ВЕЛИЧКИ ГОВОР ИПАК ПОСТОЈИ!

     Уредништво овога Портала је одлучило да поново објави текст  пок.Бранка Јокића,под насловом:ПОСТОЈИ ЛИ ВЕЛИЧКИ ГОВОР?,који је објављен на овом Порталу 18.07.2014.године.Разлог је тај,што је језик наших предака (којег су се неки срамили),коначно постао званично још један од  признатих језика у свијету.Свакако,за понос и захвалност свима који су га одржали и њиме се служили много вјекова.

********************

 

          Бранко Јокић (Oбјављено:18.јула 2014.г.)

                                                                                                                                                Jедан (и формално  необразовани велички шарлатан), не скривајући и некакав  цинизам (подмукао и својствен само особама тога профила), упитао ме је којим језиком сам  написао најновију књигу ПОКОЉ У ВЕЛИЦИ. Помало збуњен, одговорио сам да  је намијењена првенствено величким читаоцима, јер се њен садржај њих и највише тиче, па је зато написна њиховим, то јесте ВЕЛИЧКИМ НАРОДНИМ ГОВОРОМ. Почео је нешто  да објашњава, али сам одмах прекинуо „полемику“, упућујући га на предговор моје раније књиге РЈЕЧНИК ВЕЛИЧКОГА ГОВОРА  (Подгорица, 2012).   

      Но,  „стручњаку“,  ни овога пута,  није до књига (већ до подметања и  интрига)  па је, како чујем,  наставио да се бави тим (сасвим споредним)  значењем моје књиге. Вјероватно су ме због тога на ту тему почели „пропитивати“ још  неки, њему слични,  свезнајући и у свему – „велички прваци“

     Како не стижем да им „држим часове“,  ево фрагмента  из поглавља КАКО ЗБОРЕ ВЕЛИЧАНИ, који је садржан у мојој монографји о Велици,  која ће ускоро бити објављена .Наравно, то није прилог писан за стручне часописе, већ  се бави само неким, основним карактристикама тога гoвора, које су познате сваком просјечно образованом Величанину и читаоцу…  Иначе, тај говор је мој говор цијелога живота.На њему сам учио основну школу и гимназију, полагао испите  на факултету,  и сам подучавао ђаке… Њиме сам четири деценије писао из дана у дан – за најпознатије штампане медије и  часописе, који су излазили у Подгорици, Београду, Загребу и   другим центрима, скоро 20 година званично зборио на званичној  (државној) телевизији, писао књиге, споразмијевао се и са српским и хрватским званичницима и најугеднијим културним ствараоцима и прјитељима… 

      Међутим,  овај дио из будуће књиге не објављујем због оваквих  “критичара” (који се можда  и сраме “простачкога” величкога говора, па муцају на екавици и надмећу се у арчењу “књижевне” фразеологије и тзв. београдскога сленга… ) него зато што  бих желио да чујем и стварне зналце ВЕЛИЧКОГА ГОВОРА: бићу им захвалан на (стручно образложеним) критикама, па и „ситнијим“ а другачијим запажањима.

 

*

*          *.

Величани су, у доброј мјери очували старински (архаични) говор. Оно што читавога живота (спонтано) чувају, што не могу „из себе избацити“, јесте управо њихов начин говора и лексика.Та одлика из њих „избија“ у свакој прилици, без обзира на појединачно (не)образовање, или дуго живљење далеко од завичаја. Попут Јевреја, који имају своје знаке узајамнога препознавања, тако и Величани, баш по језику, знају да су „рођаци“. Препознају се након првих проговорених реченица, и када се случајно сретну, далеко од Велике, или када у њој нијесу рођени (већ су им „отуда преци“). Завичајни говор снажно се таложи још у најранијој младости. Потомци га не преузимају сасвим „случајно“, него га још пажљивије и љубоморније чувају, што најбоље илуструје говор (и) оних чији су преци давно одселили.

Колико Величани цијене и воле своје „зборење“, говори и то када „школованим“ особама које га нијесу заборавиле, у виду најпријатнијег епитета, кажу: „Збори ка’ да никуда није одлазио. Ка’ и ми“. У супротноме, када „школованога“ (а њиховога) недовољно разумију (зато што говори њима страним језиком) , знају и да му се данима поспрдују…
Познати филолог др Михаило Стевановић је устврдио да се у фонетско-морфолошком и дијалекатском слоју говори Горњих Васојевића и Велике не разликују од осталих црногорских говора. Сличне резултате, до којих су дошли у склопу проучавања сусједних говора, сопштили су и други познати стручњаци – академици и универзитетски професори, рођени у овим крајевима. Та, и сопствена проучавања сублимирала је и др Рада Стијовић, у оквиру два рада (мада првенствено посвећеним говорима Горњих Васојевића) . И она констатује неспорну чињеницу да су Величани „невасојевићко становништво“ те да Велика само у административном смислу, од половине 19. вијека, припада појму Горње Васојевиће (тзв. Андријевички срез), али не указује на неке веће говорне посебности.
У основи, ови закључци су тачни. Неспорној блискости цјелине величкога народнога говора с говором Васојевића, осим истогa језичкога коријена, допрнијеле су и мбогобројне родбинске везе.
Ипак, у овим говорима постоје и неке (ситније) нијансе. На њих је најприје указао др Радослав Вешовић (иако није био лингвист, већ историчар и етнолог), у поменутој књизи Племе Васојевићи. Између осталих, запазио је специфичан рефлекс полугласника…
То је само једна од и даље присутних карактеристика величкога говора. Полугласник се биљеже графемама а и е, али се изговара као (непостојеће) æ (фонолошка база је а). На примјер:“Кæд тамо скочи пæс и мене за лакæт, па ме бољело цијели дæн!“
Такође, у овомe говору су фрекфентне још неке фонетске појаве. Сугласничка група шћ (шћели, кршћење, пршће); замјена сугласничке групе хв, суглсником ф (фалиша, уфатити, зафатити); губљење финалних сугласника (бјеш, умјесто бјежи, мож, умјето можеш); нестабилност гласа ј (у облицима камијон, камијонџија); губљење овога гласа послије палатала (Божа ти вјера, умјесто Божја ти вјера); дисимилација сугласничких група пч (чела, умјесто пчела), пт (тица, умјесто птица) и дн (пане, умјесто падне)); замјена фонеме мб у нб (танбуре, умјесто тамбуре); упрошћавање сугласничке групе јдм у јм (ајмо, умјесто (х)ајдемо); супституција шћ (суглсника ћ гласом ј (ној, умјесто ноћ, прој, умјесто проћ, реј, умјесто рећ),замјена групе ћеш гласом ј (штој, умјесто што хоћеш, неј, умјесто нећеш) итд.
Запажа се и (веће) присуство гласа ć : Ćако, Ćака,Даćo  (лична имена), ćаи, ćеђети, ćедница, ćевер, ćекира, ćекирати се, Ćекирица (назив планине), ćеме, ćенка, ćенокос (назив ливаде), ćећи, ćеча, ćећати се, ćутра, ćера (неопрана вуна), ćеруа (врста траве), итд.
У морфолошким облицима изражено је мијешање падежа (највише акузатива и локатива).
Има и (мањих) посебности у лексици. Већина старо-нових ријечи у овим говорима јесте истовјетна, или је то приближно – као и у говорима Морачана и других црногорских племена и крајева. Али, такође је прмијетно да се дио величке лексике „не поклапа“ са васојевићком, те да поједине ријечи имају сасвим другачија значења…
Између осталога, лако се запажа да, за разлику од васојевићкога, велички народни говор знатно више обилује орјентализама. Свакако, на то су утицале вишевјековне (пословне и друге) везе с „Турцима“, то јесте с Муслиманима из Плава и Гусиња. Величани су с њима три вијека живјели у најближеме окружењу, а осим што су били у перманентним непријатељствима, иали су и друге узајамне контакте и облике кавог-таквог (изванратног) суживота…
Исто тако, и у народном и савременом говору Величана има и обиље албанских ријечи (гропа, ира, угич, горужда (дрвена кутлача), кећ (лоше), паћ (чисто), сунгулат (неспособан), кодра (брдо), ћафа (коса), чука (врх), аманет, ђугурум, зид, жљеб, кромпир, кош, сапун, трнокоп, фитиљ , чаршаф, чађ, чај, чобан, итд). Највероватније да су „наслијеђене“ од предка Шаљана, који је дошао са сјевера Албаније, али морају се имати у виду и словенски језички утицаји на албански језик, односно некадашњи близак (или јединствен) етнички и други простор.
Нешто мање су присутни романизми (банда (страна), арија (ваздух), талаган (огртач), ленга (летва), флаша (боца), кер (ловачки пас), марагун (мајстор), и сл.) И они потичу из приморско-цетињске говорне зоне, то јесте „донијела“ су их величка братства која потичу из цекилинске крајине.
Германизами (тишлер, фертик, лајпис) су новијега датума (из времена када је Црна Гора била под аустроугарском окупацијом; Величани нијесу за те појмове имали своје ријечи…) док је нешто сложеније појаснити грцизаме (герељ, тетранка) и још неке лексичке утицаје…
Да се та (стара) лексика у овим крајевима не прожима само с васојевичком, показује и истраживање академика проф. др Божидара Шекуларца, који је објавио неку врсту лексикона старих и ријетких ријечи у Горњим селима, крају који се налази 15 километара западно од Берана. Наиме (и) та лексика се у највећем дијелу подудара с (старо)величком (чак и више него с васојевићком) што се такође објашњава „последицом“ насељавања (новога) становништва које је пристизало из разних праваца и чији се говор стапао с говором домицилнога становништва.
Једна од занимљивости величке лексике је њена слојевитост. Примјера ради, као што Ескими имају стотинак израза за боју снијега, тако и Величани користе можда и више ријечи (синонима) да нијансирају неваљали карактер, то јесте у суштини лошу особу: ајван, аброноша, авет, аветиња, арваула, алајка, алобитник, баљега, биза, вега, вузле, вињага, вуцибатина, гад, глибуља, глинго, гњида, губо-губави, далавера, дретва, дртина, душманин, жбир, жеглиок, завидник, задртина, заподрњало, злобник, злица, злојутро, ибрет, иљавац, изрод, ископаник, јајара, језикоша, јуда, кастигуља, крвник, кукувега, лажо – лажљиви, љига, липсо, маљуга, манитов, милет (пис-милет), неболећник, непоменик, несој, ништавчина, олајуша, оно, пиждра, пизмуша, пјанчина, подмигуша, подрепница, поган (од погани), погануља, позглобник, полапник, пометина, пошњуара, празнуља, пршмољак, пуфица, раскућник, рђа, резиљ, рилача, сеирџија, сметеник, смлата, стрвина, тараковина, тентало, тепек, тешкоћеник, триња, тркопиш, тутољак, туфек, ћилан, уш (мртва уш), ћор-будала, угурсуз, уљепак, фалџија, фонда, фрњушара, фукара, фукса, фушаџија, чандрзало, чектало, чифутин, џукела, шабура, шврња, штупа, итд.
С друге стране, асоцијативни су и хомоними (ријечи састављене од истих гласова, различитога значења). На примјер, ријеч начин може значити: друштвени статус („Стекао је добар начин“, „На великоме је начину“), завидно материјално стање („Има сваки начин“ ), посједовање посебних вјештина („Има начина како да то уради“), оригиналан укупан лични стил („Има свој начин владања“)…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *