ВЕЛИЧКИ ТОПОНИМИ

 

Фрагменти из књиге Бранка Јокића: ВЕЛИКА И ВЕЛИЧАНИ

 

Велика је насеље на истоку Црне Горе – између Проклетија, плавске котлине и ријеке Лима на југу и југозападу, Руговске клисуре, на истоку и планинскогa масива Мокре и Хајле, на сјеверу и сјеверозападу. Окружена је планинама: Ђевојачки крш, Проклетије, Ćекирица, Мокра, Ваганица, Планиница, Јеленак, Старац и Јечмиште. Зaхвата површину од 5.027 хектара.

***

Чакорски превој (Чакор), висок 1.849 м/нв,  природно је развође. Одатле и са подручја Бјелухе, Јеленка, Враћева, Лијепогa дола и Ваганице, 14 потока се улива у слив Пећке Бистрице и отиче у Јадранско море. Исто тако, више од 30  поточића и потока се слива низ падине Јечмишта, Лешћара, Осоја, Цикуша, Шипа, Крља, Староњина крша, Јанковића ливада,  Приједола, Папрaтишта и Вранпотока у двије главне притоке Величкe ријеке, а она у Лим. Тако, преко Саве и Дунава, воде са Чакора доспијевају и у Црно море.

***

Није поузданије познато кадa је и како Велика добила име. Већина аутора разних истраживања и књига мисли да је оно „адекватно“ великој површини села (која је већа него Плав с околином и међу највећим је сеоским просторима у Црној Гори).

Један од првих писаних помена Велике (као и Чакора, Јеленка и Бјелухе – Бели Водице) налази се у Светостефанској повељи Стефана Другога Уроша Милутина, краља Рашке (1282 – 1321). Датирана је између 8. фебруара 1314. и 12. марта 1316. године. У њој се одређују границе  имања којима краљ дарива  манастир у Бањској (на Косову): „Планине Баба и Гозбаба, и Вртицев, и Јеленак, и Чахор, и Драгојло, а међе им у Белу Водицу, од Водице у Крст, од Крста низ поток у реку, а низ реку иза Гозбабе, уз реку на Балван, од Балвана уз Поток на Модри Камен, из Камена правво у Комарштицу где пристаје уз Витрицевски поток, отуд у Стрижишта и у Салче кладе, и над Велику, како планина сходи у гвозд, иза Драгојла у стену, од Шекулара у студенац, у Модри дел, како спада у Бистрицу, и где упада у Кудрешки поток иза Невечерања, у студенац у Кудреш у обли брег“.

Срeдњовјековна Велика се помиње и у Дечанској повељи Стефана Уроша Трећега Дечанскога, такође српскога краља. Повеља је писана 1330/31. године и дефинише власништво Манастира Дечани, које је обухватало и велики дио Горњега Полимља, околине Плава и сјеверозападне Албаније. У њему се најприје пописују становници, што значи да се радило о насељеноме простору: „Село Велика: Обрад, а син му Ђурађ и Ђурко; Богоје, Владоје, Илија, Помен с децом, Предоје с децом, Његослав с децом, Драгош с браћом; Дружоје, Драгојло, Хранислав, Рајко, Ђуроје. из поток Витичревски како се улива у Комарштицу, преко Ржне и Локве“. Онда се истичу међе Велике с Ржаницом: „У Петкову цркву и код Белошева брега у брдо, и како се камен котрља у Велику и Ржаницу, уз брдо и планину Драгојла, до Светостефанског хрисовуља и до Гвозда, у Грохот код Носа, у Салче гладе, преко у Сражиште и низ  Витичревски поток како се улива у Комарштицу, планина Ржава и Локва.“

Према неким истраживањима прошлости овога и сусједних простора, произлази да Шекулар тада није постојао као село, већ је припадао пространом атару Велике. Други научници указују да је у Дечанској повељи, при одређивању границе Велике, поменуто и више мјеста која се налазе на територији Шекулара (Драгојла, Гвозд, Грохот, Салча греде и Вртичевски поток, док за Комарштицу мисле да се ради о Спалевића потоку), али сматрају да је и Шекулар тада ипак био село. Међутим, мало се зна да Велика није била само „излетиште и ловиште Немањића“ (касније је припадала областима којима је управљао Вук Бранковић), него, као и шира (плавско-гусињска) област, и имање Станише (Станка) Црнојевића (1457-1530), сина Ивана Црнојевића. Како је познато, он је, као један од првих црногорских православаца, док је био на школовању у Цариграду, под притиском турскoг султана Бајазита Другога, прихватио ислам и,  у спомен на очева ујака, узео његово име, па се  (1528. године) титулисао: „Ја, Скендербег Црнојевић, санџак црногорски, приморски и све дукљанске земље господар“.

Садашњи називи појединих локалитета (топоними) у Велици су: Андријина чесма, Анови, Бабина гора, Баре, Бебин Бријег, Бјелице, Бјелу(х)а, Блаце, Богданов крш, Бојов катун, Боровнича, Брегови, Бреза, Брежје, Буче, Бучев лаз, Ваганица, Ваганичка гора, Велики крш, Велики Чакор, Велика њива, Воде, Возници, Волујак, Вртача, Враћево, Вранпоток, Вретено, Вујов катун, Вукадинов поток, Вуковића поток, Гавровића катун, Главица, Говеђак (Говеђи крш), Говеђи лаз, Говеђи лом, Гојковићи, Гојковића ливаде, Дедин лаз, Десен, До, Долови, Долина, Доња Бјелуха, Доњи лази, Драгићевица, Дрвента, Дубрава, Дугачке лазе, Дугуљак, Ђевојачки крш, Ђелевића под, Ђељешића утрзи, Живов рт, Закрш, Зарупци, Зарића лаз, Зекини конаци, Зечевица, Зрнавица, Иванпоље, Изгорељак, Јабука, Јавор, Јаворича, Јанковића ливаде, Јанкулица, Јасича, Јасен, Јевтовића катун, Језерски врх, Јеленак, Јериња глава, Јечмиште (у повељи Стефана Уроша Трећег помиње се као Ражна), Јечмички катун, Јокићи, Јоше, Камијенац, Капавица, Касумске лази, Катунуште, Качаник,  Кодра, Колин бријег, Коњска долина, Корита, Кошевине, Коштан, Кривине, Криве њиве, Крље, Кршина, Крушка, Кукавица, Кула, Куњ, Кућиште, Лагур, Лаз, Лаз Бошковића, Лазе, Лазине, Ланишта, Лешћаре, Лијепи до, Лијеви мост, Лијева Ријека, Ливадице, Ломови, Луге, Луке, Љаков лаз, Љетина, Љуге, Маглич, Малиничева рупа, Маква, Метаљка, Метешке Рупице, Миличина раван, Мирошев рт, Мочила, Мраморови, Нешковац, Новшићка раван, Ограђа, Омар (јечмински), Осоје, Осредак (Осредци), Оштри крш, Павлове прљаге, Паљ, Панов лом, Папратиште, Пејове рупе, Петровића поток,  Пландишта, Плана, Планиница, Пљате Џудовоћа, Поткрај, Приједо, Приједолска глава, Пријека ливада, Пријека њива, Пруда, Поткрај, Поток, Раван, Равно брдо, Равне њиве, Радевићи, Радотин лаз, Раковрт, Репишта, Рогаме  Рудиња раван, Рупице, Рупице метешке, Рупице бјелушке, Сагорељак, Саставци, Слатки поток, Солила, Староње гувно, Староњи(н) крш, Станке, Станачка међа, Стражевац, Стране, Стрмењак, Струг, Ćенокос, Тавани, Тетребињак, Тоцила, Трст, Тршевине, Тршња, Трупчеви, Тургуњ, Ћипра, Ћеме, Ћафа прједолска, Ћафа враћевска, Уге (Углови), Углине, Утрзи, Ушљивац, Фрапчевице, Фријесло, Чакор, Чакорски поток, Чериград, Чичмаг, Чкала, Чука, Ћафа, Цакићи, Црвени крш, Цикуше, Цмиљана, Џурим, Џкокача, Шабова глава, Шип, Шиповице, Шљепотине, Шуме, Шуме јоше, итд.

Поријекло величких топонима могуће је одгонетнути на разне начине. Највише је хидронима (Вукаднов Поток, Лијева Ријека), оронима (Ваганичка гора), клетика (Метешка рупа, Шабова глава), фитонима и зоонима (по биљкама и животињама): Јаворича, Боровнича, Јеленак, Међеђак, Говеђи крш ), придјевског основа (Равно брдо, Лијепи до), итд.

Овдашњи топоними нијесу само (старо)словенскогa, него и албанскогa поријекла (Гропа – јама, вртача, Ћафа – врат, шија, Љуга – увала).

Неки су везани за догађаје. У народној пјесми Освета Даша Шекуларца, коју је  забиљежио учитељ Симо П. Мијовић Планинац и објавио у  цетињском часопису “Луча”, 1897. године, говори се о боју који се збио “насред Велике” у којему је шекуларски  јунак Димитрије Дашо (Војводић) Шекуларац,  син војводе Петра Шекуларца, отприлике  тридесетих година 18. вијека, поубијао  Клименте који су напали шекуларски катун на Мокри и убили 31 чобанинa, међу којима је био и његов син Милош. Са чувеним јунацима Вуком Љеваком и Комненом Барјактаром, Дашо je, одмах скупио чету и дао се у поћеру за Климентима које је предводио Иван Латинин. Стигао их је у ливадама испод Чакора, ђе је почео да их сијече: Утекоше низ Велику Турци, / Не да Дашо да бјегају Турци, / Но разгони и сијече Турке, / Циче Турци као горски вуци ; / (Од  тада се и зову Цикуше / Што цичаху низ њих Арбанаси”). Ивана је  погубио на заравни на десној обали Лима: „Од тада се зове Иванпоље, / Што ту Дашо погуби Ивана, / Како тада тако и довијек“…

У другој прилици, Турке је на Цикушама поубијао Јован Мршић, звани Мрша капетан, који је био ђед српскога војсковође Карађорђа Петровића. То се догодило “неђе око 1698. године”, то јесте после Морејскога рата, када је и предак величких Шаљана, Чера, доселио у Велику. Мисли се да се познавао с Карађорђевим ђедом, јер су живјели у истоме крају, у Сјеверној Албанији.

Ово предање је забиљежио  Андрија Лубурић, скупљач надорних пјесама и познаваоц нарорне традиције. Пише да је Јован  најприје био “десна рука” климентском вођи Уљи, познатоме као “мали краљ”. Био је јунак  и алај барјактар (над седам барјака скадарске Малесије), харамбаша и војвода. Након Уљајеве смрти, преузео је воћство у Климентима.  Према албанској народној пјесми Војвода Јован Климента Карађорђев ђед и Плавски Турци,  коју наводи Лубурић, у Цикушама је било овако: Јован је с тридесет хајдука дошао  у Велику  ђе су му се пожалили на злодјела Муља Чаковића, арнаутскога јунака, који им “поједе свако младо јагње или теле, први им  појаше тек стасале коње” и убија момке чим сташу за женидбу. И  “сви ти јади би му се могли опростити” али не и навика да “проба све ђевојке, када присташу за удадбу”. Око Ђурђвудне, Јован Мрша је сачекао Чаковића на Јечмишту. Најприје му је посијекао дванаест чобана  и заплијенио овце, што је силнога  и разбијесњелога Арнаутина натјерало да оде на Чакор и освети се. У двобоју су страдали обојица. По овоме предању (и пјесми), Карађорђев ђед је погинуо баш у Цикушама,  као  и Чаковић (иначе, позната епска личност, коју Марко Миљанов зове Муљ Чако).

Лубурић  се позива на историјске изворе и тврди супротно: да је ту “јуначки погинуо” само Чаковић,  те да је томе “кривац”  и једна од његове двије жене (“врагеша, од чијега му је зла и живот  био обнемилио”…), а Турци се разбјежали низ Велику. По њему, Карађорђев ђед Јован и син му Петар  касније су се сукобили с Турцима на Виситору, потом их је Порта протјерала у Васојевиће, па се  Петар касније  нашао у Драговољићима код Никшића, а онда у Сјеници и, коначно, у Шумадији…

За Чаковића је везана и прича о Ђевојачкоме кршу (2046 м/нв), који се налази јужно од Чакора. На томе мјесту скупљале су ђевојке из околних катуна, па је тако постао “ђевојачка скупница”, односно  добио име Ђевојачки крш.На на томе врху окупљале су се и горске виле.Једна  је била  Чаковћева посестрима Муље. Полетјевши баш са Ђевојачкога крша, однијела му је и глас да му је Јован Климента побио кћерке и чобане, а овце заплијенио…

Шабова глава чува сјећање на освету Раденовића, за братствеником Трифуном. Њега су на Јечмишту убили Сељмановићи, из Новшића. Трифунов отац Милун, звани Муља, дријешећи снопове сламе, случајно је нашао крвави куршум  који му је пробио сина. Нашао је и празну чауру и од истога куршума направио метак. Након дужега вребања, сазнао је да Шабан бег Сељмановић  путује у Пећ, па је узео брата Секулу, сачекао Шабана изнад Јечмишта и убио га – истим метком. То мјесто се од тада зове Шабова глава…

Многи топоними  подсјећају на  власништво појединих личности и братстава: Вукаднов поток, Јанковића ливаде, Рамшића мост, Вујов катун, Зекини конаци, Метешке рупице, Омерагића Бјелуха, Новшићка раван и  слично.

Под Ђелевића назван је по Ђељајима, Арбанасима (католицима) из Горње Рженице, које је домицилно (величко) становништво називало Ђелевићи. Један од Ђељаја (Ђелевића), који је био власник те равнасте  лазине, проглашен је на крају Другога свјетскога рата за народнога непријатеља па му је та (као и друга) имовина конфискована (као што је то урађено још неколицини Ржаничана, његових сународника…) На њој су почетком 21. вијека подигнути објекти за државне потребе (пограничне полиције) али назив јој је  остао непромијењен – Под Ђелевића.

Павлове прљаге (подно Маглича и Приједаола) биле су у власништву Павла Кадића. Када је књаз Никола протјерао ово бртсво из Црне Горе, након што је Тодор Кадић (1860. године, у Котору) убио његова стрица књаза Данила, Павле је, са братом Марком, дошао у Велику, ђе су њихови потомци   (неки се и оженивши одивама Кнежевића Рамшића) остали до 1889. године…

Доста једноствно је појаснити и називе појединих величких засеока. Волујак је назван по  волујском ралу  којим се једино могу орати његови стрмени брегови. Закрш се налази иза великога крша у Зрнојевици (за кршем). Цакићи су добили назив по огранку Јокића који тамо живи а потиче од Цаке, родом из Шекулара, удовице Јефта Алексина (Берина). Кукавица је мјесто одкле се, с прољећа, најприје  оглашава ова тица. Вранпоток је обрасто шумом и станиште је врана… Анови су добили назив  по ановима (кафанама, којих је, на томе мјесту,  у другој  пловини 19 вијека било чак четири). Бјелице  су  мјесто гдје су узгајане джанерике (бјелице).Назив Лијева Ријека је необичан по томе што је се ради о насељу које се налази с једне и друге стране притоке ријеке, а која је „лијева“ ако се посматра узводно од  мјеста гдје се саставља са ријеком које извире испод Староњина крша (потом се богати изворима са Цикуша, из Волујака и  Чакорским потоком). Те двије притоке, код Лијевога моста, чине Величку ријеку у коју се, у наставку, улива још неолико потока.

Међутим,   није  поузданије познато  поријекло  мноштва локалитета, међу којима су Враћево, Десен, Камијенац, Лешћари, Старњин крш, Тоцила, Трст, Уге, Ушљивац, Рогаме, Чичмаг, Шип, Шљепотине и други. О некима постоје различита предања и тумачења. Тако,  једни  мисле да је Бебин Бријег био власништво неког Турчина (Ређепагића) који се тако звао (са силазним акцентом на првом слогу), док већина савременика, који живе на тој локацији, тврди другачије: да се на источној страни стрмога бријега, иза кућа Стешевића, према ријеци (кућама Гојковића) „некада давно“ скотрљала беба са колијевком… Ова прича  могла би да буде логична, али је оспорава најпростија етимолошко-језичка аналза. Наиме, лексема „беба“ није својствена традиционаноме (народноме)  величкоме говору, већ друге: макања, пеленче, дијете у колијевци, и сличне. Ријеч „беба“ је дошла из „варошкога говора“ и новијега је датума а Бебин Бријег се помиње у документима (и мапама) од прије 250 година…

(Иначе, у Влици је, крајем 19. вијека, забиежен случај страдања ђетета у колијевци на поменути начин. Жена Сава Баца Мартинова Јокића, са заовама, донијала је  ручак  мобарима  који су косили Камијенац  (на  Староме гумну). Неопрезно је потурила колијевку са ђететом на ивицу невелике заравни. Дијете је било старо неклико мјесеци и највероватније се копрцнуло па је колијевка полећела низ стрми разор… Након те трагедије (оставши са једним сином, Гавром)  Бацо је продао Камијенац  (рођаку Милисаву).

***

Новшиће се такође помиње у повељи Стефана Уроша Трећегa, као локалитет Локва. Назив Новшиће, познатији је у турским документима из друге половине 15. вијека, а Клименти су га почели насeљевати 1703.године (кад је, отприлике, и Чера дошао у Велику).

Напомињући да је запис о Новшићу сачинио на основу казивања Илије Огњановића, проф. Алија Џоговић, сарадник САНУ, констатује да су (сада) сви становници овогa села црногорске националности, те да имају око 50 кућа, у којима „неки власници живе само током љета“. Потом тврди: „До 1912. године овдје су живјели становници албанске националности (Вучевићи/Вучај, Мекуловићи/Мекули, Меховићи/Мехај, Селимовићи, /Селимај, Саљићи, Дреићи, Нововићи (који сада живе у Г. Ржаници), који су се тада и касније одселили према Косову, Босни, Западној Европи и Америци. Албанско становништво, по предању, водило је поријекло од католика Нок Нике, па се и село по њему зове Нокшиће. Насељавањем Црногораца, име села је промијењено у морфолошки облик Новшиће. То је учињено административном уредбом, али, и поред тога, у народу се чује и паралена форма Ношиће. У селу је била већа џамија. Запаљена је 13.јула 1941. године. Такође на предјелу села била су три стара албанска (муслиманска) гробља: једно поред џамије, друго више и треће ниже села. Православно гробље, које је ново, налази се ниже села. На предјелу овога села нема цркава нити сличних локалитета. Неки локалитети више села показују да су овдје биле сточарске насеобине привременогa карактера а стална насеобина у појасу поред Лима“.

На другомe мјесту, у истој књизи, Џоговић пише да је Нок Ника један од тројице браће, католика, који су населили и Мартиновиће (Прек Мартин) и Кољенововиће (Коља), али не наводи кад је то било и одакле су дошли, осим да су (попут Чере) промијенили вјеру, прешавши у ислам (Пренк Мартин је то урадио зато што га је неки Турчин понизио, „јер није хтио да га убије поред жене која је сјеђела крај огњишта”…)

Према Џоговићу, у Нокшићу/Новшићу су ови топоними: Ајдаровића извор, Бајров бријек/г, Бара, Бродови, Бусара, Бучев лаз, Врела, Газ, Гаљевача, Горње пол’е, Градина, Грађа, Дивл’ака, Див’ли лагур, Дренови, Доње По’ле,Дрондина чесма, Дрондин извор, Дубраве, Дуварина,    Идризова њива, Јое, Кал’ине орнице, Кодра, Коса новшићка, Крље, Кршине, Лагур, Лази, Локва, Ломови, Луг, Лугови, Љекречева бара, Љ(л)ивада, Маљичев лаз, Миље, Мос(т), Мочило, Мраморови, Новшићка гора, Орнице, Осојна, Оџино брдо, Оџин лагур, Пандурица, Плана, (Оџина Плана), Поље, Поток, Раван, Раван новшићка, Равна ливада, Рамишића луг, Рамишића мос(т), Рамшића чесма, Рамшиће, Рекова чесма, Реџова њива, Рт, Симова чесма, Стаја, Станови, Топрак, Ћеришта, Ћурулаја, Ујканов поток, Усовића поток, Устава, Фијурина, Цветкови лагури, Челиград, Чкале, Шума, Шумарци…

(Напомена: овдје су изостављени извори (фусноте и сл.)

 

 

 

 

 

 

 

 

7 thoughts on “ВЕЛИЧКИ ТОПОНИМИ

  1. Поштовани рођаче!
    Не знам који пут ти се дивим, али ево без обира колико је то пута било и овога пута то чиним, јер овај рад сам с одушевљењем прочитао, визуелно и духовно доживјео и прошао кроз предјеле ,,Величког атара”
    Молио бих те да ми појасниш нешто о поријеклу Цакића. Бојим се да нијесам добро схватио, па сам у дилеми. Мислио сам да су Цакићи огранак братства Јокићи, али ,,онај” Цака, како сам разумјео, испаде да је иѕ Шекулара и да су Цакићи његови потомци.

    • Tamo precitno piše:
      Цакићи су добили назив по огранку Јокића који тамо живи а потиче од Цаке, родом из Шекулара, удовице Јефта Алексина (Берина).
      Dakle, radi se o Caki (ženi), rodpm oz Šekulara, udovici Jefta Berina Jokića…
      Lojep pozdrav

  2. Бранко!
    Извињавам се, али немој замјрити, заборавном старцу,што је заборавио да те у пердходном коментару упита дали си нешто истраживао о селу Велика која се налази у Хрватској (западна Славонија на обронцима планине Папук). Ако јеси, волио бих да знам дали постоји нека веза између ,,Чакорске – Црногорске Велике и Папучке – Хрватске Велике.

    • Ranije sam na ovome portalu objavio (nalaze se amo i sada) nekoliko priloga o seobama Veličana, pa su tamo opisane i njihove seobe (krajem 19. vijeka) prema zapadoj Bosni i oko Sarajeva. U svakome slulaju, sada je teško utvrditi eventualne jhove potomke, jer bi trebalo među njima naći nekoga ko sve to zna, ili je sačuvao neka sjećanja, dokumenta i slično od predaka. U šta sumnjam…
      Lijep pozdrav

  3. Upravo sam na saitu Velike pročitao tužnu vijest da je prestalo da kuca srce Brana Miloradevog, jednog od najobrazovanijeg Veličanina novijeg doba, koji je ostavio mnogo podataka i informacija o Velici i Veličanima obrađenim u nekoliko njegovih knjiga ili objavljenim na ovom saitu. Vječna mu hvala i slava.
    Njegovoj porodici i bratstvu Jokića izražavamo iskreno saučešće.
    Golub V. Knežević sa porodicom

    • Golube,najiskrenije Ti hvala na saučešću i biranim riječima u njemu.Tebi i porodici puno iskrenih pozdrava uz želju da vaša porodica živi u dobrom zdravlju.
      Marko Jokić

  4. Нијесам сигуран да је у реду да породици, мени цијењеног, почившег Бранка Милорадовог Јокића, изразим исхрено саучешће у болу, али се надам да ми садашњи администратор неће због тога замјерити. Његови најближи сродници имају кога да жале и да се поносе њиме и његовим радом. Братство Јокића и Велика су његовом изненадном смрћу изгубили угледног члана, врсног истраживача и хроничара, који је малађим поколењима оставио свој рад у неколико драгоцјених књига, које ће им послужити као подлога за даља истраживања. Исхрено жалим што нас је рано напустио, без обзира што у нечему нијесмо били на ,,истој таласној дужини” Нека му је слава и хвала и нека почива у миру у нашој вољеној Велици.
    Момчило Гојковић – Лешов.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *