ЈЕ ЛИ ВУКМАН ОТАШЕВИЋ БИО ПЛАГИЈАТОР ?

ЛИРИК МЕКОГ ШТИМУНГА

       Након дугог изостанка у часописима и издаваштву, Вукман Оташевић (1935-2010), интезивније  се јавља у осмој деценији 20-вијека, наставлајући да води знатно раније започет горак дијалог са стварносним свијетом, не скривајући (пригушен) цинизам и отпор, али све то не исказујући агресивно, већ у лирском штимунгу. Наставља да испусује оно чему је, занесењачки, вјеровао: исцелитељским моћима поезије и слиједећи сопствени, већ у почетку препозтнатљив исказни образац.                    Оташевићева, обимом невелика књига поезије Вијавица, у кратком периоду, од 1975. до 1979.годоне (у издању Побједе, Титоград) имала је четири издања, а касније још неколико, што су тако нешто, (осим поезије Витомира Николића, која је и ручно преписивана и умножавана), ријетко доживљавале појединачне збирке неког пјесника. Свакако то опште пирхватање није и сасвим случајно: Оташевићева поезија се тада показује и отркива као једна од најмаркатнијих лирских особености у црногорској савремеој поезији.

Баладе са корзоа

     Овај пјесник je већ у првим стиховима, објавјеним у Стражилову, 1953.године, или у првој збирци (Молитве и шуморења) издвоио поетски глас. Није се утапао (уклапао) у важеће опсесивне теме и инспирације ратом и револуцијом, као ни у главно-важеће естетске токове, па ни када се ради о успјешнијим поједничним формама, или поетско-естетским остварењима.Који су проглашавани и за „догађаје“ и „појаве“, или им је на друге начине придавано значење „преломних“ и слчних „тренутака“ у неком пјесништву.

    Све то Оташевић већ тада (иако „закашњело“) „прима“, али у свему проналази и сопствени поетски облик којим се остварује у најширем распону интимистичке експресије и вокације, па сопственој и поезији уопште даје обиљежје лаке препознатљивости, што је истовремено, интуитивно, чини широко прихватљивом.     Оташевићева лирика, у најужем значењу тогa појма, одраз је унутрашњег стања и борбе за опстајање човјека као јединке. У њој је екесплицитан дијалог између искуства пјесника и пјесме, то јесте са свим странама живота. У пјесми Сам собом, умногоме се тај однос и дефинише: У позоришту смрти не постоји ложа / За људе и траве смрт има исти смијех / Ко побиједи простор измедју грла и ножа / Има право на живот, опроштен му је гријех.

     У горком, благим цинизмом и елегијом осјечнченом дијалогу између спољашњег свијета и сопствених чула, пјесник разлаже (и) сопствену животну истину, у којој нема очараности и усхићености која би се исказивала повишеним тоновима. У настојању да све сагледа цјеловитије, да све изнова (пре)живи и емотивније преиспита тренуци су и мале егзалтације. На пример, исказани у пјесми С тугом под руку: И кад нестанемо моја туго / Овим свијетом звониће дуго // Сребрни кораци по којима  / Ратују звијезде са сновима // И тада ћемо као прије / Корачат уз раме погибије.

      Дневна инспирација није свјоствена овом пјеснику. Његова пјесма је прежвљена и „сагорела“, па је отуда и интонирана неком врстом меланхолије, али није и охола, парадна или искључива, нити садржи „најаче поруке“. Происитиче из дубине душе, достојанствена је и стишана. Одише својственом медитативношћу, која се непрестано обнавља и допуњује и тако остварјује препознатљиво лирско јединство, без обзира што се исказује и различитим обликовним формама.

А гдје је љубав

      И када се чини да је у поезији Вукмана Отађшевића ријеч и о романтичарском пјевању („пјевушењу“), о неком (жељеном) поступку реда и ствари, те о таквом универзално-хармоничном битисању, у њеној суштини је наглашен неспоразум са животом, немирење са датошћу. Ни тада то није ни у чему поезија безнађа или мрачних осјећања и тонова, али јесте сјетна и елегична, опомињућа и упозоравајућа. И том смлслу она је инспиративна, као што је то, на примјер, пјесма Тиха бура, у којој су и ови стихови: И када је све препуно / у ствари све је празно / И све је пуно / Пуно непогода // Сјај вода / и сјај даљине // Ако је ишта нестварно/нестварна је слобода/Вјечно је човјек тражи/А вјечно гине.

      Оташевићева поезија, има ефектан звук и снажне слике, али је у цјелии интимна и камерна. И тада је њена комуникативност у заумном и магијском исповијдању које живот „излаже“ изнутра, у свим (ира)ционалним дубинама. То стање, у простору „између грла и ножа“, драматична је слика те борбе, и њоме пјесник успоставља равнотежу између свих других осјећаја.

    Заправо, ова поезија није агресивна и дозирана, већ је на други, својевен и препознатљив лирско интимистички начин сугестивна и стваралачки ангажована. Јер, пјесник редовно излаже и открива истину и смисао живота, па и ону које нема: Све само понирање / Бјекство од себе самих // И раздање и клање / У једну купу спламих // Из свега иштилиште / па опет сан раздање // Јој што се више иште / све је мање путање. И када та слика у основи садржи парадоксални садржај, у њој је присутна (не)видљива линија којом се спајају симболи привида и стварнсти.       Драмски набој и рескост Оташевићевих стихова, такође су оригинални и препознатљиви.Снажан доживљај и промишљање се реализују и стилско-језичком досљедношћу, у којој се, прије свега, трага за метафориком и симболиком, а не за неком другом екслузивношћу, посебно у домену архаике и („домаће“) лексике. Подједнако се исказује у складности двостиха и риме, као и другим облицима (слодних форми), успјелог обрта и ритма и у цјелини особене версификације. Снажне слике творе сами „предмети и појаве“ које пјесник именује „стандардним“, али звуковним језичким појмовима: звијер, змије, плам, љубав, сан, јава, бескрај, даљине, коријен, туга, рана, смрт… Пјесников (и монолишки и дијалошки) медитативни исказ у цјелини, па и у језичком слоју није исфорсиран.

      У очитој резигнацији Вукман Оташевић се непрестано питао: Гдје је љубав? Љубави приписује славу и снагу свеколиког доживљаја. За њега је љубав, не само према жени, него и као општи појам, увијек прави и пуни бљесак, тражи је свуда: Градимо свијет од опека / Љубимо у псету псето /Вазда је са усана псовка / А гдје ли је љубав.

    БРАНКО ЈОКИЋ (ПОБЈЕДА, 24.априла, 2010; на вијест о смрти Вукмана Оташевића)

ИНТИМНО, ИРОНИЧНО…

(Вукман Оташевић: Балада о коњанику, Обод, Цетиње,1983).

    Седма по реду књига поезије Вукмана Оташевића насловљена је по једној његовој од раније познатој пјесми. Садржи двадесетак пјесама које су подијељене у пет цијклуса. Цјелином продубљују лирски дијелог који са собом, догађањима око себе и свијетом овај пјесник води више од три деценије, стекавши истакнуто мјесто у савременој црногорској поезији.

    Ова збирка  не предтсвлвја неку аутрову новост у тематско-мотивском слоју и препознатљива је по кохерентности поетског искуства које се није угледало (не бар на битније) на искристалисаније обрасце. Али, и у томе смислу она је резултат сопственог сазријевања и стваралачког процеса у коме пуну слободу добијају све компоненте које подразумијевају поетску самосвијест. Слобода имагинације, сна, мисли, језика, ријечи, звука. Уз дотјеривање исказног обрасца – све се то овдје остварује као унутрашње јединство…

      И у овој књизи препознаје  се пјесников од раније изражен емотивни набој, згуснутост мисли, мало носталгичан али истовремено и ироничан призвук у сагладавању човјековог духа и његове (не)моћи у времену (боље рећи свевремену) и простору (то јесте свепростору).

     Оташевићева Балада о коњанику оспорава нека ранија виђења његовога поетскога опредјељења,тј. њене наводне лирске херметичности, или, пак, истицање лирског слоја који нагиње ка романтичарској жељи за поетско стварање реда ствари и савршеног поредка у свијету. Јер, овдје доминира изворна мелодичност, а оно што потврђује животност ове поезије то је њена широка асоцијативност, односно инепосредна, сугестивна и веома сликовита рефлексивност.

      Још ово: ова поезија није хладна нити се грана према испразним вербализмима. Саздана је од неке невидљиве тјескобе коју намеће текући животни ритам, па је разумљиво што у њој има и неке врсте потиштености и страха. Оног који опомиње, који спречава да заборављамо нека (посебно горка) сазнања, догађања и животне тренутке. У прилог тој тврдњи су пјесме: Балада о коњанику, Ријеком у неповрат, Хоботница, Лобања и друге.

(Bранко Јокић, ревија ОВДЈЕ, Титоград, феб.1985)

II

Вукман Оташевић: ПЕРОНИ

Њишу се чемпреси у даљини

Недјеља у подне бију звона

Тик такће сат на зидини

Само сам дио перона

Плешу бандере уз фијук вјетра

Смију се жене са балкона

Пролазе људи високи два метра

А ја сам нижи од перона

Сваког дана сам на станици

Чекам да с пута дође она

Вјетар свра валцар на жици

Ја плешем с калдрмом перона

Путује калдрма и ја путујем

Мирују чемпреси умукла звона

Жене говоре јасно их чујем

Види га види нижи од перона

Њишу се чемпреси у даљини

Недјеља у подне бију звона

Тик такће сат на зидини

Само сам дио од перона

2.

Из радње у радњу јурим читав дан

Да нађем каиш од црног најлона

Сваком продавцу изгледао сам стран

Црн каиш црно рекла ми је она

Црн каиш хоћу рече мала Роз

Црн каиш од црног најлона

У реду пусти ме побјешће ми воз

Црн каиш црно орговара она

Испих пуну чашу њенога погледа

Топлим стиском руке испрати ме она

Кад је воз креуо махнула је руком

Црн каиш донеси од црног најлона

III

Кад се сутон спусти и град заогрну

И знак за вечерње огласише звона

Кунем се у чаши видио сам њу

И чуо црн каиш од црног најлона

У румен вина уронила Роз

Усахле ријечи само усна пјени

Пред мојим очима њишу се најлони

Бијели плави бијели црвени

Њишу се чемпреси у даљини

Недјеља у подне бију звона

Тик такће сат на зидини

Само сам дио од перона

Напомена: Oву пјесму Вукман Оташевић је написао 1951. године, као 16-годишњи гимназијалац.Била је веома прихваћена у његовој генерацији и многи су је рецитовали. Пјесник ју је такође и касније радо казивао, а често, на тражење публике, и више пута понављао.Књига његове љубавне поезије, названа по овој пјесми, имала је више издања.

(Б.Ј.)

IV

ПЛАГИЈАТОР ?

     Публика пред којом је Оташевић  говорио стихове  редовно је била  одушевљена и често тражила да (на „бис“) каже још неку пјесму. На другој страни, нијесу га ни мало „срдачно“ прихватали пјесници и критичари –  његови савремеици. Осим блиских пријатеља, мало је познатијих и активијих хроничара (па и аутора уобичајених   биљешки у новинама и часопсима) који су писали о његовој поезији и новим књигама, нарочоито у ранијим фазама његове пјесничке активности. Иначе је врло мало опширнијих есеја или огледа  о цјелини или појединим сегмемтима  његова пјесништва.

     У почетку је за ту „равнодушност“ било више разлога, али и касније су његове збирке најчешће пропраћене пригодним (такође пријатељским) приказима, или уводним ријечима на промоцијама.

   Оташевић није за то превише марио. Највише је држао до неспорне популарности коју је имао у пубици.  Ћутање  критике (посебно оне коју су исписивале његове колеге) тумачио је и као њиховом суверњивошћу и сличним (личном) односом. Међутим, неки су узвраћали и тиме да је  Оташевић „пренадуван пјесник“ па и да је веома вјешт плагијатор – на првоме мјесту поетских мотива и идеја, то јесте онога што чини полазиште сваке поезије, али и дирекни преписивач  стихова, строфа па и цјела пјесничкога текста (тзв. „ресавац“)…

Vukman slika                                                    Вукман Оташевић

       Навешћемо и примјере. Као што је познато, прве стихове  наш пјесник је почео да објављује још  као ђак трећега разреда гимназије у Пећи. Како у његовој ђачкој генерацији, тако и у широј читалачкој публици био је одмах запажен. Али, већ тада је било и оних који су им оспорили оригиналност. Божирар Кнежевић, матурант у истој школи (касније такође запажен пjесник и критичар)  реаговао је након што је Оташевић (28. јула, 1953. године) објавио двије пјесме у приштинскоме Јединству. Не спорећи талант  својега друга (Џимија, како су тада звали Оташевића),  ипак је запазио да је једна од његових пјесама  више него „слична“ са истоменом мјесмом коју је прије тога објавила Боба Брајовић, у цетињским Сусретима. Донио је обје пјесме и закључује да је разлика између њих једино у томе што је прва писана екавским а друга ијекавским нарјечјем, те што је аутор прве дјевојка а друге младић. „Благо“ констатује и да  је у реду што се почетници  на некога угледају, али да  „није дозвољено и препручљиво“ и да – преписују…

 Ево обје пјесме:

Боба Брајовић: Сјећање

(Сусрети,бр.4)

О прекрасна мора зелене пшенице,

Врелу бих главу спустила у росна класја

И певала гласом рањене птице,

Док прва звезда на небу не засја.

А онда бих пошла за гласом друма,

Ка лугу гдје шипражје пева опела,

(Слушајући борбу срца и разума) –

Прву љубав где сам и бол прву срела.

Вукман Оташевић: У сјећању 

(Јединство,28. јула,1953)

О пoља и вали златасте пшенице,

радо  бих мрсио ваша родна класја,

и пјевао гласом враголасте птице

док на плавом небу прва звјезда засја.

И пошао далеко, за музком друма,

До дуба што пјева вјечита опела

(Слушајући борбу срца и разума)

Гдје ме прва љубав и прва бол срела.

Vukman

                                                    Осврт Б. Кнежевића

     Фама о „кићењу туђим перјем“, Оташевића је пратила и касније, али је такве примјере у јавности мало ко истицао. Академик Жарко Ђуровић, који је важио за доброга зналца текућих пјесничких токова (у неколико, књига објавио је више стотина приказа), у полемици изазваној другим поводом, тврдећи да Оташевић непрестано „дрско краде“,  донио је  и неколико стихова  које је, наводно, покрао српскоме пјеснику  Иану В. Лалићу:

Лалић. „Ружа храњена мирисом катрана“

Оташевић:“Ружа храњена катраном“.

Лалић: „На зидини спава глава летописца“

Оташевић: „На бедему глава љетописца“.

Лалић:“Без пепела изгубљено с пепелом се враћа“

Оташевић:“Без трага изгубљено с трагом се враћа“

(Жарко Ђуровић: Трн до трна, Никшић, 1999).

(Бр. Ј.)

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *