ПОВОЉАН ИЗБОРНИ РЕЗУЛТАТ

Очигледно Плав (и Гусиње) за разне невладине и сличне организације, које прате изборне процесе, и даље важи за безначајну периферију. Свјесни тога, локални креатори политике манипулишу и преко избора подешавају своје позиције, прије свега на штету странака за које (већином) гласају Црногорци и Срби, то јесте православци.
За ту тврдњу, и за сада, ево  само пар наоко  „ситних“ примјера. Најприје је нејасно како је – и то у условима „непрестаног исељавања“, како то представљају локални политички лидери (посебо када притискају за саобраћајницу преко Албаније….) и након одвајања Гусиња – увећано бирачко тијело, и то у објема општинама?! То се лако примјећује када се погледа колико је бројало док је било заједничко, а запажа се да „увећање“ није заобишло ни Велику и Новшиће. Упркос томе што је у међувремену умрло неколико гласача, a нико се није доселио, у Поткрају је, на примјер, у односу на бирачки списак из прошле године (за предсједничке изборе) број особа с правом гласа порастао за пет, а у Новшићу за четири (иначе је сумњиво да Новшиће има чак 74 бирача, јер се то лако може избројити).
Када је ријеч о цјелини православног бирачког тијела, при чему се има у виду дугогодишња плавска политичка стварност, посебно се мора, јасно и гласно, констатовати да су за жаљење (па и осуду) православци, упорни љубитељи овдашњега специфичнога „братства-јединства“, који су бацили гласове – дајући их ДПС-у (у Велици 47, Ржаници 37, Машници 21, Мурини чак 90, итд). Гласање (и) за ту странку било би нормално (и пожељно) да се ради о парламентарним изборима. Јер, и да је она у позицији да води локалну валст у Плаву, Срби и Црногорци од тога не би имали фајде (осим поејдиначних обећања, ситних уступака и сл.) Уосталом, већ се показало  да та странка има за циљ само да апсорбује гласове (национално недозрелог) дијела православнога становништва. У вријеме њене владавине са СДП-ом, православци нијесу добили ништа, а камоли неко руководно мјесто у општинској управи (та анализа заслужује опширнију ообраду…) Да се редовно ради о лукавој игри према православцима, потврдио је и локакни лидер ДПС (Дан, 27. маја, 2014), који каже: „Што се тиче коалиције са СНП-ом и ДФ-ом, слична политика 1996. године у Плаву је била осуђена од грађана“. Ово је вјероватно тачно. Али, овај господин није казао од кога се то (што је сасвим реално) он плаши, односно који су то грађани који су осудили ту коалицију и неће било какво учешће Срба и Црногораца у власти.
У чему је проблем?. Ево одговoра: да неки мобилсани Величани, Мурињани, Машничани, Брезевичани, Војносељани и други, за разлику од становника Јара, Заврша, Рудог Поља и још неких села, који су већином гласали за националне странке, нијесу гласове просули ДПС-у, српско-црногорско бирачко тијело имало би бар још три-четири одборничка мандата и снажнију позицију у формирању власти. То би била знатно другачија прича …
Ипак, није све изгубљено. У условима какви јесу, резултат који су оствариле СНП и Демократски фронт даје какве-такве изгледе да њихови лидери, Ђуричанин и Зоговић, заједно (што би било боље) или појединачно, први пут уведу српско-црногорски народ у адекватну подјелу власти у Плаву. Јасно је да не могу бити носиоци власти, али могу (и морају) у њој учествивати. А све једно је да ли са Шабовићем или Шахмановићем, или с обојицом и свима. Будући да православци сада (послије одвајања Гусиња) чине најманје трећину становништва општине, без обзира на „само“ пет одборничких мандата, или на појединачних три (СНП), односно два (ДФ), те с киме ће дијелити власт, припада им око трећина инфраструктурног и инвестиционог општинског буџета, најмање 14 (од постојећих 42) функције, трећина службеничких мјеста, итд. Једино је то пуни капацитет грађанске равноправности Срба и Црногораца у Плавској општини. Једино то  значи да њихово повјерење није изиграно…

Али, то неће ићи лако. Зато би било неопходно да лидери СНП и ДФ најприје буду јединствени. А ако тога нема, ако наше познате колоне и даље (по нас погубно) трају, неопходно је да буду обазриви и да се „не продају за мало“. Умјесто са локалним претедентима на „главни дио власти“  требало би  да сасвим сложено политичко стање у Плаву у последње двије деценије детаљно и енергично представе црногорском (а не плавском) државном врху… Од њега је реално очекивати досљедност: да једностране плавске национално-политичке комбинаторе упозоре да не могу тражити да државна политика и власт буду грађанске и мултиетничке, а да се то не подразумијева и на нивоу мултинационалних општина. Не само зато што је то основни принцип демократије, што је предвиђено и Уставом Црне Горе (да сви грађани остварују право на власт) него и што се ради о темељним принципима природнога права и чињеници да су ти статуси (мањинских заједница, каква је то црногорска и српска у Плавској општини) кодификовани и документима УН (између осталих, и Деклрацијом о праву човјека, из 1948.године)…
Ако се покаже супротно, то јесте да православни живаљ у Плавској општини не занима званичну Црну Гору, да му се нуде мрвице а узме оно што му припада, онда   би требало да Црногорци и Срби буду досљедни традицији предака, да заштите своје политичко и грађанско достојанство, да се боре за опстанак у другој варијанти. Што не рећи, то значи да затраже да њихови изабрани представници напусте статирање у Плаву и коначно (и уз подршку његове дијаспоре, какву су имали и Гусињани…) започну обнову своје (прије више од 160 година формиране ) општине и власти …
Могуће је да ова варијанта некоме (на српској и црногорској страни, неким селима, апанажираним појединцима и сл. ) не одговара. Али, већ се показало да је она, бар што се тиче православаца низводно од Лимскога моста, једина сигурност.
ЧАКОРСКИ

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *