ШПИЈУНСКА УЛОГА МИЛАНА С.ПИРОЋАНЦА У ЦРНОЈ ГОРИ

    Припремио:Марјан Планиница

Један од посјетилаца овога портала је прије пар дана замолио да му помогнемо да нешто више сазна о Иву Раковом Радоњићу.Ради тога смо се потрудили да му пружимо информације,онако како га је окарактерисао Милан С.Пироћанац који је стигао на Цетиње као “испомоћ српске владе књазу Николи”.
Наиме,послије потписа првог уговора између Србије и Црне Горе (1866 г.), књаз Никола је, по споразуму с кнезом Михаилом, тражио од српске владе да му пошаље једног секретара “који ће водити државне послове у духу закљученог уговора” и једног официра, који ће имати да проучи и уреди ратну снагу Црне Горе. Ондашња влада Илије Гарашанина одредила му је за секретара Милана С. Пироћанца, начелника Министарства иностраних дјела а за војног савјетника капетана М. Ивановића. Тако је Пироћанац провео дуже вријеме на том ” важном положају” на Цетињу. По повратку с Цетиња 15. јуна 1867, поднио је свом шефу Илији Гарашанину опширан извјештај о свему што је за вријеме свог бављења, видео или чуо у Црној Гори.


Богатство и занимљивост података који се у том извјештају налазе, скренули су   пажњу и ондашњих и доцнијих државника у Србији. О њему је било много говора, нарочито за вријеме владе краља Милана и краља Петра, приликом познатих неспоразума између Црне Горе и Србије.
Како ће се касније показати,улога Милана С.Пироћанца није била у складу са писмом и тражењем књаза Николе да именовано  стручно лице“  обавља послове секретара “,већ је у складу са упуствима Илије Гарашанина да обави шпијунске задатке на штету Црне Горе,радећи на припреми присаједињења Црне Горе Србији,koja ће се догодити 1918.годне.У том смислу је и прикупио потребне податке о тадашњим важнијим политичким и војним личностима на Двору.
Пироћанац ће,поред описа Црне Горе и карактерних одлика њенога становништва у томе  извештају дати и интересантне податке о књазу Николи и његовим сродницима, министрима и народним главарима, о њиховом расположењу према Србији. Извештај је подијељен на двадесет и седам неједнаких одјељака.

Овај извјештај је објављен као фељтон у београдској Политици ,од 12.07-25.07.1926 године.Насловљен је Успомене из Црне Горе.Сам фељтон недвосмислено даје одговор на многа питања око “уједињења”,а затим и велике “подршке” учесницима Подгоричке скупштине,за неспорни злочин према сопственој домовини.Показало се да су послушници 1918 године имали велике бенефите од те издаје,а препоруке Пироћанца Гарашанину су испоштоване у потпуности,када се тиче награда у додјели бесплатне земље,кућа,школовања  дјеце,додјеле високих положаја у Београду,итд.

Београдски Илустровани лист (br.5,od  1920. године ) ће донијети кратак текст са фотографијом учесника Подгоричке скупштине,гдје ће се овјековјечити чин издаје.

Илустровани_лист_-_2017-10-06_14.22.44

 Овдје неће бити тема Подгоричка скупштина (остављамо то за посебан текст на овом порталу).Зато,нека ово буде прилика за све величане (и оне друге које ова тема занима),да се упознају из пера Милана Пироћанца,како је припремано “уједињење”!?Читајући фељтон,а истовремено  пратећи догађања 1918.године,више је него јасно да је све урађено по препорукама Пироћанца,а по инструкцијама Гарашанина.

Слиједи цјеловити (прекуцан) текст из београдске новине Политика,фељтон Пироћанца из 1926.године.

*********************

УСПОМЕНЕ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ (Милан Пироћанац) 

 Извештај је подељен на двадесет и седам неједнаких одељака, који носе овакве наслове:

I

О Црној Гори уопште

Ни једна земља, можда, на кругу земном не оправдава тако потпун свој назив као Црна Гора. Кад се из Котора погледа на кршеве скоро перпендикуларне, који га са страна Црне Горе заклањају и преко којих треба у Црну Гору прећи, прва мисао која се путнику намеће та је да преко тих стена људске душе не може бити. Међутим, опет, нужда је натерала људе да тамо живе, ако не у благостању, а оно бар у независности од странаца.

Црна Гора подељена је на 8 нахија, а свака од ових на више капетанија.

Од свију нахија Катунска, која праву Црну Гору образује и из које су, после Црнојевића, владајуће фамилије произилазиле, једна је од најпустошнијих. Кречни камен замењује земљу овде; све планине наличе на гигантске гомиле набацаног камења. По гди-гди, по неко мало парче крша, обрасло највише слабом буквом, а кад-кад и раштрканом, растовом шумом ремети незнатно тужну монотонију пустоши. Од ретког зеленила, које се на тим кршевима приметити даје, нема до ниског биља, понајвише тако званог пелина. Најбоље земље за обделавање находе се на Његушу, где један дан орања преко 50 дуката вреди. Оно земље што се у долини цетињској находи не одговара плодности земље његушке, јер је на Цетињу дивљина тако велика да су све ливаде маховином постављене. Поред Његуша, Цетиња и Чева, находи се по кршевима овде-онде парче земље, које Црногорци са највећи трудом обдељавају.

Није ни мислити да је земља која се овде обдељавати даје довољна да и трећину постојећег житељства нахрани. Предео није шумовит, и без сваке је паше за подизање стоке. На том крају најбоље роди кромпир (црногорска кртола) и, ако је веровати казивању, земља је за тај усев фабулозно плодна. У целој овој нахији нема, до једног живог извора и испод врха Ловћена, који Ивановим коритима називају, иначе се свуда вода за пиће као и за стоку из бистирника добија. Све воде, које се од снегова и киша у том крају скупљају, одтичу средством понора. Једна част у залив которски, уз сами Котор, а друга у Скадарско блато, путем Црнојевића реке.

Од хране, дакле, производи се овде највише кртоле, нешто жита а по где-где може се видети и слабог кукуруза (руметин) поред других баштених зеља. Стока је тако слаба да може бити оваца, које не теже више од 8 ока. Лети мало смока од млека, сира, а зими кртола, заливена промућеним у води кукурузним брашном, једина је храна сиротиње, а суво месо од сваког рода стоке имућнијих…

Клима је у катунској нахији одвећ непријатна: сунце је несносно у кршевима, а честе и јаке влаге, као да се у облаку живи, још су несносније.

Басен бјелопавлићки, који Зета целом дужином пресеца, најплоднија је земља у данашњој Црној Гори. Ту све роди што се у нашој моравској долини подизати даје, а поред тога од јужних плодова и смокве и маслине, но у малој количини.

Ријечка нахија плоднија је од Катунске, у њој се ради највише руметин на земљу, коју блато сваке зиме водом покрива, а у пролеће оставља на суво.

Црмничка нахија, веле, једина је која се уредном радиношћу одликује. У њој се производе најбоља вина која, кад би се добро уредила, могла би далматинском вину конкурисати. Ту има смокава, маслина и шипка, но никако у таквој количини да се за знатни извор употребити могу.

Дробњаци и Васојевићи одликују се добром пашом за стоку.

Изузевши Црмничку нахију, која се уредним радом и чистим животом кућевним одликује, једна карактеристика може важити, што се благостања тиче, за сву осталу Црну Гору. Куће су све од камена и често на два боја. Но овде се може слободно рећи а у кући ни камена. Тешко путнику који пролазећи кроз Црну Гору, не би све што му је од преке потребе собом носио. Осим зграде за преноћиште, која се нечистоћом сваког рода одликује, ничег другог нема. У Бјелопавлићима, где би се већем благостању, због природе земље, надати могао, иста је сиротиња и то због тога што је тај басен служио увек за прво бојно поље при сваком рату између Турака и Црногораца. У последње доба три пута је Орја Лука паљена, два пута од Турака а један пут од Кнеза Данила. Трагови од рата 1862-ге још се свуда виде.

О производима Црне Горе уопште нема се што рећи. Мало хране што се подигне, једва достигне да одржи живот бедном народу, који, нема године, кад се куповањем кукуруза са стране не помаже. Трговине, за коју кажу да је некад била у бољем стању, сада скоро нема никакве. Трговачко место Ријека, престоница Црнојевића, пошто су их Турци из Жабљака потисли, сада се находи у највећем опадању. Томе је, говори се, узрок поквареност Цеклињана који су све на карте проиграли, а у нечему новоустављене царине под данашњом владом. Цеклињанима припадају познати риболови укљева (скорањаца) на Скадарском Блату чега се највише у Јужну Италију шаље. Ово је управо, може се рећи, поред нешто мало сува меса (кастрадиле) – и руја, једини артикл трговине.

Путева у правом смислу речи у Црној Гори нема. Најглавнији пролаз од Котора преко Цетиња на Рјеку; други од Цетиња на Бјелопавлиће, преко Рјеке, а и горњи преко Гарча; Сви остали пролази просте су стазе по кршевима.

Популација целе данашње Црне Горе износиће сразмерно војсци коју подићи могу, узимајући у рачун да се врло млади и доста стари за војне сматрају, 100 хиљада. Што се телесног склопа и здравља тиче, сви су врло снажни, чега је узрок јако и тешко движење, на које их склоп земље нагони. Црногорац, који по цели дан кроз кршеве путовати може, врло лако сустане у равници, сигурно због ненавикнућа. Темперамент је Црногораца у Катунској нахији одвећ суморан; у осталим нахијама много ведрији.  Са радом се ни једни не одликују. Иако је Црногорцу стидно жену посећи, није му зазорно да га жена храни. Кад год се путује по Црној Гори жене се употребљавају за пренос багажа. Жене црногорске снабдевају са потребама ратним војнике у боју. Често су Турци примећивали, да је црна црногорска војска добра но да им бела не ваља. Белу војску образују Црногорке, које за време боја иза војске стоје, рањенике прихватају, и плашљивце натерују напред, често и саме Турке својом виком збуњују.

Цео свет говори да су Црногорци велики јунаци, и да је њихова храброст овај комад земље од полумесеца одбранила. Кад човек наиђе на искрена причања о њиховим ратовима, не би то мњење тако у целом примио. Не треба заборавити да су полумесец и крст један поред другог на Цетињу стајали и што су ту турску популацију образовали црногорски потурчењаци а не Турци, томе је узрок што за Турке освојитеље ничега није било, што би их ту примамити и задржати могло. Права Црна Гора морала је последња бити насељена и по свој прилици од ускока који су се по тим кршевима катунским (и сад се чобанске колибе зову катуни), у које је стока лети тјерана, заклањали, да ту свој план у сигурности ставе.

Школа нема скоро никаквих. Она на Цетињу, која је настојавањем Књагиње Даринке нешто боље држана, сада је у највећем опадању, да нема клупа за децу: боље би и то за црногорску шталу, поднети могла. Школа на Граховцу мора још у горем стању бити. У овоме се јако огледа претерана немарност и грабљење за новцем данашње владе, јер од скоро 10 хиљада дуката, које Русија народу даје, могло би се са коришћу незнатна бар частна морални развитак народа употребити, тим више, што је влада на то обавезна.

Свештенство је просто и неразвијено и скоро се ниучему од обична Црногорца не одликује. Најзнаменитији манастири јесу Острошки и Цетињски. Овај последњи имао је велика имања, која су му стари владатељи Црне Горе поклањали, но које му је Књажевство ново све одузело и књажева кућа овим располаже.

II

Карактер

И ако се сва Црна Гора што се материјалног стања тиче, скоро у истом положају свуда находи, у наравима постоји велика разлика између Црногораца и Катуњана. Код Брђана, Васојевића, Дробњака, Пипера, Граховљана и осталих наћи ћете људе озбиљне, расудљивије и патриотичније, којим се на реч више ослонити може. Код ових на против, који су у правом смислу завојиватељи, главна карактеристична је црта лаж, суровост према странцу, који се у његовој кући нађе, а подлост и пузање на страни. Поред осталих (рђавих) својстава, ови су најлакши за убиства, пљачке и издајства, и у колико се то данас може рећи, најоданији владајућој фамилији на Цетињу. Систем генералног шпионирања ова несрећна својства јако подривају. Двор цетињски њих се највише и држи, тако да је при деоби оружја, најпре катунска нахија дошла, после Брда и Рјека, а тек сад Пипери и Васојевићи, који су на граници турској и које би пре свију одржати требало.

У карактеру Црногораца находе се црте, које не би било без интереса упознати.  Народ храбар на бојишту, који излаже главу да мртвоме Турчину одсече нос, подлеже најдивљој тиранији. Ово се може изјаснити не подлошћу, него оскудицом чувства солидарности у државним пословима, а и тиме што су главари племена претњи и злочином поступању владаоца подлегли нешто из страха, а више из интереса. Није толико ретко видети у Црној Гори, где прости Црногорац одговара Књазу “Неће Бога ми, Господару, па ма ме мушкетали (стрељали)”. Кад је Књаз прошлог лета, раздавао оружје рјечкој нахији, она сва у глас није хтела примити пушке, што им је замерала да нису тако добре као остале.  Књаз је том приликом улетио у гомиле и шамарима ред повратио, а капетанима грбове покидао и на земљу побацао.

III

Политичке установе у Црној Гори

До времена Књаза Данила, владика као врховна црквена и световна власт био је врло често, у ствари, без икакве власти. Главари племена, који су састављали сенат на Цетињу, били су све, и опет је свако племе за себе ратовало,  за што и кад је хтело; остала су му обично у помоћ долазила. Данило је управу у Црној Гори централисао у своје руке, и то не без велике противности главара, који су најпосле Црну Гору напустили, бојећи се убиства. Не треба за то држати да је Црна Гора у потпуном смислу овоме централизму управо подлегла; пошто се и данас старешине у племену само из истог племена узети могу.

Прича се да су потајни начини убиства, били пређе у великој моди, тако, да су владике грамзећи за светском власти многе главаре на веру домамљивали и у Биљарди (кући књажевој) убијали; и последњем владики Петру оваква се дела пребацују.

У политичком погледу са тачке интереса целокупног српства ова је промена установе државне у Црној Гори врло штетна. Много би лакше било теократну Црну Гору великој српској држави, која се образовати има, присајединити, него данашње Књажевство, у коме династички интереси, велико место заузимљу. Поред тога главари племена, који су били скоро међу собом равни, лакше би нове услове примили у којима би се, наравно, њихово стање побољшало, него садањи Књаз Црне Горе.

Ко би данас хтео писати историју првобитних народа са патријахалном управом, ништа му корисније не би било, до проучити данашњи начин управе у Црној Гори.

Књажевство насљедствено од времена Књаза Данила, није од тога доба никакве промене унутрашње управе у духу побољшавања искусило. Чисто изгледа, да је својим положајем, стањем и развитком житељства на вечиту непокретност осуђено, јер му сва средства, у свим данашњим околностима, не само недостају, него се и она што их има, у место да у напред иду, умањују.

Прва је политичка власт у Црној Гори. Књаз Он је и у форми и у делу неограничен. Све државне радње у њему се стичу. Он је администратор, судија, извршитељ и законодавац. Са Књазом води коресподенцију погранични мудир о украденој кози, као год што с њиме министри великих држава о политици Црне Горе преговарају. Нема ствари државне, или међу приватнима, које Књажевом решењу не би могла подлезати, ако му се само допада у то мешати се.

После Књаза као државно тело долази Сенат, у чију атрибуцију спада само на потчињеном степену осим политике спољне, све што се у Књазу стиче. У Сенату је на другом степену скупљена судска, административна, финансиска, наставна и све друге радње. Сенат, који је састављен из 15 чланова, имењује Књаз непосредно, но по највише из главара племена. Сенатори долазе по деловима, да неизменице своје сенаторске дужности врше.

Локална, админисративна а уједно и судска власт предате је капетанима, који први степен образују.

Премда ова три степена власти постоје, надлежности сваке нису опредељење, да се једна у круг радње друге две не меша. Процедуре нема никакве; све се овде свршава устменим поступком у најтешњем значењу реци. Памтење старешина сва је државна архива. Шта више и сам Књаз нема своје канцеларије. Његова се политичка акта находе по Скадру и свуда а за време Књаза Данила често су била и н а чишћење мундштикла употребљавана. (Док сам ја на Цетињу био, држао сам акта у мојој путничкој торби.)

Кад је који са решењем капетана, незадовољан, капетан и тужитељ дођу пред Сенат или Књаза и ту “давијају” (суде.)

Обичаји (такозвани Закон Књаза Данила скоро је без значења) који се често образују и на решења сенатских, сачињавају законе, по којима се суди. Врло је интересантно гледати, како судије често заплетена спорна питања добро расправљају, кад у спору  интереси кога од надмоћнијих нису заплетени. Место је за суђење зими око огња, а лети је пред крчмом или гдикод на ливади.

Кад год Књаз кроз Црну Гору путује сви се околни давијаши покупе, те им парнице решава. У тима приликама, кад је много посла, Књаз на једно, Мирко на другој, а скоро сваки сенатор на својој страни суде, само да “давијаше” што пре отправе. Природно је, да се оваки судоред не може својом мирноћом и уредношћу препоручивати. Који год код сенатора изгуби ставља се у групу око Књаза и тражи да му се ту поново суди. Од свију које сам видео при суђењу, Књаз је најнеразвијенији и највеће погрешке прави. Међутим, сва своја наређења, обично свагда мења, како Мирко¹) нађе да нису добра.

Од доказа заклетва је најглавнији. Она се у сваком спору нуди. Људи који највише неистину говоре, поверавају своје интересе таквом једном доказу, на ком се човек толико на реч поштена човека ослонити може. Писмени су докази преко мере ретки а званичних скоро никаквих нема.

У кривичним делима као и у грађанским Сенат образује праву пороту, он суди и осуђује по савести, како на затвор од 24 сата, тако и на смрт, но догађа се врло често да Књаз или Мирко пошљу кога са пијаце у тамницу без икакве даље процедуре. (Књаз ми је сам признао да је зимус Сенат имао муке са једним кривцем, који се није хтео одати, но да га је он својом виком и ћушкама на признање натерао.) Пресуде се у Црној Гори извршују као што се и изричу. Највећи драконизам ту се упражњава. Често се догађа, да дужник није у стању удовлетворити пресуду, и онда је обавезан извршитеље хранити док год дуг не намири.

Митрополит (народ га зове владиком) је у Црној Гори прво духовно лице; но из саревњивости или зебње, Књаз се толико меша у црквене ствари, да се права духовна власт сваки дан на мањи круг своди и омаловажава. Књаз раздваја бракове, даје дозволе за нове и, кад би му његова тромост допустила, сумњам да не би и чинодејствовао, бар из забаве.

Данак је у Црној Гори постављен на имање и односно је скоро јачи од данка, који се у Србији плаћа. Што пак мало данка долази узрок је томе оскудност у имању. Казивано ми је да данак, укупно са царином, која је на извоз и увоз пре неколико година стављена, износи од прилике 70 хиљада форинти у сребру, која сума, поред оних близу 10 хиљада дуката што Русија даје на развитак и издржавање народа, укупни су извори државни, поред доходка од глобљења. Ова је казна код Црногораца најчешћа, и то не из научних призрења, него зато што се глобом каса помаже, а ко се помаже од касе видеће се ниже. Мирко ми је потврђивао, да се новац на тај начин прикупљен, употребљава за издржавање тамничара, који ничег немају. Међутим, ако је веровати казивању, Мирко и ту находи помоћи. Он и оне који су на вечиту робију осуђени, по кратком времену из тамнице отпушта, само ако су му на терету. Пређе је ова глоба припадала власти и онда су се велика злоупотребљења чинила, јер не треба често човека стављати између савести и интереса. Нови је начин непремено бољи, њиме се истина Књажева каса помаже, али се, у исто време, народ мањем глобљењу излазе.

Цивилиста Књажева није одређена, он са државном касом као својом приватном располаже. Президент Сената имао је 700 талира, но Мирко се лако задовољава сада са оним што од државних трошкова претече. Сенатори су плаћени неједнако има их од 200 до 100 талира. Владика је плаћен 600 т. а капетани чини ми се, по 30 талира за годину.Више од годину дана почела се заводити и сад се може рећи да је заведена народна војска у Црној Гори, по начину усвојеном у Србији. При свем том што се главарство (команда)  над војском у племенима само људима из истог племена дати може ова нова инштитуција не може изостати да произведе знатне посљедице за државни живот овога народа. Две су власти овом подигнуте једна поред друге.  Стара, која све струке државне радње у надлежности има и нова која је од ове потпуно одвојена и која са војском заповеда и управља.

Скоро нема случаја да су се старе власти: војводе, сердари и капетани латили вежбања у војеним стварима  и да су задржали у народу главарство и у војеном погледу, за то је ово прешло на са свим нове људе. Пошто по темпераменту сваки Црногорац за главарењем жуди, то ће ови нови положаји у војсци и то у земљи гди, ако што вредити може, то је војска – створити у првим приликама велики антагонизам, нарочито кад Црна Гора с нама заједно у радњу ступила буде. Лако се може догодити да стари команданти у рату, војводе, буду неспособни руководити  нов начин ратовања са новим ратним средствима, који, ако се употребно буде, они ће морати бити скартирани.Од овог новог завода народне војске могу се очекивати двогубе важне последица; прво народ који се својом непослушношћу много не препоручује, навићи ће се на ред и на солидарно држање, а друго што ће се подизањем нове војне власти, наћи много угоднији терен за сједињење Црне Горе са Србијом, ако се на ову нову власт дјествовало буде.

У народну војску ступа народ са највећом ревношћу и само се онда на тешкоће наилази, кад би кога злостављати хтели, било због здравља или века; било због домаће инокосности. Образовање прве и друге класе даје огромне забуне и муке; нико неће у другој класи да остане, сматрајући за понижење. Ово су, по мом држању последице великог надметања у јунаштву које главари подхрањују; од туда је произашло  сечење непријатељских глава, а затим носова. Подраживање овако глупе саревњивости  порађа мржњу међу браћом а што је црње, може у даним тренутцима изложити и успех једног боја; јер онај који убије непријатеља нема никакве похвале; него онај који му мртвом главу осече или нос. На овај начин ни носови мртвих Црногораца нису у сигурности. Догађало се често да се око једног мртвог више њих посвађају док их непријатељи све не потуку. У Црној се Гори овакво јунаштво т.ј. број одсечених па ма и мртвих глава при делењу отличја рачуна.

¹) Отац Књаза Николе

IV

Нарави и начин живота двора Црногорског

Двор (кућа) Књаза Николе, само што је већа, подобна је свему осталим кућама црногорским што се зграде тиче. Намештај је по европском укусу али прост, неколико ликова из владалачких (европских) фамилија сачињавају сав украс. У тој кући живи сва књажева фамилија. Објед има заједнички као и све остало, Књагиња Милена иако је књагиња не може рећи да је без свекрве у кући. Није нужно примећивати да овај свакидашњи заједнички живот велики уштрб државним стварима наноси.

Књаз никад није тако на муци, него кад за дуго званичан мора бити, и свака визита странаца друге већ вечери мора да прими на се вид домаћег живота. У биљарди се руча око подне а вечера од 7-8 сати. Обичан је ручак у Биљарди као у средњој трговачкој кући. После вечере сви се присуствујући главари позивају на сједник. Ово је главна забава на Цетињу, која се углавном у игрању карата састоји. Док је Књагиња Даринка седила на Цетињу, њена напрезања европоезирања нешто су успевала, само што ова Госпођа није могла разумети да учтива веселост није искључена из приватних књажевских састанака. За време њено образовала су се сваке вечери два сједника: један у њеном салону, у који се осим Књаза и Књагиње и остале фамилије позивају мало отличнији људи. У трпезарији пак скупљају се сами Црногорци од сенатора па до најпростијега. У једном и другом друштву играју се карте на новце. Под Књазом Данилом то је играње карата бивало у велике суме: сад је сведено на врло мале пропорције. Но ипак, за људе са тако слабим средствима као што су Црногорци, врло скупо. За цело време мога бављења нисам видио да се губе велике суме новца, но што ме је јако зачудило то је да се ту играју карте за новац без новца. Пошто се изгуби један наполеон а код слабих и талир, игра се продужује на дуг. Скоро свагда Књаз ће сјести а тако исто и Мирко, са врло малом сумом па ће даље играти на дуг или заимати од играча и обе Књагиње тако исто поступају, само су мало тачније на плаћању дуга. Изгледа да је овај начин играња установљен у таквој цељи, да се новац из џепа не губи, јер није могуће да не дође једно вече кад се сав дуг с поспјешнијом игром одужи и поред тога јошт добије. Уобичајене су игре: виђено, сето мезо и макао. Ова су два начина последња редовнија зато, што богатијем играчу иду на руку да слабијега свагда тући може. Примећивао сам често да сенатори не играју с вољом, но јединствено зато да Књазу угоде, јер виде да морају изгубити скоро редовно. Слушао сам од њих говорити да им ту скоро сва плата, и јошт од њихових новаца, поред њихове сиротиње, прође.

Иако је тешко веровати, цела је истина да се по некад даду приметити начини играња, који Књажевом дворцу ни мало не приличе. Мирко, кад му рђаво иде, не може да се уздржи да помало лукави. Маша пак Врбица обично свагда краде. Сам их је Књаз више пута на уредно играње опомињао. Често се догађало да се игра са картама тако прљавим од дугог играња да их све познају. Књаз ми, једном рече да троши годишње 300 форинти за карте, и да ће наредити да сви заједнички тај трошак сносимо; но брзо се поврати признавајући да су му то сви његови трошкови на забаве. Ту се сједи на сједнику свагда до поноћи, а често и до два сата по поноћи.

На сједнику се врше и сви државни послови. Ту Књаз издаје налоге, ту се суди а често и политика дебатира. То је моменат најугоднији када се с Књазом говорити може. Гости се послужују са једном кафом, а Књаз врло често привати штогод, најчешће сува меса загрејана на жару. Око поноћи, у тима приликама Књаз често пута проба са јатаганом суву плећку прасећу.

На сједник се долази у обичној дневној ношњи а кад нема Књегиња често Књаз дође и без паса, а Мирко у папучама.

Примање странаца понајвише увече бива по форми у салону, кроз који свагда после неколико тренутака прође Мирко са својим најдужим запаљеним чибуком у руци, сигурно да тиме покаже како је он у Црној Гори све и да странцима импонира. Тако га је Књаз представио Кантакузену, но није се могао уздржати да мало поцрвени.

У Црној се Гори спава као у Паризу. Око 11 сати ретко је Књаз устао из постеље; око 12 руча. Пролећно доба изазива га по кад-кад раније устати. Остали Црногорци устају око 9 сати ујутру (говорим за Цетиње и за званични свет) кад у судницу иду. Цело после подне проводи се у трчкарању без цељи, час овде час онде, и у лежању по ливади на сунцу, кад је лепо време.

Том се приликом играју буће, скаче, игра робова, баца камена и многе друге беспослице чине.  Највеће задовољство чинило је Књазу дати јашити по пијаци једног малог коња, који често свога јашача збаци. У свима тима часовима третирају се и државне ствари свуда и на сваком месту.

Иако нарави владајућег двора на народну наравственост велики уплив свагда упражњавају, о наравима цетињског двора не би се могло много добра рећи. Књагиња Милена, једина је личност која поштовање и симпатије заслужује. Књаз је лаких нарави. По ономе шта други говоре, а и по ономе што сам прича и према својој супрузи је доста хладан. Да нема деце сумњати је много да би је дуго могао трпети. Између Књаза и Књагиње Даринке у колико се по многим околностима закључити даје, било је одношаја који су границу сродства прелазили.

V

Књаз Никола

Књаз Никола је млад човек, око 26 година, лепа склопа и регуларних црта, но без икаквог скоро израза. Стаса је средњег као и његов отац. У карактеру ове личности находе се сакупљене све рђаве стране покварених Црногораца, но без икакаве добродјетељи овог још примитивног народа. Ако ми је дозвољено рећи Књаз Никола је последњи израз највећег неваљалства, покварен до последњег нерва. Превара, проста лаж, омбана, црте су које се код њега у најкраћем саобраћају дају видети; при свем том што се он свагда скоро стара пријатан упечатак произвести. Страшљив је утолико исто у колико је сујетан и фанфаран и ја држим да без Мирка неби ни 24 сата у Црној Гори као Књаз остати смео. Кад је 1862 год. на њега пуцано (тај који је пуцао, убијен је доцније у Цариграду и његов убица ужива данас Књажеву милост) близу Цетиња пут Вртијељке, он се тако препао (причао ми је Станко Радоњић), да је његова мати, која се са Књегињама и пратњом ту десила повикала: ”куку мени несретници где родих курву”, и одпасала своју запрегу да му је привеже, тражећи у исто време пушку да она зликовца гони. Кад је Књазу Николи споменула Књегиња Даринка пребацивање цара Наполеона како он нерадо барут мирише, сав је био у пламену од стида. Лукави Црногорци добро знају, какви рачун од јунаштва њиховог Господара држати имају, иако му свагда повлађују. Данас још никад не сме Књаз 50 корака на Цетињу без оружане пратње и без Мирка да се удаљи. При путовању свагда другим путем удари а не оним којим је увече наређено да се иде. Кад је на Ждребаонику (ту је кажу Душан своју ергелу држао) зимус војску прегледао задоцни се и, пошто се решио био ту преноћити, после 5 минута седне на коња а ми сви на врат на нос за њим. Ако говори о обичним стварима, које се њега тичу, превариће вас дајући себи цену; треба памтити свагда, да тежи вашим цељима, тако говорити да своје интересе потпомогне.

Моје је уверење да нема дела које Књаз Никола није у стању учинити. Пре неколико година дошла су три човека од фамилије онога који је на Књаза пуцао, међу којима и један свештеник, скроман и побожан, на Цетиње да од Књаза нешто просе. Обично кад један члан фамилије замери се јако Књазу сва је фамилија из Црне Горе протерана, а често и искорењена. Књаз их добро прими; но идућег или оног истог дана, тројица од његовиг кабадајија изведу ове јаднике иза Локанде и на сред Цетиња, у по дана, из пушака поубијају. Иако се у Црној Гори доиста црна дела некажњено могла чинити, овај је случај велико узбуђење у свету произвео, и кад је г. Дучић Књазу рекао да ће он пред Богом за ову невину проливену крв одговарати, Књаз је из притворности плакао и преклињао се да он није заповест издао. На Мирка навале и он се закуне на Кивоту светитеља у манастиру цетињском да ни он није заповедио да се људи поубијају; онда се и убице закуну такође на Кивоту да нису од Књаза ни од Мирка заповест добили. Наравно требало је следовати да убице буду заслужно кажњене, но последње дејство целе ове несретне комедије буде да ови буду отпуштени и послати у Херцеговину, одкуда су се после 3 месеца повратили и сада сачињавају најсигурнију стражу око Књаза. Једног од њих, неког Михајла одликовао је Књаз Орденом II ст. на Ђурђев Дан. Други је убица Стево Матановић најмлађи брат од фамилије Матановић, а трећега се имена не опомињем.

Књаз је Никола лишен сваког знања и домаћег васпитања. Превртљив је по слабости схваћања; но у накнаду властољубив до лудила тако, да скоро свагда одболује кад му политичка смерања доживе фијаско. Плитак преко мере да би крајње сљеди једне радње могао предвидети, и зато га човек, у највећим предузећима која његовој амбицији ласкају, лако забунити и зауставити може.

Детињаст је тако јако да није у стању ни од странаца, који два-три дана на Цетињу проведу своју слабу страну сакрити. Г. Кантакузену обећавао је поклонити залфове “кад имали будемо нашег Краља у Призрену па он дође посетити га”. (Ја сам ту присуствовао па зато је, ко бајаги, тако вешто фраза обрнута). У почетку овога пролећа дао је Књаз направити једна колица у која преже једног малог коња. Ова би се колица у међувремену циркуса најкорисније за веселост публике продуцирати могла. Ништа зато Књаз се у почетку сваки дан на њима возао кроз Цетиње, и тек је одустао онда пошто се неколико пута изврнуо био. Слабост карактера и још слабија сила расуђења и сваћања узроци су главни да Књаз Никола свагда под нечијим упливом и руковођењен бити мора. Без тога руководитеља он се лако збуни и изгуби, чему страх не мало помаже. За време док је Мирко био у Бечу договоре се Петар Вукотић, Ђуро Матановић и сви скоро сенатори који су се на Цетињу десили да предложе Књазу одвојити његову цивилност од државног буџета и то наравно на црногорски, најмекши и најфинији начин.

Књаз због одсуства Мирковога препадне се и њима захвали што су за срећу народа тако добро што смислили, које је он и без њих хтео наредити, само им примети да почекају са решењем док се Мирко не врати. По доласку Мирка све што је о тој ствари речено било је спрдање Мирково, уз које се Књаз радо смејао, са свима који су у предлогу учествовали.

Грабљивост и себичност убијају свако чуство код Књаза Николе за благо и напредак народа. Новци које Русија даје, даје, као и све што претече од државних трошкова, употребљава се на умножавање приватне имовине Књажеве, која се сада на страни држи, а која износи, по потврђивању људи на Цетињу, од 500.000 до 1 милион форината. Не би с горега било овде напоменути како је на Цетињу поступљено са житом што је Русија пре неколико година гладном народу дала. То су жито Књаз и Мирко народу распродали по скупе новце, а Књаз је уверио г. Петковића, руског конзула у Дубровнику, да је народу поклон од Цара раздат и расказан. Руски и француски конзул из Скадра јаве у Цариград, како је, на против, жито распродато усље чега затражи се од г. Петковића изјашњење. Овај замоли Књаза да му каже у чему је ствар и, пошто се много мучило на Цетињу, нађе се један задовољавајући пут тј. да се рече да је Књаз намеран од добивених новаца подићи фонд за гладне године. Г. Петковић сам се лично уверио да нико у Црној Гори није знао, да је жито, подарено народу од Русије. То се исто догодило лане са руским а ове године са нашим пушкама. При раздавању пушака Пиперима Књаз је говорио, како је све скоро своје приватно имање истрошио старајући се да народ с оружјем снабде како им је лане и ове године пушке покуповао и због тога биће обавезан данак повисити. Од сваког пак коме је пушка дата, наплатио је по 1. фор. Тако да ће овом приликом једно 6 хиљада фор. стећи. Људи су се упропашћивали од чуда када им је казано да је пушке Црногорцима Књаз Михајло послао. Нискост оваквог понашања јошт се јаче осећа у поступању са поклоном г. Трипковића коме би бар благодарности требало, но учтивост и благодарност није тражити код Књаза Николе.

VI

Књагиња Милена

Књагиња је Милена једина личност, као што рекох, која поштовање и симпатије заслужује. Благог темперамента, честита у свим погледима, нежна до слабости према Књазу, својој деци и фамилији. Њено васпитање, око којега се слабо занимало, опет је толико успело, да њено понашање потпуни њеном високом положају одговара. Наравно што се знања светских тиче, која су једној таквој дами нужна, она их се потпуно лишава. Са француским језиком дотле је доспела да што се говори доста добро разуме и ако јошт нема смелости да се у разговор упушта. При свем том ја држим да нема ни једног лица, које је Књагињу Милену видело, а да њеном благошћу и добротом каптивирано не буде. Политика је за њу сасвим страна ствар, она се у ову никад не меша, и ако је икад могуће да човек својевољно са престола сиђе, то је она прва, која би то учинила у интересу целог Српства. О Србији и Књазу Михаилу врло често и са одушевљењем говори, и своју је старију девојчицу научила, да се сваке вечери пре спавања и за свога Нука (Кум) Богу моли. Док је била Књагиња Даринка на Цетињу била је свако вече у друштву на сједнику. Сада је сједник у салону укинут и Књагиња Милена даје се врло ретко видети.

Иако је Књаз преко мере слабог карактера, Књагиња Милена неће никад  бити у стању на њега уплив стећи.

VII

Књагиња Даринка

Књагиња Даринка толико је позната у Београду да би излишно било о њој подробно говорити. Ја ћу да напоменем, да је то једна Госпа врло бистра и развијена. Она је у стању сватити ствари праве узвишене политике, али ће се већом части руководити својим интересима, гђе их нашла буде, при свем том што у великом уважењу има Књаза Михајла, г. Гарашанина и многе Србе, које је имала прилику познати. У једном разговору рече ми, да се она дичи што је Српкиња и да, од како је долазила у Београд и познала Србију и људе, она не сумња, о великој српској будућности. Књагиња Даринка имала је до пре године дана, што се стране политике тиче, највећи уплив у Црној Гори, и старала се Књаза Николу у савез са Србијом увући. Премда у почетку на ова условија, која су у уговору стављена, није мислила, њена идеја састојала се у делењу провинција српских између Србије и Црне Горе, но од како је уговор потписан она је радила у његовом духу.

Њен је уплив на Књаза, који је једини био у стању Мирков контрабалансирати, у последње вријеме, врло ослабио, ако не и сасвим ишчезао, чему је узрок прво хладноћа која је у приватним одношењима између ње и Књаза наступила а затим и заузимање, да се на Цетињу држе услова које су у уговору са Србијом потписали. (Овђе је врло мудро наређено што Књагиња Даринка у успеху нашем своју корист находи). Падању уплива Књагиње Даринке допринели су доста и поговарања да се њена кћи за кога од фамилије књаза Михаила удати може. (Требало је видети радост са којом су Књагиња Даринка и мала Олга примиле медаљон, који је књаз Михајло послао).

Књагиња Даринка може имати на расположењу око 20 хиљ. форинти годишње; ту спада и издржавање њене кћери. Ова би сума довољна била, кад би се Књагиња Даринка могла навикнути покаткад, што се приватног живота тиче, заборавити да је Књагиња, но ова је сујета код ње тако завладала да се њена слабост свр тога сваком приликом приметити даје.

Данас је Књагиња Даринка нашим намерама потпуно одана и зато је велика штета што свој уплив на Књаза није задржати умела.

VIII

Стана мати књажева

О Стани матери књажевој може се рећи да често, више него што треба, пије и да онда има обичај Књазу истине говорити што се фамилијарних кућевних ствари тиче. Њој се пребацује неуредност нарави јошт у младости а и сад није чиста довољно, да би јој се млади век заборавити могао (овако Црногорци говоре). У политици је она жена без икаквог значења.

IX

Мирко, отац Књажев  

Мирко је без спора данас најважнија личност у Црној Гори: осредњег је стаса, јаког склопа и доброг здравља. У рђавим својствима само га његов син надмашује. И за овога се такође може рећи да нема дела тако ниског, које не би био у стању учинити. Његова перфидија и суровост страшило су за Црногорце. Сујетан у највећем степену, радо слуша лепо и вешто ласкање и у стању је с места се одужити; нарочито  радо слуша да га представљају као јунака (и он сам пева јуначке песме које ништа не вреде) премда Црногорци уверавају да није скоро ни у једном боју био. По окончаном боју он склапа историју истог, и ту своје креатуре хвали, а противнике, ма како се јуначки владали, не спомиње. Лак је но баналан у говору, али брзе и јаке сватљивости. Стара се увек задржати импозирајућу позитуру. Врло суров, као што рекох, но и одвећ учтив и ласкав у приликама. Њему се пребацује да је за време рата Куче на веру узео, па после наредио изсећи рањенике, децу у колевци и све Куче попалити. Он је г. Судечићу предлагао недавно да овај нареди убити Ђорђа у Задру преко својих познаника. Овај је човек највише противан нашим политичким намерама, и ја држим да он неће никад престати себичне цјели сљедовати.

Мирко не зна ни читати ни писати, не познаје ни Србију а камо ли остали свет европски и његову обшту политику. Његов егоизам служи му за политички правац у свим питањима. Сва зла дела, која су се у Црној Гори догађала и која се и данас догађају припадају у заслугу Књазу Николи и његовом отцу.

Мирко је сматран код свију дворова за правог дивљака, крвопију и упропаститеља Црне Горе. Казивао ми је Станко Радоњић, да су му у Паризу из Министарства показивали рапорте фр. конзула, у којима је Мирко верно оличен.

Овај је управо човек једина препрека интересима укупнога србства. Кад њега не би било, Књаз би Никола из страха или напустио Црну Гору или коначно у наше руке пао.

X

Петар Вукотић отац Књагиње Милене

Петра Вукотића сматра Књаз Никола за израз црногорског лукавства. По држању његовом, он може највјештије ствари испитати и навући човека да му каже и оно што би сакрити требало. У овој је цељи код мене за цело време мога бављења употребљаван. Осим препоруке телесне ничега душевнога нема што би код овог човека вредило напоменути. Он је у стању само један пут човека преварити, јер је, по мом мнењу, један од најограниченијих људи које сам на Цетињу видио. Он је у политици одјек политике која у Биљарди влада, и по свој прилици није се надати да ће од исте одустати. Међутим он се стара образовати мост одношењем пријатељским између Србије и Црне Горе и то у интересу свога зета и кћери. Петар Вукотић био је на Цетињу, приликом наших преговора о градовима, једини, који је отворено проносио мисли Виста, француског консула у Скадру, и потврђивао је да је Србија истерала Турке из вароши Београда 1862. год. помагајући се црногорским ратом и да се сада умела користити пријатељским односима са Црном Гором и кандиотским (критским) устанком и добила градове. Но пошто је једном са мном, и то по свршетку питања градова, врло озбиљан разговор имао, у ком се ја нисам затезао отворено му пребацити понашање црногорско према нама и побројати све користи, које за цело српство и за Црну Гору, која је иначе профитирала, (јер све што данас имају требају нама да захвале) отуда произилазе, избегавао је доцније тај тон држати а и други су престали коначно о градовима даље говорити. Ово је, по мом мишљењу, посљедња личност, која би политику Књаза Николе у сваком случају потпомагла. Што се осталих тиче приступили би више или мање нашим намерама.

Петар Вукотић, при свем том што је од добре куће и што је таст Књажев, управо рећи сиромах је, а при том слабо уме ценити новац. Од њега је лако добити сва обећања но никад њихово извршење.

Стеван Вукотић отац Петров, старац око 80 година, који је већ обневидио, био је од најзнаменитијих људи у Црној Гори. Он је веле, Књазу Данилу једини смео отворено говорити и проклињао га кад се Француске латио. Његове су политичке мисли за Србију братске и он их и данас, и ако се велика пажња на њих не обраћа, продуцира.

XI

Ђуро Матановић

Ђуро Матановић, војвода и сенатор, познат је такође у Београду. Његова је кућа, после Књажеве, најимућнија у Црној Гори. Он је ортак Мирков у трговини а и државни касир. Овај се човек сматра за сада за креатуру Миркову. Међутим, ја држим да би он у мало рђавим околностима почео се више за себе него за Књаза и Мирка бринути. Кад је Књаз био на Његушу, долазио је Ђуро сваки дан к мени и причао ми њихове несреће и грабљивости. Од њега знам за предлог који су Књазу чинили да своју цивилисту одреди, па да се зна шта народу остаје за подмирење његових потреба. На Матановића, при свем том што је данас велики ласкатељ Књазу и Мирку, ипак у даним околностима рачунати можемо, јер сам га ја често чуо да се са својим мнењем Мирку одупире, чим где год потпоре нађе.

За Ђуровог брата попа Пера који се сад у Београду находи, држи се свуда да је паралажа и подал човјек. Шта више потврђује се још да је он слат да Вукаловића убије. (Станко ми је причао да је Матановић пао у немилост и да га је Књаз јако изгрдио приликом кад су Петар и Пламенац за Русију полазили.)

XII

Машо Врбица

Машу Врбицу, првог ађутанта Књаза Николе сматрају Црногорци сами, и то праведно, за најподлијег човека у Црној Гори. Има претензија разумевати се у војним питањима, премда у ствари ништа не разуме до да добро свој џеп пуни у свакој прилици. Оружање Црне Горе било је врло леп извор за ту цељ. Књаз и Мирко то добро знају и опет га чувају. Књаз ми је сам говорио да он зна колико је Маша непоштен, али га држи зато што је њему одан. Његов је фамилијарни живот скандалозан. Овај празни, брбљиви лопов подал је и плашљив до могућности.

 XIII

Пера Пејовић  

Исто скоро са мало нешто разлике може се рећи и о Пејовићу, капетану у Скадру, кога Исмаили-паша и Вист (Француски конзул) плаћају. Књаз и то зна и врло често тера шалу сврх тога.

 XIV

Марко Мартиновић 

Мартиновић Марко војвода цетињски, ујак Књажев, нема никакве вредности, ни у народу, ни у боју, ни у савету. До сад побројане личности, може се узети да су највише одане данашњој владајућој фамилији на Цетињу. Ове што следују много су према династичким тежњама хладније и ја држим да би сједињењу Црне Горе са Србијом допринети могле.

 XV

Иларијон Рогановић-Митрополит

Сигурно из зебње да не би духовна власт, која је до скора прва у Црној Гори била, ползујући се предањем опет до великог уплива доћи могла, данашњи цетињски двор изабрао је и поставио за митрополита (кога цео свет у Црној Гори владиком зове) Илариона Рогановића, од незнатне једне фамилије из Бајица. Владика је врло прост човјек, но честит и отечествољубац. Народ га црногорски свуда воли и поштује а у накнаду двор га у свакој прилици понижава. Сва му је добра манастирска данашња владајућа фамилија одузела и сама њима управља. У духовну власт толико се Књаз меша да он сам често разводи бракове и даје дозвољења за венчање. При свој својој простоти владика то понашање јако осећа и говори често да му је дошло у свет отићи, да се само тога понижавајућег стања ослободи. Владика је чудно страшљив човек, што се његовим ниским исходом правда. Он би вам дао све своје жеље и благослове, али пред Мирком ни једне противне не би смео приговорит; но до душе никад нема обичај ни ласкати. У политици код Књаза ништа не значи. Стања је врло оскудног, јер је на плату од 600 талира сведен, за своје издржавање и доброчинства у једном народу, где је прошња постала цртом народног карактера. Владика много говори за интересе Србије, прво што се за цело српство отуда добру нада, а друго и да своје срце искали.

XVI

Иво Раков Радоњић 

Иво је Раков војвода и сенатор, први Црногорац, који ће рећи свагда што се допада а чинити оно што му највише користи доносити. И он је из Његуша, одакле и фамилија Петровића, а и од јаког племена. Радоњићи су били у старо време губернатори Црне Горе. Иво је имао под Књазом Данилом највећу вредност, највише зато што је добро умео ласкати и што се држао француске политике Књаза Данила, онда кад су сви у Црној Гори за Русима тежили. Данас је Иво Раков сасвим искључен из политичке радње и то услед гањања Мирковог. Шта више ствар је пре неколико година до тога дошла, да му је Књаз за трпезом пред свима рекао: “Муч кучко”. Коме су познате нарави црногорске, лако му је поњати, како се оваква увреда прима. Иво се одмах реши прећи из Црне Горе у Србију и све се његово племе било скупило да га прати. Књаз се одмах покајао и заједно са Мирком плакао и молио Ива да не одлази, но кад све то није могло помоћи, њему се излаз из Црне Горе забрани. Ово расположење међу њима још траје, само што је сведено на ноту такову да заједно бити могу. Ивова је жена сестра Данила и Мирка, но може се слободно потврдити да ни на једног по карактеру не наличи. Она је проста, али врло честита душа. Иво има имања прилично и врло је радан и уредан. У двору га често исмијавају због његовог тврдичлука, што на карте нерадо даје.

Радоњић има два сина, од којих старији Стеван није у Црној Гори и ништа не вреди, а други, млађи Станко, који је војне науке у Паризу са добрим успехом свршио и сад је код Књаза ађутант са платом од 250 талира. Овај млад човек који је скоро десет година провео у Паризу, довољно је умно развијен и има добрих знања, но није француска цивилизација подпуно успети могла, да га неких црта црногорског карактера, што се улагивања тиче, подпуно ослободи. Додуше, ја сам га често пута чуо казати Књазу ствари, које му нико у Црној Гори казати не сме, и за које он зна да су Књазу неповољне, но то су сигурно сљеди другарскога живота.

И ако Иво Радоњић није образац постојанства, он би, по мом држању, лако на нашу страну нагињао и на њега би се рачунати могло, јер је он рад видети своју децу стањену а врло добро зна каква их будућност у Црној Гори чека.

У овоме племену има још једна личност која свагда на Његушу живи. Поп Мина је човјек имућан, али слабо са моралне стране уважен. Он је истих мисли и расположења према данашњем двору на Цетињу и према Србији, као и Иво. Станко ми је причао да је Мирко наредио био једном Маши Врбици да попа Мину да убити кад у Котор пође. Поп Мина не оде на позив у Котор и тако из замке избегне и то случајно. Сутра се дозна, да су га два човека по наредби Машиној чекали да га убију и зато поп Мина Маша на Цетињу на сред пијаце ишамара, на особито весеље скупљеног света. На моје питање да ли се његова фамилија не боји убиства из потаје, рече ми Станко: “Зна добро Књаз и Мирко да је наше племе јако и да крв не би неосвећена остала”.

Иво је Радоњић род и велики пријатељ Петра Вукотића, а мрзи много на Матановиће. Иво је са Петром заједно предлагао у почетку владе Књазу Николи, да у своме сопственоме интересу и за благо земље уклони Мирка од себе; но Књазу ништа није било прече, но то Мирку саопштити. Отуда почиње мржња између Радоњића и Мирка, а Петра је спасло сродство са Књазом, премда Мирко не крије да му је и он немио.

 XVII

Петар Филипов

 За Петра Филиповог, војводу и сенатора љуботињског, може се рећи да је честит човек. Књаз има велико поверење у његову енергију и зрелост, но ја држим, да велике симпатије између њега и Мирка неће бити. Карактера је затвореног и озбиљног. Код њега, и ако је по казивању добар јунак нећете чути никакве хвале. Стања је одвећ средњег и нужда се као и сви црногорски великаши. За страну политику никад није питан.

 X(V)III

Поп Илија Пламенац

Илија Пламенац, сенатор, од старе и знамените фамилије у Црмници, један је од најозбиљнијих и разборитијих Црногораца. Није тако лак као остали на језику; али је паметнији у мислима. Пламенци су и данас задржали титулу сердара, коју су с одличјем у фамилији својој имали и онда још кад војвода није било. Брат поп Илије, Саво узео је сестру Књажеву, Горду (Бешу) но зато наклоност Књажеве нису свезе пријатељске потпуно сљедовале. Смешно је било видети забуну Књажеву кад је руски орден Илији предавао, којом приликом није му га скоро ни честитао, а на Мирку се много веће нерасположење приметило. Илија је приступнији од осталих добрим мислима и у стању је рећи по кад-кад истину у очи. Мени су оба брата као часни људи познати.

 

 XIX

Миљан

Миљан, војвода и сенатор глава је у Васојевићима, племену, кога се половина још у турској граници находи. Миљан има велико име у обадва дела свог племена и његов је уплив у њима искључан, а од важности је прилично у осталој Црној Гори. Морална снага и разборитост не одговарају у њему његовом јунаштву. Он није особито добро виђен код двора. Стања је слабијег него средњи. По својој тешкој сватљивости у политичким стварима, ма у коме правцу, нити је јако одан, нити пак противан. Њега треба руководити. Међутим о братству са Србима добро говори, и рад је да се о њему добро мњење у Србији има.

 XX

Анто Даков

Анто Даков сенатор и војвода Граховачки врло је зло виђен на Цетињу. Он то добро зна и у накнади није ни најмање боље према владајућој фамилији расположен. Услед неке интриге коју је, пре неколико година, Мирко направио, Петар Вукотић пуцао је на Анта као издајника Књажева. После се ствар мало рашчистила и легла, јер је и Петар том приликом једва измакао из Миркове замке. Граховац је једна од најсиромашнијих нахија и свагда скоро трпи глад, али се зато из Биљарде слабо склањају на молбу војводе народу помагати. Ове је године нешто мало жита, наравно, на почек раздато сиротињи граховској, колико да душу одржи. И војвода је сам, који је од прође нешто имао, постао прави сиромах и вели, кад се не би надао рату за кратко време, одмах би се са већом части свога племена у Србији доселио. Анто је честит човек и за Србију јако одан, но као што се види без икаквог уплива на данашње вођење ствари.

 XXI

Пилетић Јоле

Пилетић сенатор и сердар пиперски, колико сам га познати могао, радовао би се јако успеху наше политике. Сиротног је стања.

XXII

Церовић

Церовића, старог војводу у Дробњацима, нисам имао прилике познати. За њега Књаз каже, да је био прави каваљер и један од Црногораца највеселијег темперамента, да се био пропио, да је сад са свим пиће оставио, но и ћуд променио. Мирко га мрзи јако а има и зашто, јер је Церовић у разговору са г. Ивановићем, кад је овај путовао кроз Дробњаке, побројао сва зла која на Цетињу чине и пророчествовао да ће се Књажева кућа ископати. Церовић је по казивању, посве разборит човек и за Србију јако понесен. Он се скоро никад на Цетињу не виђа, мрзећи да се с Мирком и његовим присталицама састане. Син га већ замењује у Сенату, као најмлађи војвода. По упечату који је на мене учинио, овај је без икаквог значења и нема никаквих очевих својстава, нити моралних нити телесних. У последње време продао је један прстен који им је од Књаза Данила дан, из чега се даје закључити да нису у одвећ добром стању.

 XXIII

Бошковићи

Бјелопавлићи су племе, од кога Књажева фамилија највише зебе. Књаз тамо често путује, сигурно да их придобије, но свагда узима добре мере предострожности. Ристо Бошковић, сенатор и војвод

И Кучи су подељени у Турској и Црногорској граници.

Пре мога доласка, на неки дан био је у Кучима сукоб око граница, које је још европска комисија поставила. Сукоб се тај породио још одмах по означеним границама због тога, што је протокол огра Бјелопавлићки, иако има Миркову сестру за жену, пристао је и он са целом

фамилијом у комплот да Кнеза Данила и целу фамилију искорене. Извршење овог дела буде случајно осујећено и цела фамилија Бошковића, пошто се ствар открије, пребегне у Турску а куће им буду попаљене и разорене. Од тога доба, пошто су се услед помиловања повратили, није било отвореног непријатељства, али је њихово држање у ствари остало затегнуто. Бјелопавлићи су племе јако и разборито. У бојевима су равни, оно се једино држи, док Катуњани одмах беже да се за крш склоне и потпуно је на расположењу фамилији Бошковића, која је пуна мужева. Бајо, син Видов, командант је војске, која може на две хиљаде људи изаћи, а остала су браћа официри. Бајо слабо ласка, ма коме на Цетињу и с нама је имао често обичај спрдати се са катунским јунаштвом.

Не могу оставити фамилију Бошковића без да споменем једну старицу, коју на Цетињу вештицом зову. Она је скоро политични шеф фамилије и кажу крвни непријатељ фамилије Петровића. Треба видети њену решителну и разумну физионимију па да човек разуме рачун који се о њој води.

Остали су ми главари у Црној Гори непознати, за које, међутим, могу на сигурно рећи да нису од велике вредности, нити у народу нити у Сенату и да од њих неће зависити правац којим народ црногорски у политици пошао буде.

 XXIV

О околини Црне Горе, њеном стању и политичким тежњама

Од српских провинција, које Црну Гору окружују, главна је Херцеговина, која и ако је у бољем положају, што се створа земље тиче, данас се у истом стању беде и оскудности, као и Црна Гора, находи. У овој провинцији нису се Турци завојеватељи никад тако угњетавању одавали, као у Босни и Бугарској. Честитост карактера, енергија а може се рећи и разборитост политичка, овде су скоро опште црте. Ја бих се усудио рећи, да су Ерцеговци део народа српског, који ће својом вредношћу и разборитошћу велику улогу у нашем образовати се имајућем животу имати. Што се политичких тежња Ерцеговаца тиче, оне иду на сједињење са Србијом у коју се данас сва надежда полаже. На целу Ерцеговину Србија може свагда рачунати као на једног човека, јер се код целог народа утврдило уверење, да се без Србије никаквом успеху надати не треба и да ће она скоро велике ствари за цело Српство предузети. Иако су Ерцеговци често ратну судбину са Црном Гором делили, било је међу њима свагда људи, који су знали чему се отуда надати имају, но посљедњи је рат 1862- ге год. отворио очи целом народу. Кад су се побуњеници у то доба обратили Црној Гори за упутства, стриц г. Дучића говорио им је да од ствари, у коју се Црна Гора уплете, не може ништа бити, да их он благосиља у предузећу, но да он не би никад желио да га икад сунце из Црне Горе огреје. Ово је чувство сада постало опште, после глупе игре властољубија, којом је Црна Гора у 62. години херцеговачке ствари, које су већ на прилично добром путу биле, упропастила и Турке и саму Црну Гору довела.

Племена ерцеговачка која су непосредно са Црном Гором у додиру, добијала су свагда а и сада добијају импулзију са Цетиња. Томе је стању двогуби узрок, прво претње, које се сваки дан над њоме упражњавају а друго слободно поље радње, које су други упливи на тим крајевима Црној Гори оставили. Међутим, ја бих смео надати се, да би ова погранична места уз ону групу пристала, уз коју и остала Ерцеговина. Од уплива страних у овој провинцији од српског и руског нема никакових.

Почем су и сами Васојевићи у црногорској граници, као што сам рекао темпераментом и карактером нама ближе него Црногорцима сљедовало би да је дио Васојевића, који се у турској граници находи, доста сходан за нашу политику; наравно кад би се и Васојевићи у Црној Гори у том духу обђелавали.

Кучи су сиромашна, у кршевима стањена, но јуначка популација српска, у којима права доминација турска није никад могла корен ухватити. Они су скоро независни од свих угњетавања и с тога су врло отвореног карактера и слободног говора. Црна Гора свагда на њих виче, а и они имају добрих узрока много за њу несимпатизирати (пример Миркова сеча).аничавајуће комисије означавао другу линију, а карте и пирамиде подигнуте другу, јер су Црногорци лажно означавали назив места, кроз која је граница по протоколу проћи имала и тако су неку част Куча оставили погрешно у црногорској граници. Турци поруше пирамиде и стану сматрати за разделну линију границу, протоколом означену. Књаз је одмах протестирао; но сад је тек ствар озбиљно предузео, заповедивши Кучима, стањеним на комаду земље у спору, да пребегну у црногорску границу. Ови не хтедну то учинити и скоро су били готови потући се са Црногорцима који су ту дошли. Но Исмаил паша, сигурно по налогу из Цариграда, попусти и тако се нови протокол закључи, по коме остане за границу линија на којој су пирамиде подигнуте биле. Интересантно је споменути како је један Куч говорио Турцима и Црногорцима кад су се том приликом претеривали, да им је све једно и једнима и другима ма гди границу поставили, поче за кратко време то неће имати никаква значења. “Срби”, додао је, “добише веће градове без пушке” “па ће скоро и све ово бити србијанско”.

Племе Крастанића и Гаша, и ако преко Васојевића, опет долази у неки додир са Црном Гором. Главари од првога долазили су у последње време на Цетиње, да траже посредовање да их Турци за сад на миру оставе. О овим племенима вреди да се рачун води при једној општој радњи, јер може се скоро за извесно држати, да ће са осталима противу Турака пристати. Међутим, не треба изгубити, што се ових тиче, никад из вида да се ове увек решавају не по каквој сталној политици, него по моменталним околностима и упливима.

Премда Црна Гора на сва ова племена рачуна да ће уз њу пристати она, осим у племенима непосредно стањеним на њеној граници, нема никаквог уплива, нити се стара иста симпатијама или другим путем задобит. Напротив, њена је радња уколико је има, према свим околним племенима без икаква такта и правца. Уместо да се Књаз Црне Горе стара задобити симпатије у околини, превладао је у тој политици Мирков начин, који страх и претњу за главно средство употребљава. У тој цељи они поручују често главарима пограничним да пребјегну у границу црногорску и донесу Књазу данак и кад то ови не учине, онда им се поручује, да ће се са Цетиња послати људи, који ће их као издајнике поубијати. На тај су начин привукли попа Богдана са стране Зубаца и попа Жарка из Пиве и, пошто их једном према Турцима успеју изложити, не воде више никаква рачуна о њима и враћају их натраг да се с Турцима равнају како знаду, но само да заповести Књажеве извршују као главари које је Књаз наименовао. (Књаз има обичај говорити, да главари сами њему долазе и да не зна шта ће с њима).

Овима свима главарима имало би се замјерити што се тврђе на свом мјесту не држе и што се равним оружјем притиску са Цетиња не одупру, кад се не би узело у рачун да нису досад нигди наслон находили, те да би тако подлој радњи Црне Горе против стати могли. Моје је увјерење да је расположење свију племена која Црну Гору окружавају више противу ње, него за њу и ако би се Црна Гора што догађајима користила то више нашој погрешки, него симаптијама за Црногорце, преписати треба.

О Боки Которској нисам говорио зато, што цео свет зна да Бокези Црногорце мрзе.

XXV

Политика владајућег дома у Црној Гори

Политика владајућег дома у Црној Гори иде у најмању руку на присаједињење Ерцеговине Црној Гори и неке части Арнаутлука, а у највишу, на заузимање престола у целом Српству. За јединством Српства, под владом Књаза Михаила, никад данашња фамилија Петровић неће без велике нужде и по крајности пристати. Србија може бити уверена о неизменљивој истини овога потврђења, па ма какве изјаве братства и патриотичког пожртвовања долазиле од стране Књаза Николе. Међутим ово је његова проста и гола жеља: Ништа се у ствари не ради да се до пожелане цели дође; јер плетења са људима који противни данашњем стању у Србији, надежде на заставу у Пешти и на пошиљања медаља за јунаштво у рату од 1862-год. неће по свој прилици, положеном остварењу тежње ни у длаку допринети. На против све се тако ради као да би Књажева фамилија имала зебње да ће се скоро из Црне Горе селити. Грабљивост, отимања јавна и приватна, убиства и сваког рода независности отуђили су им, може се слободно рећи, и саме Црногорце а камо ли друга племена, са којима Црногорци у сваком рату сто пута горе него сами Турци поступају. Нештеђење ни људи ни ствари учинило је, да би се сви радо курталисати желели.

Према цијељи, којој владајућа фамилија тежи, она се наслања и на страну политику, која ову цел потпомаже. Француски уплив и ако је још са Књазом Данилом отпочео у Црној Гори утврђивати се, није до данас успео из Биљарде изаћи. Књаз, Мирко, нешто Иво Раков и Књагиња Даринка, и од пређе, једине су личности које су о Французима рачун водиле иначе је народ без изузетка сав Русима и Србима одат и са жалошћу гледа гди се Књаз држи са галиотима Французима само зато што су Руси Србији много више него њима наклоњени и што се нада, плашећи Французе својом оданошћу Србији, од њих што год добити моћи, тиме прву улогу у Српству шчепати и на Душанов престо сести. Иако је Књаз у последње време јако Русе будирао ипак је од њих јако зазирао. Он је пробао више пута да добије код Руса, по његовом држању, изгубљени скок, али је свагда озбиљно на савез са Србијом упућиван био. Па кад се узме да је Русима наш уговор познат, лако је поњати јед и замерање књаза Николе што се Петровића фамилија, коју Вист тако оштро заступа, тако лако у Петербургу напушта.

Французи, на против, радили су сасвим у противном правцу, зато су на толике готовости на Цетињу и нашли. Књазу црногорском није до тога да учини профитирати српство од политичких околности, него до тога да не изгуби скока према Србији. Зато је садања француска влада и добро дошла била, којој је стало било одцепити Црну Гору од нас, у надежди да ће општи покрет тако спречити моћи.

Овде, можда, не би излишно било изјаснити какви су узроци натерали Књаза да при оваквим расположењима са Србијом уговор потпише.

Књаз се Никола надао прво да ће са својом црногорском вештином успети да добије том приликом у виду накнаде 50 хиљада дуката, коју је суму по г. Дучићу тражио. Да добије затим толико ратне спреме, с којом би своје претензије остварити могао и наметнути се целом Српству за владаоца.

Ако би се ове користи измакле; да се осигура, у крајњој околности наследити Кнеза Михаила. Ово је условије и била основа њихова преговарања.

Но вештина црногорска остала је овде са свим изиграна; противно све скоро догодило ономе на шта се ишло.

Уместо педесет хиљада дуката добио је Књаз Никола 3 хиљаде; ратне спреме показале су народу црногорском шта Србија вреди и шта може учинити и отворила јаке апетите код војвода и осталих главара, који су условија за њих стављена у уговору намирисали, за платама српским, које су према њиховим садањим доиста огромне. А уместо осигураног наследства добио је Кнез Никола годишње уживање са титулом принца.

Ово су стварни резултати, који забрањују освртати се на дворска шепртљања у политици, како страној тако унутрашњој.

 XXVI

Моја посматрања

Узимајући у рачун нарави народа црногорског и политичне тежње цетињског двора, врло је тежак положај за онога, који би се старао назначити пут којим би наша политика требала ићи, да до остварења србског уједињења дође. Међутим, према резултатима правца, који је Србија према Црној Гори пре неколико отпочела и данас га још следује, могло би се можда штогод одређеније назначити. Извјесна је ствар, да је цетињски двор династичне тежње у свакој прилици остварити тражио; извјесно је и то да су људи на које се изван двора одавде обраћало и обраћати имало, свагда имали у себи један основ (фонд) црногорске превртљивости и сљедователно несигурни били, па опет, при свем том, српска рад није бесплодна остала. Народ је црногорски добио појам о важности Србије у руковођењу ствари, о њеном патриотском старању, о укупном народу српском, био он у или изван Турске. Наши топови зачуђавају непрестано и данас Црногорце својом прецизношћу, а наши су им официри показали како треба уважавати рад у озбиљној земљи.

У земљи, дакле, гђе свега тога може бити и подизати се, Црногорци мисле да се живити и напредовати даје, док се међутим, у Црној Гори мора скапавати. У Црној Гори простом Црногорцу, ма какве услуге земљи учинио, нема изгледа напредовању. Зато треба да је од фамилије или, најпосле, да се извршењу поџемних Миркових планова посвети, те да би од њега штогод бити могло, док су у Србији способност и рад једине титуле за награду.

 И ако је политика цетињскога двора противна општим интересима српства, она нам неће моћи ништа нахудити тиме што је црногорски народ ратно боље спремљен; јер је народ томе великом плану симпатичан и његови ће интереси упропастити себичне сепаратистичне тежње двора. Но оставимо народ, на који је без главара тешко дејствовати. И сами главари, који су, као што је речено, сви у великој сиротињи, знају потпуно колико би при уласку Црне Горе у српско јединство користи имали. Разуме се и по себи да је то терен врло спремљен за даљу радњу, која је досад у засену заостала, јер се досад започињало свагда одозго. Требало би, дакле, важним људима у Црној Гори, изузевши само креатуре Мирка и Књаза, показати да их Књаз Михајло добро познаје и да води рачуна о њима. Мали поклони у новцу, по прилици и стварима, томе би много доприносили. Нема ни једног Црногорца који новац не би требао, а нарочито који га не би тражио.

Начин давања понајбољи био би периодичан, да прими вид неке плате, наравно на најсигурнији начин, да се људи не би компромитирали у њиховом данашњем положењу. Но нарочито би било корисно децу из тих крајева код нас у школама подизати и васпитавати. Да се на овоме израније у великом пространству радило, наша политика не би данас на никакве тешкоће наилазила. Поред тога не би требало у тешким временима народ заборављати, али ту тешко се може наћи начин да се до цељи дође са пожеланим успехом; јер до данас шта год је народу давато од Руса или од нас служило је на увеличање приватне Књажеве касе. И саме ратне спреме, које је Књаз од Руса и нас добио, дале су му прилике спремати народ на повишење данка, при свем том што и данашњи није у стању плаћати.

Ја држим да одношаје које данас са црногорским двором имамо треба непрестано одржавати, мотрећи пажљиво на све његове покрете, како у спољној политици, тако и у радњи са околним провинцијама, а нарочито по Ерцеговини, да би се према околностима више кроз прсте гледало или озбиљнији тон узимао. Књаз Никола је чинио до данас, а нарочито у последње доба, све само да наше успехе смете, па шта је учинио? Он осећа своју апсолутну немоћ, јер види да, осим његових чанколиза, нико његово мутење не разуме. У осталом, моје је уверење, да се у Црној Гори никад у будуће неће моћи водити политика (изузимајући петљање са конзулима) која Србији и Русији не би повољна била, јер осим та два уплива који постоје у народу, других никаквих нема, зато и двор мора јако пазити, прво, да се народном чувству не замери, а друго да сачува десет хиљада од Русије, и приличне дохотке које Србија, кад у стварима а кад и у самом новцу даје. Кад год Руси са нама у једном духу на Цетињу радили буду, као што је то сада чињено, нема изгледа да би противна политика нашим интересима у Црној Гори успела. Књаз је истина, навикао се будирати и нас и Русе зато што држи да је то најсигурнији пут да нас на своју воденицу наведе. Требало би га, дакле помало обавештавати, и дати му знати да ми од Црне Горе тако велике помоћи не очекујемо, али се и за њу као и за остале Србе бринемо.

 XXVII

Шта је у Црној Гори рађено за време мога задржавања на Цетињу

По учињеном споразумењу између Књаза Михаила и Књаза Николе овај је захтевао од Србије да му се пошаље један секретар, који би државне послове водио у духу уговором посвећеном, и један официр, који би ратну снагу Црне Горе имао изучити. Ја сам отишао на прво место, а г. Ивановић, под видом ађутанта Књаза Николе, за војени посао. Но, међутим, кад смо ми већ на путу за Црну Гору били, Књаз Никола не само да није отпустио своје чиновнике, као што је нама обећао; јер осим Зеге који га је при куповању пушака више него што он својим љубимцима дозвољава покрао, и који је Цетиње на прву примедбу оставио, Књаз је све задржао него је још и хтео позвати свога бившег секретара Корзиканца Понкрација, кога је Француска у интересу своје политике упутила да се Књазу Николи понуди. (По казивању Књагиње Даринке овај је човек много принео моралном покварењу Књаза Николе). Понкрације изостане, фала Књагињи Даринки и другим пријатељским упливима, који су представили Књазу, колико би тај поступак Србији непријатан, а у исто време и од њега неполитичан био у то доба и ја доспем на Цетиње. Г. Гарашанин казао ми је при поласку да је и Вацлик (шпион целог света, који га плати, у осталом глуп и незналица до крајности), са Цетиња отишао и зато се ја нисам ни најмање затезао моје зачуђење изјавити иако не Књазу, бар онима који су му морали казати рекавши да ја, да сам за његово присуство овде знао не бих сигурно из Београда кретао. Књаз је уверавао да је издао Вацлику налог да одмах са Зегом Црну Гору напусти, но то је човек, кога кад истераш на врата, он уђе кроз прозор; на сваки начин рече, он ће одмах ићи, и то одмах траје још и данас, при свем том што је Књаз до сад, можда, десет пута давао г. Петковићу своју Књажевску реч да ће Вацлик, кад за 7 дана, а кад и за 48 сати отићи. Ја сам при поласку мом говорио Вукотићу да би требало да Вацлик одмах за мном Црну Гору остави и он ми је обећао, да ће се његов одлазак догодити најдаље за 15 дана. Станко Радоњић сада ме уверава да је поменуто лице већ отићи морало.

Долазећи на Цетиње ја сам се праведно надао наићи на расположења која су из потписаног уговора проистицати имала, но далеко је од тога било стање на Цетињу. Књаз ме је врло хладно примио и изгледао као да се стара показати ми, да се ја као излишан што пре натраг вратим. Као што се напред видело на закључени уговор Књаз није ни најмање држао нити држат мислио; јер кад је г. Дучића послао, да на исти подпис од Књаза Михаила донесе, у исто му је време препоручио, и да се са присталицама “Заставе” у Пешти састане, и то Дучић и учини само не у корист Књаза Николе, него у интересу политике, која се у Београду води. Кад је Дучић потписан уговор и поред тога 3000 дуката донио а и обећање за 5000 пушака Књаз Никола му је пребацивао да га је овај издао и послатих 3 хиљ. дуката тек се послије три недеље склонио примити. Књагиња Даринка одмах је казивала Дучићу да се на Цетињу не мисле држати уговора, и да су врло незадовољни, што нас добро нису могли преварити. Наскоро затим дође једног дана Књаз код Дучића, поневиши и свој печат са собом и почне му предлагати, да он за Књаза Николу одвојено ради у Ерцеговини, па ће му дати све што он жели, сматрати га од сада свагда као брата, подићи му плату за сад на 1000 тал, а доцније према стању и на више, да је он готов све му то дати написмено и својим књажевским печатом потврдити. (Смешно је овде видети колико Књаз Никола сам себи не верује). Разуме се да је Дучић уместо да предлог Књаза прими говорио у интересу потписаног с нама уговора, који једини пут за спасење српског народа осигурава да је он као Књаз своју реч дао, од које не може одустати; но на ово Књаз примети, да има у уговору фраза н.пр. “кад се сво српство од Турака ослободи да ће онда и Црна Гора Србији приступити”, која му, вели, дозвољава да одвојено остане док год једног јединог Србина под Турцима буде.

Овако сам ја расположење затекао на мјесец дана пошто је уговор потписан. Истина Књаз је писао Књазу Горчакову о његовим одвећ пријатељским односима са Србијом, а и грофу Штахелбергу коме је и то додао, да је он готов и престола одрећи се, ако то интереси целог српства буду изискивали, но то је била проста маневра да види како је Русија према томе зближењу расположена и, кад је видио из савета, који су му долазили, да се тога пута држати треба, Књаз је одмах почео плести са Француском, која се свима могућим средствима упињала одвојити Црну Гору од Србије. Нарочито је Књаз раздражен био против Русије и нас зато, што га је Русија за тражено оружје на Београд упутила. Овај одговор, којим је Русија дала познати Књазу, да није склона његове сепаратистичке тежње помагати, бацио га је у кревет и мом је хладном пријему допринео. Књаз, међутим, о тој ствари није ни хтео дуго говорити. Наједанпут зове ме у Кужину (оџаклију) и стане ми пребацивати, како смо га ми понизили, израдивши да му Русија, оружје које му је још раније обећала била, доставља преко Београда. То је дело, додаде г. Мариновића, који је учинио праву прљавштину (saleté) кад је тако што у Петрограду израдио. Ја ћу се, рече, држати уговора, који сам потписао али тражим да ме зато не понижавате. Ја сам казао Књазу том приликом да ми је та ствар потпуно непозната и да сумњам да је г.Мариновић штогод о томе у Русији радити имао, но ако је тако као што он вели, ми требамо Русији само захвалити што са тако пријатељском образрителношћу према нашим интересима поступа, избегавајући да она још јаче западну дипломацију противу нас побуди. Додао сам, даље, да патриотско пожртвовање, које Књаз Никола чини, неће у народу изгубљено бити, на које ми он опоро рече:”Ја сам доста преширан (préché) сврх тога, где нико осим мене  ништа не жртвује”. “Господару”, рекох му ја на то, “нико Вас није могао на то присилити да уговор с нама закључите, но ви сте сами увидели да је то велико и добро дело, за што сте га и потписали; па зато мислим да су и моји разлози умесни”. Г. Петковић дође одмах сутрадан на Цетиње и исприча ми како Русија није ништа обећала била и како је одговор њен сасвим другачији, тј. Русија је одговорила да је Србија, која је у стању боље познати војне потребе Црне Горе, узела на се исте подмиривати. Г. Петковић развио је Књазу скоро исте разлоге, које и ја, и отворено казао, да је Русија то тако учинила у жељи да нашој слози допринесе. Овђе треба напоменути да ми је Књаз, на дан пред долазак Петковића, при ручку говорио, да не би добро било да се са Петковићем много састајем, јер је то човек и ако изгледа bêle (глуп) доста лукав, да испита шта му треба. Ово је била жеља да нашим пријатељским односима, који би се утврдити могли, сваки изглед поквари. Но у томе је толико било тешко успети: ја сам се са Петковићем довољно састајао, тим лакше што је он у моју кућу одсео, и о радњи и расположењима на Цетињу обавештавао га. Књаз је одмах приметио да се ми у мислима много слажемо и зато ми је баш последње вечери, по изласку Петковића из салона, причао како га је он изрибао зато што је он према његовим чиновницима подозрење изјавио. За мене, речено, да се Петковић изразио, да сам ја гори што се поверења тиче и од Зеге и од Вацлика. Ја сам се сутрадан са г.Петковићем том вештом поступку доста смејао. Кад је овога пута Петковић отишао са Цетиња, оставио је за собом исто нерасположење према Русији које је и затекао, разуме се код Књаза и Мирка само.

Кад је Књаз Никола видео да га је, по његовом схваћању, Русија Књазу Михаилу жртвовала, једва је чекао наћи кога који би то стање ствари пореметити могао и за ту је цељ Француска своје услуге понудила. Књаз је звао све консуле да му на Ново Лето дођу, но од свију дошли су само Вист и Бозио, што је Књазу много пријатније било, него да су сви дошли.

Ова је посета и ако под видом просте учтивости имала политичну циљ, која је Књазу већ била позната. Да би лакше успели, консули су повели по најцрњем времену и децу, како би се у фамилију лакше увући могли. Са Бозиом, ја нисам имао никаквог значајног разговора а Вист ми је говорио да је ствар наших градова на добром путу за успех и показао ми писмо г. Буреа, у ком стоји да се је Књаз Михаило латио мудре политике, коју је Књаз Никола отпочео. (Овој се фрази и сам Књаз смејао.) Даље, да је европска дипломација настала да автонимизира све провинције у Турској, на које ја приметим, да би то био најнесходнији начин започети решавање Источног Питања, рекавши да дипломација треба да је једанпут на чисто са оним што хоће и што може, јер је вријеме покрљавању прошло. Цео српски народ по примеру осталих тежи своме политичкоме јединству и разборитој дипломацији не остаје у интересу општег спокојства, да томе уједињењу припомогне. Он додаде да засад само треба обуставити кризу, на што је приметим да изгледа да по наше интересе криза не би била штетна и да је треба више желети него избегавати. Говорили смо и о упливу Француске за који ја приметим да је много попустио од важности, од како је француски кабинет Исток Аустрији жртвовати наумио. Од тога часа о политици није Вист са мном говорио.

Француски је консул по свему што је сљедовало говорио Књазу оно исто, што му је у последњој визити предлагао т.ј. да треба да се стара да Црна Гора што добије и тако прву ролу себи осигура; а Француска да је готова подпомоћи је, са своје стране, код Порте. Конференције су трајале по неколико сати, и напослетку Књаз је дао најсвечанија уверења консулима да ће савету Француске искључено сљедовати и заклео се својом децом да ће реч своју држати. Књаз је том приликом да би скупље наплатио своје одцепљење од Србије, уверавао консуле како ће до који дан буна букнути у Ерцеговини, коју су Русија и Србија спремиле.

На дан по доласку консула Књаз се крене и мене поведе у свити у Брда. Узрок тога пута било је рђаво расположење које је између Књаза и Књагиње Даринке настало а имао је за изговор да види разорене блокаде услед последње црногорске мисије у Цариграду. За време док смо на Орјој Луци били нареди Књаз да Црногорци пређу Веље и Мало Брдо и све, који се од турских житеља не би изселилти хтели, изагнају а куће попале, иако су сви обитатељи овог места Црногорци само у турској граници. На оваки поступак Књаз није имао права, јер је Порта саизволила да имања која Црногорци на Вељем и Малом Брду притјежавају остану њима на уживање, али да места само остану у граници турској. Књаз је пак хтео да извије и да очисти Веље и Мало Брдо са свим од турских поданика и да га у своју границу узме. Књаз је издао већ местним властима налог да се прелазу Црногорца неће сметати. Заповест Књажева буде извршена и куће попаљене, због чега Велики Везир Књазу телеграфира, да се он нада, да ће се Књаз држати уверења датих у Цариграду, и за која је лично он Султану гарант учинио а Књаз одговори да се сукоб догодио без његова знања, и да ће он чинитеље казнити а оштећене накнадити и тражиће у исто време евакуацију (evacuation) места у питању. Другим телеграмом Велики Везир запита за значење речи evacuation а Књаз прећути не давши ни одговора, пошто више није могао врдати.a

У Брдима је Књаз прегледао једног дана војску на Ждребаонику, гди је било око 1500 оружаних новим пушкама а толико скоро без оружја. Војска се само фалити са расположењем за учењем. Мирко је желио да се Књаз на Орјој Луци задржи, но њему је већ доста било не видети Књагињу Даринку и тако се сутра дан на Цетиње вратимо.

Ту дочекају Књаза људи Вистових интрига. Овом ништа прече није било, вративши се у Скадар, гди су се он и Бозио фалили, да су искључиви уплив на Књаза добили, него да га још већма увуку у писмене изјаве, које би продуцирати могли, од њега добаве. У тој цељи Вист напише једно писмо са свим поверљиво, молећи Књаза, да одговори на депешу Исмаил-паше, у духу пријатељства према Порти, у коме је с њиме говорио. У тој депеши Исмаил-паша пише Књазу како му је достављено од мудира местних да се справља буна у Ерцеговини од Русије и Србије и како се он нада да Књаз у том колу није, почем је сам консулима исти устанак денонсирао. Турска власт, вели познаје све коловође, и што их до сад није позатварала није оскудност у снази, него што се нада да ће ови и сами увидети глупост предузећа и оканити се; на послетку моли Књаза да он посредује и умири Ерцеговину.

На Књаза у почетку овај поступак није правио никакву импресију, али кад му ја објасних, колико га Вист, на тај начин без икакве праве користи за Црну Гору, компромитирати и у своје замке уплести жели и представити га европској дипломацији са свим одвојенога од укупних србских тежњи, да је то невиђени начин понашања, гди се ни Његово Књажевско достојанство не штеди, Књаз се нађе јако узбуђен и у мал што није мој предлог усвојио да писмо Исмаил паше без икаква одговора поврати. На послетку буде одговорено Исмаил-паши врло укратко како се Књаз чуди да су његови разговори са консулима на Цетињу могли дати повода једном таквом званичном кораку а Вист добије једно писмо опоро у коме му Књаз његов начин поступања пребацује. Овом приликом сви су Висту на Цетињу замерили, но он се одмах у својој приватној коресподенцији Књазу извињавао како он не води према њему политику компромитирања и јавља му за долазак Кантакузена*), којом приликом препоручује Књазу да никог у Букурешт не шаље, док се с њим не би договорио.

Излишно би било овде даље говорити о глупостима које је Вист чинио, јер ове нису никакво упечатлење на Књаза чиниле. Он се решио био ползовати француском политиком против нас; па се на Вистове неуредности ни окретао није. Он ми је сам казивао како Виста плаћа, као што је и Књаз Данило плаћао Екарда, шта више да и његов агент Пејовић, заједно са Вистом, од Исмаил-паше прилично профитира.

По упуству Вистовом Вацлик је поднео Књазу један мемоар у том духу, да се надмоћије Србије поништи и предлагао начине како би Петровића фамилија у Српству прву ролу шчепала. Овај је мемоар тајно храњено мени од Сундечића додат, јер Књаз не крије од овога толико ствари, колико од нас Велико-Срба. Пошто се Књаз у духу тога мемоара са Вистом договорао, буде решено да се шиљу ордени и мисије Краљу грчком и Књазу румунском и да се с њима закључе савези, који би Србију на други план ставиле.  За Румунију израде Вист и Дафил да се пошаље Кантакузен пре у Црну Гору, те да се тиме Књазу Николи поласка; а што се тиче Грчке Књаз затражи моје мнење (наравно држећи да ми је његова цељ којој тежи непозната) у духу зближења и пријатељства. Ја нисам говорио ништа против пошиљања, него сам само приметио да би нужно било извести се претходно да ли је Краљ грчки расположен да тај орден у ово време прими? Јер не би требало са тим знаком пријатељства њега у забуну довести, а и себе можда изложити и то сам додао, да и ми требамо пазити да не радимо тако да нас Грци могу експлоатисати, него да исте натерамо на озбиљну узајамну радњу. На ову посљедњу приметбу Књаз ми рече, да тако умеју само Шумадинци радити. При свем том и ако му је непријатно било са мисијом одлагати, реши се преко г. Новикова, руског посланика у Атини најпре сондирати терен. Одговор приспе после неког времена у коме се каже да би Краљ Ђорђе, који има велике симпатије према свим христијанима на Истоку, више него што су их од пређе Грци имали, свагда радо знак пријатељства од Црне Горе примио, но да би то пошиљање у данашњим околностима могло његовој политици штете нанети, и г. Новиков саветује да се Књаз сад од тог корака уздржи, и због тога, што би он можда и српској ствари градова наудити могао и напослетку да ће он свој орден послати моћи. Да није г. Дучић ово писмо са руског преводио, ја о њему не би ништа знао, јер је оно тако Књаза разједило, да га је уништио, без да ми га је показао. Ова мисија пријатељством Руса пропадне, друга пак где су Французи искључено маневрирали успе, но без велики(х) користи.

Почем ми је била позната цељ визите румунског посланика, ја се нисам задржавао из раније представљати Влахе онакве какви су у ствари; њихову анархију, њихов државнички шарлатанизам и њихову спољну политику о којој нико рачуна не води, ценити. Казивао сам да они морају бити с нама и да уплив француски код њих може постојати само донде, док Русији не падне на ум истиснути га. Терен је, дакле, био прилично спремљен, а задоцнење Кантакузена и хладно и сувопарно писмо Краља Карла, бацили су доста хладне воде на надежде Књаза Николе.

Г. Кантакузен остао је на Цетињу неколико дана и оставио је за собом мнење лакомисленог и површног човека иако га је Књаз орденом II ст. одликовао.

Што се његове политичке радње тиче, а она му је била одвећ срећна, да ли ће Радоњић сада у Букурешту успети да закључи уговор са Влашком, по коме би ова одбила Бугарску, видећемо. Једне вечери уверавао је господин Кантакузен пред свима нама Књаза како се Русије чувати треба, и како је Француска једини прави пријатељ Срба и Румуна. На то Књаз мене запита: “Је л те г. Пироћанац да нам се Русије ваља чувати, као што каже г. Кантакузен?”, на што је одговорим да г. Кантакузен нема, чини ми се, разлога ни са Француском хвалити се, јер је она Румунију пре неког времена Аустрији у замену за Венецију нудила, а што је главно, Француска је данас, за сваког који гледати зна, нас на Истоку смејаној аустријској величини жртвовала. На против, руска политика не изгледа да је тако опасна, што више да нам је она једина за сад пријатељска. Ту се разговор пресече. Друге вечери, пошто је Књаз већ пред сенаторима говорио како је и Власима криво што смо градове добили, започне се разговор о градовима, и ја почнем веселим тоном оцењивати користи, које ми отуда имамо, нашто г. Кантакузен заиште дозвољење да баци мало хладне воде на мој ентузијазам и рече ми, да ми имамо захвалити париској изложби за добитак градова, а да није тога било Француска никада не би саизволила да се жеља задовољи. Лако ми је било рећи г. Кантакузену, да је то управо наша заслуга што смо се од околности користити умели, да је то доказ наше зрелости, од које се српство добрим последицама надати може; но шта онда остаје, додадох, од јучерашњег тврђења да нам је Русија опасна а Француска једини искрени пријатељ. О политици преда мном није било више речи, но у овој зацело није трага оставила политичка мисија г. Кантакузена.

Такође у духу тајног мемоара, буде решено једне вечери, кад сам ја изостао био са сједника, да се крену око 300 Црногораца за Кандију и то под управом војвода. Сутра дан Књаз ме упита шта ја о томе мислим. Ја развијем исте скоро разлоге које сам за шиљање ордена употребио, додавши да Грци и онако враћају стране добровољце, па не би требало трошити и крпати људе бадава. Онда ме је Књаз хтео шиљати у Котор, да ја одатле пошљем са мојим упутствима њиховог човека на Крф, те да тамо дозна, како би Црногорци примљени били; но и на то ја приметим да би боље било дочекати одговор од Новикова ради ордена па ћемо из њега закључити моћи како нам се владати треба. Одговор као што рекох, осујети и пошиљање мисије у Атину и Црногораца у Кандију.

Главна је пак радња Француске у Црној Гори за време мога бављења ишла на то, да навуче Књаза Николу послати без знања и учешћа Србије своју депутацију у Цариград, обећавајући овој сваку потпору Француске. На овај би се начин, мислили су у Француској, Књаз одвојио од Србије, криза у Турској бар за ову годину отклонила, а можда и наше питање градова отештало. Ова је радња отпочета и утврђена још у првој посети Виста на Нову годину, јер ми је доцније показивао једно писмо г. Буре-а у коме он тражи обавештење о кулама, којих порушење Црна Гора захтева. Најпре је Књаз мислио доставити своје жеље Буреу без да се на Порту или коју другу од сила обраћа, па би Буре, као што је Вист обећавао, све сам свршио. По наредби Књажевој Вацлик је био спремио план кула око граница, но на моје примедбе, да начин који француски консул предлаже, није пут којим ићи треба; да се не треба доиста, Француској, али ни осталим силама због ње замерити, што би се напријечено догодило ако би се тражење Црне Горе на Француску управило. Пошиљање тога објашњења о тврђавама пограничним буде изостављено, но онда Вист и Исмаил-паша понију у тој цељи радити да Књаз пошље Мирка у Цариград, обећавајући му да ће добити 5 милиона гроша, за накнаду имања црногорских која су у Турској граници заостала; но која међутим, не вреде, као што Књаз сам каже, ни 50 хиљада гроша а поред те суме новаца и пристаниште на мору – Спич. На моје примедбе да ће тешко бити данас са оваквим захтевима код Порте успети, Књаз ми рече да Вист мора ту као за себе да ради. Јер се погодио да му Књаз ако ствар успе педесет хиљада франака даде. Овако је Књаз Данило Екара плаћати морао па је зато и успевао. Извесно је у осталом, да Књаз Виста плаћа с једне, а Исмаил-паша с друге стране. Вист и Исмаил-паша плаћају Црногорског капетана Пејовића, а поговара се да и прајски консул, Лајхтенберг стоји под Вистовом платом. (Наравно то све иде из крађе Исмаил-паше.) За овог би последњег врло лако било успети да се уклони према данашњем држању Прајске.

Вист и Исмаил, да би ствар и са друге тачке која би привидно више збиље давала, отпочели, пошљу Осман пашиног секретара Константин Ефендију, тога је Књаз већ познавао, на Цетиње под видом, да преда Књазу једну ноту, о некој стоци, коју су Црногорци на исхрану у турску границу претерали били. Ово није био ни добар изговор. Ево што ми је Књаз казивао да је с њима говорио:

Секретар је Књазу говорио да се окане са Србијом држати, почем је у Србији једно правителство, кога се паду сваки дан надати треба; да Турска има војску, која се сваки дан моли Богу на Србију поћи и, напослетку између многог другог, положио питање: шта би Књаз могао тражити те да се од Србије одвоји. Да ли му је доста Спич, па и Подгорица, и за које би онда време миран остао. Књаз је опуномоћио Константин Ефендију да ради на тој ствари, а овај му је дао реч, да ће га о успеху за шест недеља известити.

Француском консулу морало се ово отезање Књажево послати и депутацију у Цариград (сад се већ говорило за Петра Вукотића) врло слабо допадати, зато се реши сам собом доћи на Цетиње да последњи покушај учини. И пређе је Вист противу Србије говорио, опомињући на наше издајство од 1862.године, кога се бојати треба да се не понови, и на нашу велику мудрост-лукавство, но овом приликом није нас штедио никако. Он је Књазу Николи представљао како се он оставља апсорбирати од Србије помажући својим подозрителним понашањем успех наших рекламација; како Црна Гора за себе да мисли, а нарочито Књаз за своју династију; и толико је био успео, да је Књаз коначно решио депутацију у Цариград послати, која би имала и његов долазак обећати, у случају поновљеног исхода садањих тражења. Књаз ме зовне пред вече и рече ми, да имам те ноћи ставити са Вистом на хартију тачке, које би Црногорска депутација тражити имала.

Као што ми је Књаз казивао, те би тачке биле: 1. Накнада за имања Црногорска, која су у Турској граници заостала, у вредности од пет милиона гроша или Никшић. Накнада у земљи на једном месту идеја је г. Петковића, зато што би земљу народу поделили, а од новца само би Књаз профитирао; али Вист, који има свој део у новцу примати говорио је да се он (Књаз) мора бринути и како ће своје кћери удати, и тако је саветовао тражити новац. (Види се колико би се Црногорци користити имали од накнаде у новцу).

2.

Порушење подигнутих Кула.

3.

Да им Султан да Еквиволент (одговарајућу вредност) у новцу за лађу, коју је Књазу поклонио, ако једно пристаниште Црној Гори не би дао. (Бозио је обећао да ће Италија купити лађу, чини ми се за 400 хиљ. франака). Напослетку да се за ту цељ шаље Мирко у Цариград, који је опуномоћен и о другим стварима третирати.

И ако ми је Књаз таквим тоном говорио, који радо не трпи примедбе, ја сам му моје учинио. Што се тражења еквивалента за лађу тиче, Књаз је одмах увидео да би тиме учинио крајњу неучтивост и изоставио га је. За осталу цељ мисије приметим му да би Књаз на овај начин само компромитирати могао опште интересе Српства и то без икакве добити за Њега и Црну Гору, јер Француска иде само на то да га од Србије одцепи а не да што за њега учини, јер није могуће паметно предпоставити да Французи желе подпомагати намере Српства на Цетињу а нападати их у Београду. На то ми Књаз признаде, да му је Вист отворено казао да Француска доиста не гледа добрим оком нашу слогу и да је она готова све чинити да исту поквари, зато што она протежира фамилију Петровића. Да би Виста јаче за ствар заузео, Књаз му је рекао да ће се он о свему претходно са Србијом договорити морати, нашто се Вист ужаснуо и опомињао га најенергичније на пропаст његове династије.

Књаз ми је том приликом показао многобројну листу лица, за које француски конзул тражи ордене, и којих вредност преко три хиљаде фр.износе, и решио са мном, да само два пошље а што се тиче пошиљања Мирка у Цариград (“одговорите”, рече ми, “Висту, да се о томе најпре са Србијом споразумети желим”) решио се по моме настојавању, да на то г. Петковића, кој се ту на Цетињу десио, о свему у знање постави.

Но ово је решење само до сутра дан трајало. Вист је поново успео повратити Књаза на своје планове, и сутра дан, сам је, без мене редигирао точке, које ће он собом у Париз понети, да сазна тамо са каквим ће расположењем министар ту ствар примити. Француски консул, пошавши са Цетиња понео је са собом у место 2,19 ордена разног реда, поред оних 9 што је у првој посети добио. (Мирко је највише допринео да се у Цариград иде, те да се на тај начин надмоћије Србије контрабалансира). Поред тога Ђуро Матановић отишао је пре Виста на Ријеку и ту му предао неке новце, за које је Вист Књазу топло благодарио. Књаз се изговарао, да су ти новци за њихове рођаке, но онда зашто би Ђуро имао чак на Ријеку ићи да преда 500 фр. и зашто би Вист Књазу благодарио.

Ја сам о свему што се овом приликом радило са г. Петковићем отворено говорио и услед чега он је од Књаза тражио писмену изјаву, сврх свега што је са Вистом закључио и добио је при поласку писмено уверење Књажево да никога неће слати у Цариград док не запита кога треба (ово је Петковић разумевао за Русију, а Књаз оставио себи отворена врата), Књаз је том приликом говорио г. Петковићу како је Вист неучтив и несносан, тако да му је најпосле морао рећи да он (Књаз) зна када ће се и где питати, и када ће и где питати када му до шиљања буде.

Премда је г. Петковић полагао на ову писмену изјаву Књаза, ја сам у исту слабу веру имао, но опет сам држао да од успеха мисије у Цариград неће ништа бити. Одма сутра дан кад је г. Петковић полазио (и Књаз је онда ишао до Његуша), Књаз је у соби г. Ивановића, пред Сенаторима и предамном причао како се јуче у вече са г. Петковићем спрдао, давши му нешто написмено, но што је црње било јошт у вече, кад је Петковић затворио за собом врата, при поласку, Књаз му је показивао колено (као што код нас чине са лактом).

И г. Петковић добио је том приликом неколико ордена за Русе, а мени је Књаз казивао да је послао орден г. Мариновићу, што није истина.

Вист је имао обичај показивати Књазу рапорте које он свом министру или посланику у Цариграду шаље односно Црне Горе. Зато је одмах по свом одласку и сад доставио Књазу рапорт о последњој његовој визити на Цетињу. У том рапорту Вист каже да га је Књаз најзваничније уверио, да ће он искључено следовати савете Француске, јер су они једини без интереса и пријатељски; поред тога послао је и писмо г. Буреа на француског консула, у ком г. Буре пише, да Француска подозрева на Књаза Николу због његовог држања и многих мисија (то су пошиљања Србије) у последње доба, и да она своју потпору у црногорским потраживањима не може дати без поузданих уверења да ће Књаз Никола њене савете следовати.

Рапорти који Вист Књазу на увиђење подноси, не могу бити они исти, које он својој претпостављеној власти шаље, него су просто тако за прилику склапани да на Књаза Николу ђејствује. Вист тако ниско уважава разборитост Књаза Николе, да је у једном рапорту казао, како је Црна Гора у последњем рату могла узети Далмацију од Аустрије а Ерцеговину од Турске и да јој ове државе ни најмање нису благодарне за њено тако пријатељско понашање. (И сам се Књаз овој фрази смејао). У свом рапорту, напослетку, каже Вист да је главна цељ депутације Црногорске велика тајна коју ће он по налогу Књаза усмено г. Министру саопштити кад буде своју жену у Париз довео.

Не само мисија Црногорска него и Вистов пут у Париз а после у Цариград, не дођоше до остварења..

Јошт при поласку Књагиње Даринке са Цетиња писао је био Књаз Бадету и молио за дозвољење да његова лађа може под црногорским барјаком стајати у водама аустријским. Одговор се дао врло дуго чекати и био је негативан. Књаз се одмах затим обрати преко  Петковића Игњатијеву за руски барјак и пошто му Игњатијев одговори да се барјак руски само руском поданику дати може, тражио је Књаз Никола наш барјак, који сигурно не мисли употребити. Он се јако једи што је српски барјак признат а Црногорски није, кад је Црна Гора старија од Србије. У то се доба најозбиљније мислило шиљати мисију у Цариград, зато Књаз јави преко Петковића г. Игњатијеву, да је намеран послати некога у Цариград да поклон Цару врати и да том приликом и о другим неким стварима говори. На тај начин Књаз је хтео, дајући за привидну цељ мисији враћање лађе, да осујети оно обећање, које је Петковићу дао, да неће слати никог у Цариград док Русију не запита, но генерал Игњатијев проникао га је, и његов одговор био је следећег садржаја: “вратити лађу била би неучтивост и значи прекинути сношења са Портом, но које су то друге ствари о којима би посланик Књажев имао говорити”. Кад је Књаз прочитао телеграм рече: “Није ме Петковић разумео”, а у ствари је да га је врло добро разумео, јер Књаз је хтео да ништа Русима не каже а међутим да има изгледа, као да је њихов савет претходно питао; али му вештина црногорска и овђе остаде на празно.

Ствар мисије остане на томе неко време, но Висту је требало резултата. Пошто је ствар Куча о којој је говорено у овом мемоару, са свим уређена била, пошље Исмаил-паша свога човека са писмом (наравно и Пејовић га је пратио) на Књаза, којим му честита васкрсење, после десетак дана, радује се што је ствар Куча окончана и изјављује жељу да би се радо са Књазом састао на Ријеци или Виру, којом би му приликом имао нешто саопштити из Цариграда.

Запитан о томе, ја сам му представио, да тај састанак мора бити интрига Виста и Исмаил-паше за њихов сопствени рачун, јер кад би доиста паша имао налог састати се с Књазом, он се не би затезао доћи на Цетиње. Књаз ми онда додаде да је паша обећао, преко Пејовића, дати му хиљаду лира и рече ми, да је то сума, за коју се он не женира деранжирати. Напослетку склони се Књаз писати паши о Кучима и захвалити му на честитању, а што се састанка тиче поручи по пашином човеку да му се телеграфом јави има ли доиста што из Цариграда. Књаз је био врло нестрпљив док је телеграм стигао; јер је сад управо био шест недеља до обећања Констан-ефендије и он је често пофторавао пред својим људима, да га зато зову да му резултат његових преговора са реченим Ефендијом саопште. У телеграму Вист признаје, да нема ништа из Цариграда, него ипак моли Књаза да дође на састанак. Књаз је сигурно одговорио да пристаје, јер сутра дан без да сам ја што знао, крене се Књаз и Мирко на Ријеку. Мене није позвао зато што је Исмаил-паша то условије положио. Књаз кад се вратио није се дала особита радост приметити. Казивао ми је само да му је Исмаил-паша обећао дати три хиљаде лира под видом данка за Куче за ових неколико година.

Ја сам затим на скоро пошао и Књаз ми каза, на два-три дана пред полазак, да је он коначно решен слати кога у Цариград, јер, рече, ако Србија може чекати ја не могу. Овом хитном шиљењу није био узрок нестрпљење него састанак с Исмаил-пашом. И пошто је сада мисија са свим батаљена, види се колико је имала изгледа на успех.

Кад сам полазио Књаз Никола молио је да га и ми потпомогнемо у Цариграду. Ја му рекох да му наша потпора неће изостати, међутим, не би с горега било да Књаз пошиљање мисије обустави дотле, док се с нама не споразуме, јер иначе, пошто је Књазу познато, у којој цељи Француска на истој ради, врло би ружно изгледало, да Књаз Никола јавно тражи уцену од Порте и Француске да се од нас сљедователно и обштих интереса србских одвоји. Ја сам и то додао, да, на тај начин, Црна Гора не може ништа добити, јер ако се на њу данас обрати већа пажња, томе је Србија узрок, која, ако је напусти, одузеће тиме сваку цену преговорима са Црном Гором.

Књаз на то рече да му је немогуће чекати дуже а пробати, додаде, на сваки начин неће хрђаво бити; “ако добијем штогод ја ћу их преварити, а ако не добијем ја сам онда јошт јаче у ваше руке пао”. (sic.)

Као што је напред споменуто Црна је Гора неку одвојену политику у Ерцеговини водила. За ту цељ створила је медаљу за рат од 62-ге год. Послала је попа Богдана (Из Зубаца, чини ми се, коме је пок. Милоје дао 10 дуката када је на Цетињу био), да купи неке потписе и спрема народ и за ту цељ дао му је Књаз 14 форинти, које је од мене позајмио. После тога, добавио је Књаз претњом попа Жарка из Пиве и њему упутства у истом духу дао. На Ђурђев-дан угрејан мало, после ручка, од старога вина, које сам ја тражио, Књаз понуди Дучића да изабере хиљаду Црногораца и с њима крене у Ерцеговину; но овај му одговори, да је свагда готов лити крв за свој народ, но да Књаз зна добро кад ће Дучић у борбу ступити кад се збиља и са изгледом за Српство и радити почне а то је кад Србија ступи у борбу. Књаз ми је при поласку говорио да намерава послати Вукотића у Ерцеговину, да тамо мало промути. Новине које су говориле о великом скупу Ерцеговаца у Манастиру Косиреву, и потписаном уговору, по коме би Ерцеговина до Неретве Црној Гори припала, сигурно о томе доносе вести. Станко Радоњић, међутим, уверавао ме овде, да Петар није макао из Црне Горе. Међутим ја сам уверен да се овакова радња не подиже са медаљама и неком стотином форинти у једном народу, који хлеба нема.

Док су преговарања о нашим градовима трајала, дотле су Књаз и Мирко и Петар били у грозници. Најпре су се надали, чему сам и ја доприносио, да ће Србија тешко успети; но кад постаде скоро извесно да нам се градови уступају, њихово се очајање није могло више крити – Књаз и Мирко на само, а Петар Вукотић и по пијаци потврђивали су онда, како смо се ми умели користити од њиховог рата од 62-ге године да Турке из вароши истерамо, а сада се користимо буном Кандије и њиховим савезом да градове добијемо, и како то тако не треба да буде, него треба да се договоримо па и за Србију и за Црну Гору у једно исто време радимо. – Услед тога, ја сам имао са Петром озбиљан разговор, којом сам му приликом казао отворено, да ће народни интереси прећи преко свију интереса себичних, и да Петру не пристоји тако говорити, пошто су му познати односи утврђени између Кнеза Михаила и Књаза Николе, да није истина да смо ми Црну Гору експлоатирали; јер одкуда јој сва ова војена спрема? И да, напослетку ми се никад нећемо дати за нос вући. (Ово је споменуто напред кад је о Петру говорено).

Књаз је одмах за тим дошао да поправи упечатак, протестирао о свом отечествољубљу и великом пожртвовању и као он неће за њега ништа тражити и молио ме је да свет о томе уверим ако он где погине.

Поменутим, овде лицима нарочито је био противан полазак Кнеза Михаила у Цариграду, бојећи се да он тамо не добије што више од градова. Они су тај полазак хтели представити као напуштање српских интереса, у чему им је било тешко успети, па су се ваљда зато и решили да и Књаз Никола у Цариград иде, ако имао буде зашто. За то време говорио је Књаз да ће тражити рачуна од Србије шта је за њега урадила.

Ја сам већ из раније предвидио да је положај г. Дучића одвећ критичан и саветовао му да се уклони; јер после покушавања чињених да га на своју страну задобију, поњатно је било да им је то најнемилији човек. Разговор о Кучима био је узрок да се боја покаже. У Кужини (оџаклији) око ватре говорило се о Кучима (ја ту нисам био) и Мирко је претио да их огњем и мачем све истреби што нијесу на његову заповест у границу црногорску пребегли. Дучић је критиковао ту политику као неразумну и препоручивао политику благости убеђивања, као једи која се успеху надати може, и у ватри рече Мирку, да ће мозгови за мозгове да прскају и да се људи страшењем придивљаче а не придобију. Пример је у томе, што данас радије са Турцима него са Црном Гором држе. Онда Мирко дода “зар не би право било мушкетати једног војводу који Турцима пређе”, а Дучић му одговори да за таки случај постоји закон. Него да он ни у том случају не би издајнику никакво зло учинио кад би га на веру узео. Мирко је разумео на што се нишанило и јако се разједи, али ипак отрпи (он то уме). Сутра дан, кад је Дучић при уласку у Трпезарију (ја сам сад присуствовао) назвао Бога, Мирко му не хтеде одговорити. После се разговори заподену о ситницама и Маша једном приликом Мирку намигну. Дучић, познавајући њихове начине, јако се разједи и разговор пређе у ватру. Мирко подмакне без икаквог а пропос неке фотографије у којима Дучић лепше и веселије него у осталим изгледа а овај, као калуђер према таквим вицовима чувствителан рече, да би он има више за друге рећи, него што би ико противу њега што показати могао. Књаз држећи да се ту њихове личне ствари разумевају одмах скочи на Дучића. (Ову сцену није нужно подробно описивати у којој је сваки свој положај заборавио био). После дугог викања и пошто сам се ја дигао да одлазим, кад ствар нисам могао поравњати, Књаз ме задржа, а он са Дучићем оде у одвојену удаљену собу да се експлицира, но одмах затим сам дође и мене зовну, сигурно из страха да му Дучић какво зло не би учинио, јер је био у јарости. Преда мном је заповедао Књаз Дучићу неколико пута, да говори шта он противу кога има, и чим овај уста отвори он стане викати да ћути, јер се бојао ствари, за које није хтео мене за сведока. Ово напослетку није имало никаква смисла. Књаз у јарости пребацивао је Дучићу како га је он начинио човеком, но да су га “шумадински дукати покварили”, али он нема да расипље и, кад га је Дучић замолио, да се не љути, он га са “марш напоље” истера. Дукати шумадински, као што се види, били су главна ствар.

Књаз је сутрадан, кад му је Дучић своје решење напустити Црну Гору саопштио, настојавао свим средствима да га заустави, приметивши му том приликом да он као Књаз, зна боље, која му је политика кориснија, на што му Дучић одговори: “Господару, ја нисам дошао данас да говорим о политици, али ми дозволите опет рећи да ја држим да сте ви на погрешном путу а време ће скоро показати који има разлога”.

Књазу није толико стало било што Дучић, одлази, колико се бојао да овај у Србију не дође и одатле његове планове у Ерцеговини почне кварити; затим ми је по Станку Радоњићу и поручио да би му криво било, ако Дучић у Београд дође. Књазу још нико није казао да ће Дучић у Београд ићи, али он све од тога зебе и оног часа, кад му је Дучић јавио, да не мисли више остати на Цетињу, он је дотрчао мени и узнемирен рекао ми: “Дучић, дакле, иде право у Београд”, нашто му ја одговорим да је Дучић мени казао да жели ићи за неко време у бању и Дубровник а за Београд да ми ништа говорио није, но да му ми не би сметали у Београду живети. Дучић ми после рече да о Београду Књазу ништа није говорио. (Ово је био начин кушати ме).

Можда неће излишно бити и о једној смешној ствари нешто рећи. Нека протува енглеска, који је по крајевима турским шврљао, дође на Цетиње и у највећем поверењу каже Вацлику, да је наишао на један свод у земљи пун дуката, и један кип од сува злата. Књаз и Мирко у највећој тајности одмах отправе Вацлика са Енглезом да благо нађу, па да се нареди како да се на Цетиње пренесе, но цео им труд буде узалудан. Ја сам сумњао да није Књаз том приликом какву другу шпекулацију имао у виду, но сви су изгледи да је велику надежду на проналазак блага имао, јер је Енглеза што га је обмануо неколико дана затворена држао. А за мене је лично велика штета што се благо није нашло, јер ми је Књаз већ хиљаду наполеона обећао био. Ми смо се често смејали и говорили, да ће Вацлик, уместо блага, донети само нос од кипа.

При свем том што је мој положај према расположењима Књаза и Мирка за Књаза Михаила и српску политику врло тежак био на Цетињу ипак нисам велике неповољности искусио нити од Књаза нити од Мирка а остали су ме свагда са поштовањем предусретали. Истина је да сам непрестано на опрезу морао бити и на сваку реч пазити, јер Црногорци кад им иде у рачун у толико су више неучтиви код своје куће, а колико на страни пузе.

Они немају поњатија о обавези коју један човек у својој кући према странцу мора имати; то је за њих прилика да вам кажу оно што вам иначе не би смели казати. Мирко је само једно вече, кад смо на лађи били, и то на страни, заподео неки разговор о томе како Шумадинци псују, но ја сам се чинио да ништа нисам чуо и сишао у салон. У салону пак, почем сам чешће ударао главу у таван, рече ми Књаз смејући се “море чувај главу, јер та глава мени треба”, нашто Мирко, који је већ ту био, примети да они имају на Цетињу мајстора, који уме сврдлом главе оправљати, но ја му не останем дужан, рекавши да је тај мајстор вешт оправљати на тај начин, црногорске но не шумадинске главе. Мирко је од тога тренутка напустио мисао, да би ме у шали где би се они на њихов глупи црногорски начин смејати могли и пробати увукао.

Ја се, дакле, што се понашања према мени, не бих имао жалити иако ме је Књаз чешће будирао. Он је свагда имао на памети хвалу г. Гарашанина о мени, која је само за ту цељ казана. Он ме је врло деликатно и из далека обилазио да ме за своје ствари заузме, но ту се јако бојао издати се, јер ме је држао за човека г. Гарашанина. Да је други на мом месту био који се не би према г. Гарашанину пријатељски показивао, Књаз би врло брзо отворен постао. При свем том често је говорио о његовој љубави за уставну владу, и једном приликом казао ми, да би ме он узео за министра и дао ми карту белу за 6 месеци па ако успем да останем и даље, ако не би да се сам уклоним, на што му ја одговорим да ја ни од кога не бих тражио поверење, које за 6 месеци не бих био у стању оправдати.

Од свију незгода на Цетињу најтеже ми је било организовати хватање писама, која су ми из Србије долазила; зато сам морао наредити да ми се писма из Котора одвојено шиљу. Знам да ми је Књаз распечатио и упропастио моје писмо кад је на Његушу пошту примио и писмо, које су ми официри у Књажевом пакету преко Пејовића из Скадра послали. Ово је писмо било у шифрама; ја сам за ово последње писмо запитао Књаза пред Дучићем и он се дао довести у велику забуну. Ја сам му приметио да је штета што је то писмо изгубљено, јер је то рапорт, сигурно људи који су по послу изаслани и који морају о својој радњи известија доносити. О писму том да ми је послато знам од Пејовића, који га је у свој пакет на Књаза метнуо, и кад је дошао на Цетиње сасвим ме безазлено питао да ли сам исто од Књаза примио.

Књаз ми је подарио на своју славу, Ђурђевдан орден II реда, при поласку прстен, а г. Ивановићу при поласку дао је орден истог реда и сат.

Ово је било сигурно у цељи да нас добро расположи да би дејствовали да му се пошаље четири велика топа. Овде не треба заборавити да се са онима што су већ добили од нас, зими укисељени купус притискује. И остали ратни материјал боље се не чува; на самарима нема каиша, прељки, све то Црногорци односе. Барутана једна близу Цетиња, у којој су ђулад смештена била умало им није пропала и срећа је што се на време муниција пренети могла.

Мени је Књаз Никола наложио, да не кажем Књазу Михаилу да оно што сам од њега самога чуо; то би доиста ипак доста, али за цело не оволико било. Ја сам му на то одговорио, да Књаз Михаило није мене послао да пазим шта Књаз Никола у Црној Гори ради, него да вршим његове налоге. Књаз Михаило води са Књазом Николом много озбиљнију и сигурнију политику, него да би се ова извештајима поколебавати могла.

При поласку самом сенатори и главари што их је на Цетињу било дошли су да ми кажу збогом и да се Књазу Михаилу препоруче. Петар Вукотић, Иво Радоњић, Ђуро Матановић, молили су ме, сваки одвојено, да се на њих потпуно као на стен ослонити можемо и, кад буду околности изискивале да се на њих обратимо. Смешно је само било видети како су ме сваки од ових из друштва један за другим извлачили да се на само са мном опросте

Заборавио сам поменути до сад, да ми је Књаз говорио, да му се да један плац за њега, један за Мирка, један за Вукотића, а један за Дучића; овога је последњег у последње време већ изоставио, а ја сам предложио г. Гарашанину Ива Радоњића. Не би неполитично било образовати једну црногорску малу (махалу) у Београду и јавити сваком од главнијих људи, да имају овде по један плац на коме могу кућу зидати, али да га не могу, док се не доселе продати. Ово би била јефтина политика која би нам од ползе била.

Заборавио сам и то назначити да је нови руски конзул, г.Иванов долазио да учини подворење. При свем том што овај никаква рада са Црном Гором нема, Књазу је при првом састанку замерио његовим претензијама и казао ми да му је то антипатичан човјек.

*Румунског представника

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *