poštenje,
Pogaženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.
Od pandura stvorli smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izgrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatvorismo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svete istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svete istorije i grobova.
Ostala nam još prašina na hartiji,
K’o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.
Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k’o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomračina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al’ kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda.
Pomračina pritisnula naše dane.

Milan Ćurčin:

DAL HOĆEŠ TAKO

Čuj, istinu ću ti reći:
Moja je ljubav od ovoga sveta.
Da li sam ti peti, il’ tek treći,
Mom osećaju to ne smeta;
Ni ti meni nisi prva, što ću kriti?
A i ko zna šta još može biti!
S anđelima te nisam poređiv’o,
Da nadzemaljski stvor ja obožavam;
I nisam hteo — ne razumi krivo! —
Da dušu svoju ljubavlju spasavam.
Ja ženu tražim, snage i poleta!
Moja je ljubav od ovoga sveta.

(NASTAVIĆE SE)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *