Величка традиција: УДРИ ЖЕНУ, НЕЋЕ ТИ ЛАЈАТИ…

 

Према књизи Бранка Јокића ВЕЛИКА И ВЕЛИЧАНИ (фрагменти)

Женидбама и удадбама повезана су сва величка братства. И Величани су се већином женили из свога села, као што су се у њему највише и удавале њихове одиве. Упркос томе што су  им Турци, затворивши им границу са свих страна, онемогућавали и физичке контакте са Полимљанима, Васојевићима и другим православним и црногорским народом, женили су се и отуда и тамо отпремали сестре и шћери.  У томе су посредовали родитељи и њихови пријатељи и познаници. У новије вријеме величке супруге и снахе већином су из „бијела свијета“. Као и зетови.

Величани су се  женили релативно млади, између 20 и 25-те године. Момак је „гледао“ ђевојку из породице која је  по друштвеноме положају и угледу равна његовој.Посебна пажња је поклањанa физичком, здравственом и укупном менталном стању ђевојчине породице, и по мушкој и женској линији… Ђевојке су биле још “брже” па су се удавале чим напуне 16 година.[1]  И оне су имале исте критерјуме за  одлуку кога ће „узети“. Неке су цијениле своју љепоту, али знале и да претјерују те да због тога остану дуго  неудате, а онда да им се тај „избор“ сведе на онога на кога никада нијесу помишљале .

Удаја је за ђевојку подразумијевала апсолутну чедност (невиност). Дешавало се да младожења врне невјесту њеним родитељима након прве брачне ноћи – ако уствди да је да је раније имала интимне односе (што је утврђивано посебним „методама…) Касније су се и велички момци „еманциповали“ па  је тај „услов“ постајао све рјеђи. Заправо, и они су  почели да се (као и у свему другоме) понашају супротно традицији својих предака, то јесте „овоземаљски“ – рекли бисмо: у духу (ироничних) стихова српскога пјесника Милана Ћурчина: „ …Моја је љубав од овога света. / Да ли сам ти пети, ил’ тек трећи,/ Мом осећају то не смета; /Ни ти мени ниси прва, што ћу крити?/А и ко зна шта још може бити !/С анђелима те нисам поређив’о, /
Да надземаљски створ ја обожавам…“

Било је случајева да су се Величани женили ђевојкама исламске вјероисповијести, али више су се Величанке удавале  за исламце – из Плава, Метеха, Ругове, Метохије и других крајева. Неке су биле отете (одива Живаљевића, двије Вуковића) али  више их је које су се удале по својеме избору (из Бјелановића, Гојковића, Јокића, Шаљића, Вучетића, Огњановића и других братстава). Претежно би њихова породица то дожиљавала као „црн образ“ и прекидала сваку везу са одивом, њеним мужем па и њиховом ђецом. Међутим, биљежимо и једну другачију и умногоме необичну причу.Илијаз Зејнелов Тариф,  из Пријепоља, турски официр у Плаву,  видио је 1912.године Милицу Јована Бјелановића, која је имала 20 година. Заљубио се и поручио да би хтио да се њоме ожени.   Када је Милица казала  својима да се и он њој допада, настала је права породична драма… Милица се плашила да би њено одбијање Илијазове понуде могло да однесе  неку мушку главу у њеној фамилији, а хтјела је и да сачува своје и породично достојанство. Прихватила је просидбу, уз  услов да се Илијаз “врне у православну вјеру“.  Он је то одмах прихватио и  28. јуна 1912. године,  свештеник Саво Поповић и свједоци (кумови) Саво В. Пауновић и Костадин Р. Микић,у Велици га покрштавају и истовремено вјенчавају с Милицом. Постао је Илија Ђукић.[2]

Тек вјенчани брачни пар, којему је пријетила сигурна смрт ако их Турци открију, под окриљем ноћи побјегао je у Пећ, гдје их je прихватила  породица Станковић. Убрзо је и Пећ ослобођена од Турака па je Илијa постаo жандармеријски официр. У браку нијесу имали дјеце (Илија је преминуо 1940. године, а Милица послије Другогa свјетскогa рата). Послије балканских ратова код Пећи су (из Велике), захваљујући њеној и Илијиној (Илијазовој) помоћи,  преселила Миличнина браћа…

Према овдашњим обичајима, брак „није дозвољен“ у оквиру братства, прије четвртогa братучедскогa кољена, без обзира да ли је оно „по крви“ или „по млијеку“. Али, било је  (и то више) и таквих случајева, па и међу сродницима другог и првог кољена и у истом братству.

Послије Другогa свјетскогa рата брак се склапао пред матичарем, а рјеђе у цркви (и из разлога што у Велици није било цркве нити неког другог вида богослужења).

Наравно, мужеви су тукли своје жене… То „право“ истиче се и у стиховима:“Покриј кућу, неће ти капати / удри жену, неће ти лајати“!…“  Складност и разумијевање у браку умногоме је зависиило од укупне “женске умјешности”. Оно што није праштано то је “каљање образа” мужу, односно не само “свакоме јасно” невјерство, него ни најбезазленије женино флертовање (намигивање, или  сл). Сматрало се да прељубу може да изврши само жена, а не и муж. Искључиво је жена проглашавана за браколомницу,  ма са којим мушкарцем (ожењен, разведен, неожењен) имала везу. Муж није био  кривац  када би обљубио туђу (удату) жену за невјерсто према својој, него што је нанио увреду мужу жене с којом је у вези – зато што га је обесчастио…[3]

Бракови Величана углавном су били  стабилни и разводи  веома ријетки. Најмање због преваре.[4] Али, било је и тога, и то са трагичним посљедицама. Тако је, 1936.године,  Фема  Вуковић (рођена Шошкић) с  љубавником  Алимом (из Метеха), који им је био слуга, убила мужа Миленка (Пујовога), са којим је имала петоро ђеце. Убиство је  најприје покушала да припише сусједима (Јокићима), с којима је Миленко имао размирице око ваде, али  је  признала након првог ислеђивања од стране жандарма. Прије суђења, отровала се у затвору (мисли се да јој је отров дотурио ближњи сродник, који је био судија…)

Муж је штитио жену у свим приликама а ако то не би урадио сматрало се да му је “образ оцрњен”.  Али, жена је морала “слушати” мужа. Раније је то показивала и тиме што му је навече прала ноге, цјеливала руку кад дође с нека пута и у сличним приликама, и на друге („заостале“) начине. Чак се и љубав међу супружницима јавно није исказивала и просто је било срамота да муж загрли жену. У комуникацији пред другима, па и у присуству своје чељади, супружници  не само да су избјегавали показивање њежности или блискости, него нијесу једно другом изговарали име, већ се се  обично обраћали са “он”, “она, “ови” и “ова”. Као што је мужу био непристојно да прича о жениној трудноћи и другим “женски работама”, тако ни жена није смјела да се “уплиће у мушке послове”. Иако су биле у законитом браку, жене  су често скривале трудноћу, нарочито ако је била седма, осма, итд. а порађале су се и у споредним објектима (плијевницама и сл), на ливади или на њиви (гдје су пластиле или жњеле). Скоро да није било случаја да се нека породи у болници, којих иначе није било (пупчана врпца се пресијецала српом или обичном бритвом, итд).

У прошлости је забиљежено више случајева бигамије (двоженства). Била је мотивисана заједничком жељом супружника, између којих је постојала јака љубав и разумијевање, да муж добије потомство. Најчешће им се та жеља остварила, па су такве заједнице биле складне; старија супруга је млађој помагала у подизању ђеце, и билла јој нека врста заштитнице.[5]

 

***

 

[1] Величанке су се младе развијале и сазријевале али често и прерано (тјелесно) венуле – након рађања више ђеце, тешких послова, немаштине, разних породичних трагедија и др.

[2]  Послије одиве Живаљевића (за коју  се миси да се звала Радованка), која је превјерила Черу (из католичанства у православље), ово  је други случај таквих подухвата Величанки…

[3]  Др Илија М. Јелић: О браколомству, Београд,1928.

[4] Мало слободније жене су називане “оћкама” а било их је и које су сматране за блуднице.

[5] И послије Другога свјетскога рата било је више таквих споразума, а карактеристични су између Вукоте Брковића и његове жене Милене,  Илије Гојковића и његове жене Руже, Мила Вуковића и жене му Росе, и други. У свима случајевима мужеви су с новим супругама добили више ђеце.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *