O ДМИТРУ АРСОВИЋУ, званом Мемед-Рудина, господару Плавско – гусињског вилајета и Војводи од Малесије

 

Роди мајка сивог птића

једног Дмитра Арсовића

у времену тешких дана

у времену робовања.

За живота га је била

пјесма јако прославила

по љепоти и јунаштву

и великом прегалаштву.

Његова је ријеч била

Јача него турска сила

И код Срба и Турака

Ријеч му је била јака.

Дражао је ријеч дату

и Турчину а и брату.

Због рјечи и због свега

цијенише јако њега.

Кад је ханџар сијевао

Дмитар није мировао

Већ је стално четовао.

Штитио је народ прости

од тлачења и пропасти

не дајући сили мрака

несрећнима да до’ака.

Плавска жупа тог времена

по њену је прослављена,

јер бијаше човјек силан

јако храбар и правичан.

Није дао Турској сили

на род српски, на род мили,

нит’ на себе нит’ на брата

а скид’о је главе с врата.

Због ове је особине

због људскости и врлине

на глас био,част му свака

и код Срба и Турака.

Но вријеме наопако

није тада било лако

ни живјети ни умр’јети

ту на овај простор клети!

Ђе граница трију вјера

људе јадне у смрт ћера.

Због јунаштва и због славе

Падале су многе главе!

Било силе и пљачкања

паљевина,разарања,

Арнаути,Муслимани

или Срби православни

светили си неког свога

тог времена проклетога.

Ту је Дмитар одрастао

одрастао и стасао

са кубуром у силаву

чувао је своју главу.

И постао правде борац

овај Србин-Црногорац.

Ка’ Обилић по љепоти

ка’ Косанчић по доброти

бити први баш у свему

бивало је лако њему.

Да помогне сиромаху

грађанину ил’ сељаку

без обзира које вјере

помагаше он без мјере!

Имућан је Дмитар био

стопе оца слиједио

још кад бјеше младо момче

добру пушку носит поче.

И једнога тада дана

однио је са мегдана

један живот свог вршњака

којега је њоме смака;

Брезојевичког  тог младића

Милована Поповића

због ругања и замјерке

и подвале тамо неке.

Турци једва дочекаше

те га младог докопаше

са још двадесе’т браственика

доведоше ка’ крвника

у сјенички затвор клети

ђе џелати и акрепи

своје жртве стално даве

у тај затвор ледне страве.

То је Дмитар добро знао

па је затвор поткопао

и стражара једног уби

да свој живот не изгуби.

Одијело с њега скиде

онда скочи и отиде

у сјеверну Арбанију

и у  земљу Малесију,

код првака Ахмед-Суље

који њему нема сумње

по  Дмитровом интересу.

Ахмед-Суља прихвати га

чим је Дмитар њему стига;

Дмитар није  прич’о нашки

него течно-арбанашки

на питање Арбанаса

ко је дошљак и код гласа

Ахмед-Суља рече њима

Да силнога госта има

Арбанаса не Србина!

Са приморја, с’топле климе

Рудима му Мемед име.

Од тога ће њега трена

ово име кроз времена

непрестано да га прати,

тако ће ка често звати

Дмитар њим се казивати!

Осам пуних он је љета

Арбанијом земљом шета’

звање доби, сумње није

војода с Малесије.

Вјероватно ту би стао

заувијек  ту остао,

но судбина бјеше крута

уби Дмитар једног пута

неког силног Арнаута!

С Малесије одмах пође

Војноселу своме дође,

но шпијуни неки клети

казаше га једној чети

турских власти и низама

па кад паде прва тама

и ноћ своју мрежу сплете

дошуња се дио чете

до његове тврде куће

и ту Дмитра у свануће

на спавању ухватише

и Призрену упутише,

да чамује у зиндану

због отпора на мегдану!

За тај затвор Дмитар знаде

нит’ се струни нит’ препаде

него једне тамне ноћи

кад је стражар хтио проћи

покрај врата од зиндана

допао је тешких рана

од  Дмитрове јаке руке

оде Дмитар у хајдуке!

У Грахово тада оде

код Граховског војводе,

код јунака у кућића

а код Анта Даковића.

Војовода га братски прими

дочека га и умири,

па му рече једног дана:

”Ман’ се Плава и мегдана!

Но остани на Грахову

и даћу ти кућу нову

а горе ти неће бити

Арсовићу огњевити

Него моме Перку сину,

мани Плавску удолину!“

Нешће Дмитар послушати

но се Војном Селу врати.

Једног дана у свануће

код његове родне куће

дошли бјеху неки Турци

да беговој пође руци.

И кренуше тада њега

До Гусињца Али-Бега.

Но кад Дмитар њему стиже

Али-Бег му приђе ближе:

,,Чуј Србине Арсовићу

У моју си доша’ кућу!

Оптужују тебе Турци

Да у твојој стоје руци

петн’ест крви моје вјере

то не може да опере

нити снага ни правдање

само злато и имање!

Стога,ето,даћеш мене

двадесчетри набијене

кесе злата Арсовићу

па да гледаш своју кућу!

Да не бијеш Турке ође

Иначе ће злом да пође!”

Гледа Дмитар Али-Бега

у кући је сад код њега

али неће ни да пази

Како бегу подилази:

,,Чујеш беже од Гусиња

правда ми је ,знај,светиња!

Не убијам твоје Турке

обијесан,већ од муке,

не дају ми ниђе мира

Но ме јуре к’о вампира!

А ја морам да се браним

да убијем и да раним,

то што тржиш теби даћу

да смиримо ову свађу!“

Оде Дмитар па се врати

и речено бегу палти.

Али Турци као Турци

вјешти бјеху свакој муци,

сметао је Дмитар њима

што гласито име има.

Па почеше сплеткарити

и о глави му  радити.

Обећаше силно благо

Шаровићу коме драго

да кад Дмитра неђе срете

убије га из освете.

Иако је та крв била

Шаровиће подмирила,

они једно тамно вече

одлучише како рече

један стари Шаровићу:

„Скин’те главу Арсовићу!“

Ноћ се бјеше ухватила

и котлину захватила

кад двадесет плавских друга

допадоше  једног луга

код градинског тврдог моста

ова Турска чета оста.

Џефердаре потпрашише

и бусију направише

јер уходе дојавише

да ће Дмитар туда проћи

баш за ове мркле ноћи.

Зацикташе џефердари

а Дмитар се рањен брани

и његова ,, лазаринка“

уби једног од крвника!

Остали се препадоше

и у бјег навалише

јер су знали причу стару

о  Дмитровом  џефердару,

који никад не омаши

нити креса, нит’ промаши.

Крену Дмитар рањен кући

за још нешто не знајући

плаћеници Али- Бега

пратили су исто њега,

кад су чули џефердаре

западоше  у омаре

кивни Дмитру западоше

и  бусију направише

исте ове тамне ноћи

да не дају њему проћи.

Груну плотун из пушака

у окриљу мрклог мрака,

Дмитар стаде да се брани

и троицу од њих рани

а једнога уби с нога

засједа им не помога.

Побјегоше опет Турци

ка’ лисице а не вуци

препанути и у страви

јер се Дмитар силно брани.

Од овога догађаја

сличнијема нема краја

стално ће га нападати

бусије му постављати

ал’ му неће наудити!

Он одлучи после тога

догађаја подмуклога

да скупи своју чету

у Плавскоме вилајету.

Поче с њоме крстарити

и гонити и светити

и крвнике сатирати.

Арбанијом  земљом шета

па се врати до Космета,

у Бролиће једно вече

Дмитар с четом запануће

да крвника једног смакне

и раји га с врата макне.

Уби силног зулумћара

Бролићкога  бајрактара

и крвника Арсовића

Ћерим- Бега Биљковића.

Глас отиде на све стране

за бусије и мегдане

овог силног Кучевића

храброг Дмитра Арсовића

а Рудина Мемед звана

побједника са мегдана!

Књаз Никола то је био

добро чуо и спазио

јунаштво му запазио

и на крају одлучио

на Цетиње да га зовне

и нечиме  припомогне.

Једно јутро, прије зоре

Књаз Војводу Марка зове:

,,дај учини , Марко сине

да нам дође са крајине

онај јунак што га хвале

што никакве нема мане

и што Турке и зло смета

из Плавскога вилајета?

И што чудно име има

ил Мемед ил’ Рудина,

а Србин је, знам му кућу

јунак Дмитар Арсовићу!“

Преко Марка Миљанова

кренула је вијест ова

да прелети тврде међе

и да Дмитра неђе нађе

те времена мало прође

на Цетиње Дмитар дође,

очински га књаже прими

и на начин јако фини:

„ Добро доша’ кршни сине

С Плавске жупе и крајине!

О теби сам чуо приче

што јунаку и приличе,

сједи ође поред мене

и разговор нека крене

јел’ истина или није

што о теби чујах прије?“

Дмитар гледа господара

самодршца и владара

и свој поглед не обара

но овако проговара:

„хвала теби Књаже мио

што си мене угостио

а те приче које круже

једни хвале – други руже

истина је, вјеруј само

да у правди стојим право!

Само бијем зулумћаре

који свијет руже, кваре

вјеруј тврдо господаре!“

А господар гледа њега

обдари га мимо свега

одијелом а и златом

и плус сабљом оковатом.

А на груди овог сина

Црногорца и Србина

због храбрости и врлина

одликова Арсовића

Књаз медаљом Обилића.

Кад се ова вијест чула

ђе Дмитова стоји кула

Турке јако ражестила

и на зулум нагонила.

Па Гусињац Али-Беже

да би Дмитру било теже

наговори  Арнауте

да Дмитрове скрате путе.

Гашана се, Арнаута

сакупило двјеста друга,

Војноселу ударише

и сјекоше и палише

кивни Дмитру то радише

но на отпор наиђоше!

Трештало је тога дана

Војно Село од мегдана,

заплакаће многе буле

због Дмитрове тврде куле!

Ту лешева многих оста

и Гашана паде доста,

не могаше Арнаути

саломити отпор крути

но послаше претходницу

у планину Трескавицу

ђе брат Дмитров буљук има

и ђе чува с чобанима.

Ударише Арнаути

На Николин катун крути

изненада и у зору

ударише на Николу!

Убише га, ради Дмитра

ту гашанска сабља бритка

искасапи на планину

породицу Николину,

међу којом и три сина,

три ђетета Николина.

Гледала је горска вила

кад  је туда пролазила

на коцима главе њине

и катуна развалине!

Гледала је и плакала

и за ђецом нарицала:

„ зар су људи к’о звијери

овај покољ начињели?

Зар ум људски може тако

да покоље ђецу лако?

Од непуних  десет љета

зар дијете неком смета?

Зарад чега човјек клети

недужној се ђеци свети,

плачи самном Трескавицо

о несрећна јадна ђецо!“

Све је ово јако било

Дмитру срце погодило

погодило и ранило!

На очи му нико није

излазио нити смије,

у себе се повукао

нит’ је јео нит’ спавао

освету је припремао

то је свако тада знао.

Иако је говорио

док се јео и патио

да крв ђеце а и жена

невина је проливена

не може се повратити

нити ичим зам’јенити.

И тако се једног дана

крену Дмитар пут Гашана

са четом оде у бусију

у планину Врагобију.

Не наиђе на Гашане

но на ђецу и чобане

али овај човјек врли

не освети на њих крви

иако су били први!

Но се за пас руком лати

на длан новац свој при’вати

онда стаде даривати

то чобана што га срете

харамбаша Српске чете.

Зар то није за поштење

и људскости оличење?

И храбрости овог дива

да крвнике тад дарива?

Али то су била ђеца

није хтио да их стреца

јунак овај и кучићу

храбри Дмитре Арсовићу.

Кад чобане њине мину

позва браћу и дружину

да западну Гашанима

ма колико да их има.

Сунце стаде, да не сија

кад зајеча Врагобија

од плотуна и од вике

халакања и од цике!

Та је чета тога дана

однијела са мегадана

од крвника, од гашана

шест добријех русих глава!

И стигоше Трескавици

ови српски осветници,

на згаришту свога брата

Дмитар поби шест колаца

и натаче на њих главе

доношене и крваве

да се прича док је људи

да правични правдом суди.

Прође затим доста дана

и затишја од мегдана

кад глас стиже једне зоре

на Дмитрове б’јеле дворе,

донесе га једно момче

и причати Дмитру поче:

„ Пратили су, стрико мене

прије него сунце крене

да ти речем, бог да прости

пријатељ ти од старости

одморио своје кости.

У Ђурицкој Ријеци је

Данас њему копаније !“

Оде  затим младо момче

а Дмитар се спремат’ поче,

по оружју зовну брата

Вукотића храброг Рака

пратиоца из битака

и кренуше два јунака!

Но кад бише на главици

с Војног Села ка ријеци

на пут бану Турчин силан

обијесан и насилан

Новшићанин Дервиш-Арслам

јаког рода а и гласан,

проговори змија љута:

,,Помјери се,влаше с пута!“

Гледа Дмитар Арнаута

не склања се  њему с пута,

,,док ти носиш твоје име

а ја моје,о Турчине

не склањам се,вјеруј,теби

док ми глава пала не би!“

,,Јак си влаше и вриједан

изађи ми сад на мегдан!“

,,Хоћу вазда,што да кријем

али сада згода није

у Ђуричкој Ријеци је

данас једно копаније!

Пријатељ је мени био

па је стога заслужио

да му пођем на сахрану

а ти чекај на ту страну

док се вратим,стишај бијес

причекај ме ако смијеш?“

Оста Арслан да га чека

ка’ што Дмитар бјеше река’,

ријеч Дмитар држијаше

свако живи то знаваше.

Пријатеља кад испрати

крену Дмитар да се врати

но га сташе овраћати

из Ријеке пријатељи

да одступи својој жељи

и не иде истим путом

на састанак с Арнаутом.

Може бити пријеваре

то су турске мреже старе,

али Дмитар ни да чује

и да њима повјерује

но се врати истим путом

на састанак с Арнаутом.

А засједа тамо чека

видјеше их из далека

а и Дмитра а и Рака

храбро иду два јунака.

Викну Арслан испред чете

,,Стани Рудина Мемеде!

Доста земљу газио си

и у страху држао си

сву котлину и нахију

околину и чаршију!“

Груну плотун из пушака

стрефи Дмитра а и Рака,

пет куршума Дмитра стрефи

и он гађа и потрефи

обијеснога Арслана

међу очи оста рана!

Паде Турчин к’о свијећа

издаде га ратна срећа.

Дмитар рањен скупи снагу

да ,,латинку“ своју драгу

репетира и припуни

но га она клета збуни,

издаде га,леденица

заглави се чаурица

први пут га напустила

а и задњи,клета била!

Нашли су га, после боја

овог лава и хероја

са зубима како ради

клети фишек да извади.

Са фишеком у зубима

издахнуо је ту Рудина!

Но кад паде величина

Дмитар,звани и Рудина,

храбри Рако бој настави

са животом ту растави

два крвника од засједе

засједа им тад присједе!

И погибе,част му свака

крај гласита свог рођака.

Утекоше клети Турци

јер стигоше брзо вуци

братственици и рођаци.

Али Плавске потурице

заштитише зле убице

на ,,бесу“ их прихватише

прихватише и сакрише

Арбанији протурише.

А на мјесту погибије

оста мрамор да казује

на Завршу,на пропланку

свакој зори на уранку

ђе погибе јунак силан

храбар,поштен и правичан

са другаром својим Раком

Вукотићем и рођаком!

Ту сад,кажу,у ноћима

нека чудна свјетлост има,

и цвијеће ту освиће

када рана зора свиће,

мрамор ледни кити,мази,

а вила га обилази

и на њега вјечно пази! 

    Саставио Милун С. Томовић Штитски,  2014. године, у част Великим ратницима и чуварима вјере православне Дмитру Арсовићу и Раку Вукотићу – на основу  прилога Јефта Поповића: „Легенда о Дмитру Арсовићу, званом Мемед-Рудина, Господару немирног плавскогусињског вилајета и Војводи од Малесије“ (Политика, недјеља 23.март 1940.г.) и  Марка Вујачића, у  књизи „Знаменити Црногорски јунаци-Дмитар Арсовић“