Portal ANALITIKA: Polemike oko pokolja u Velici (2)

 

 

ĆOSOVIĆ JOKIĆU: Da li su dvije SS divizije učestvovale u pokolju u Velici?

 

Objavljeno: 29. 07. 2015 – 17:15

Piše:Miroslav ĆOSOVIĆ

     Gospodin Jokić piše: “Nije tačno ono što piše Miroslav Ćosović – da je patrijarh „veličao“ Đurišića i Joanikija.”

     Tačno je to da patrijarh nije veličao Đurišića, možda nijesam najbolje formulisao tu rečenicu, ali Đurišića, najvećeg zločinca na teritoriji Crne Gore i šire jeste nedavno veličao mitropolit Amfilohije Radović. A svi skupa, cio Sinod SPC i patrijarh Irinej – slave i crkve posvećuju Joanikiju Lipovcu – besprijekornoj naci-fašističkoj slugi. Lipovac je kanonizovani svetitelj SPC i u istom je rangu sa npr Sv. Vasilijem Ostroškim.

     Što se tiče samog događaja u Velici 28. jula 1944. Branko Jokić piše: “Rastoder je, između ostaloga, „otkrio“ i da je klanje po Velici naredio August Šhmithuber a obavili njegovi SS-ovci, pripadnici divizija Princ Eugen i Skenderbeg, i „još poneki“, sa sjevera Albanije. Ovo je netačno”

      Pa dalje piše: 

     “Istovremeno, Rastoder izmišlja i da su u ubijanju Veličana tokom Drugoga svjetskoga rata, kao i u ovome genocidu, učestvovali i SS-ovci sa sjevera Albanije. Ni to nije tačno.” 

     I na trećem mjestu Jokić kaže: 

    “dr Šerbo Rastoder bi htio i da ga „autoritativno“, a bez ijednoga valjanoga argumenta, zabašuri ili pripiše njemačkim soldatima.”

      Da li gospodin Jokić hoće da kaže – da Šmithuber sa SS Princ Eugen i SS Skenderbeg nijesu bili u Velici tog dana i da nemaju veze sa masakrom Veličana?  

     Ako je tako, zašto gospodin Jokić nije demantovao pisanje Pavla Dželetovića Ivanova u listu Večernje novosti, koji je još prije tri godine objavio tekst
“Zamuklo selo Velika!” .

Dželetović Ivanov kaže: 

     “Bilo je sunčano, vedro julsko jutro, kada je u ovo divno planinsko selo iz pravca Murina, dotutnjala motorizovana kolona ostatka 14. puka sedme SS divizije Princ Eugen i 21. brdske SS divizije Skenderbeg…

  A prije nekoliko dana list “Dan” je objavio saopštenje NVO “Klub Velika”:

     “Tog 28. ju­la 1944. go­di­ne, pri­pad­ni­ci 14. pu­ka 7. SS di­vi­zi­je „Princ Eugen” i 21. SS di­vi­zi­je „Sken­der­beg” za dva sa­ta u se­lu Ve­li­ka na naj­mon­stru­o­zni­ji na­čin ubi­li su vi­še od 400 ci­vi­la, uglav­nom že­na, dje­ce i sta­ra­ca. Na­kon ko­man­de nje­mač­ke SS di­vi­zi­je, ofi­ci­ri Augu­sta Šmit­hu­be­ra, pri­pad­ni­ci na­ci­stič­kih je­di­ni­ca ušli su u se­lo Ve­li­ka i po­bi­li i po­pa­li­li sve na šta su na­šli – sa­op­šte­no je iz NVO Klub Ve­li­ka.”

  Veličani kažu da su masakr počinile SS divizija Princ Eugen i SS divizija Skenderbeg, a gospodin Jokić, kako se iz njegovog reagovanja može razumjeti, tvrdi da nijesu, već da su zločin počinile komšije muslimanske vjeroispovjesti iz tog kraja?! Ako je to zaista bilo tako, zašto Branko Jokić samo mene i Rastodera demantuje, zašto ne demantuje pisanja u listu Dan i Večernje novosti? 

      Pitam gospodina Jokića da se jasno izjasni, da li su dvije pomenute SS divizije – Princ Eugen i Skenderbeg, bile tog dana u Velici, da li je njihovim ulaskom u Veliku 28. jula 1944. počela tragedija Veličana?
   Pitam gospodina Jokića da se jasno izjasni, da li su dvije pomenute SS divizije – Princ Eugen i Skenderbeg, bile tog dana u Velici, da li je njihovim ulaskom u Veliku 28. jula 1944. počela tragedija Veličana? 

 

JOKIĆ ĆOSOVIĆU: Dokumenta su neumoljiva…

Objavljeno: 30. 07. 2015 – 11:20

Gospodin Ćosović bi da otvori široku  temu – o četnicima, Amfilohiju, CPC, itd. Ja o tome tek ponešto znam, a o prošlosti Velike – baš sve. Pa i o veličkim četnicima.  U knjizi Pokolj u Velici popisao sam njihova imena, (ne)djela i životnu sudbinu. Ni oni, niti bilo koji Veličanin, tokom cijeloga Drugoga svjetskoga rata nijesu ubili ni jednoga susjeda Muslimana, a jesu ubijali svoje komšije pravoslavce – komuniste, a i oni njih…

Piše: Branko JOKIĆ

 „Moji“ četnici nijesu dali ama baš nikakav povod našim komšijama Muslimanima da se, eventualno, svete i da, samo u Velici, a još više u Polimlju, od 1941. pa do pokolja 1944.godine, pobiju preko stotinu nejači i nekoliko puta spale njhove domove- pletare od pruća i gliba. I o tome su, po imenu i prezimenu, uz navođenje izvora, ili donošenje fotokopija dokumeta, doneseni precizni podaci u ovoj knjizi. No, izgleda to ne zanima  moje oponente. Oni bi radije da, nakon što su njihovi istomišljenici u prethodnih 70 godina, na razne načine, uspjeli da unište dosta arhivskoga materijala, jurnuli da pobiju i tu i drugu faktografiju, da proglase lažnim i proizvoljnim i (preostala) dokumenta Državne komisije, koja je plavsko-gusinjske koljače počela da registruje na samom završetku  rata…

 Takođe, ne može se pobiti istina da Šmithuber nije bio u Velici, niti da ima dokaza da je naredio genocid. Ako je gospodinu Ćosoviću i njegovom štićeniku Rastoderu, predaleko da ode do Arhiva Jugoslavije, u Beogradu, ili se plaši da će mu tamo nešto podvaliti, naka pročita knjigu Jova Popovića „Vješala za generale“  (naći će je u Centralnoj biblioteci na Cetinju) i vidjeti da  se ni  u tamošnjoj intepretaciji suđenja ovome njemačkome generalu niđe nema ni riječi o Velici. Takođe, u vojnim sudovima u Vršcu, Subotici, Novome Sadu, Beogradu,  Zagrebu i drugima, izrečeno je na stotine presuda njemačkim oficirima i vojnicima koji su počinii zločine i po Crnoj Gori, ali se genocid u Velici  niđe ne pominje…

Međutim, ja niđe nijesam negirao da u Velici klanje nijesu izvršili pripadnici divizija Princ Eugen i Skenderbeg(u). Iako su o tome dokumenta pomalo i kontoverzna (mislim i na njemačke i partizanske izveještaje), da i to pojasnim

 

 

 

 

Kada su formirane SS divizije: Divizija Princ Eugen formirana je u Beloj Crkvi, u martu 1942. godine. Divizija Skenderbeg(u) u Prizrenu, u proljeće 1944. godine. Ovoj drugoj su u Dečanima, Đakovici i Rugovi prišli Albanci, a u Plavu i Gusinju vunlentari Šemsa Ferovića i Salja Nikočevića, pa su tako ove jedinice, sredinom 1944.godine, omasovljene na oko 4.000 pripadnika. Na komandnim mjestima bili su Njemci, jer  nijesu cijenili albansko-muslimanske legionare  kao borce. U svojim izvještajima su isticali: „Albanska vojska i muslimanska milicija su bez ikakve vrijednosti“, dodajući da je toj „vojsci“ jedini cilj ubijanje i pljačkanje pravoslavnoga stanovništva. U operacijama protiv partizanskih jedinica, plavsko-gusinjski legionari bili su u sastavu jedinica Bendel i Kremper i dobili zadatak da budu prethodnica  koja će „čistiti teren“ (od partizana) s desne strane Lima (Pukovnik  dr Mladenko Colić: Pregled operacija na jugoslovenskom ratištu 1941-1945, Beograd, 1988). U Veliku je 16. jula došlo oko 250  pripadnika ostataka svih ovih grupa (Zbornik dokumenata NOR-a 3/10).Glavna borba između djelova 14. puka Sedme SS divizije Princ Eugen i djelova bataljona 21 divizije Skenderbeg(u) i, na drugoj strani, Četvrte krajiške brigade vođena je na Čakoru 23/24. jula 1944. godine. Albanaci s Kosova i vunlentari iz Plava i okoline bili su glavnina u tome obračunu, a trećina Njemci (koji su činjeli komandni sastav) (Rade Zorić: Četvrta krajiška brigada, Beograd, 1980). Partizani su ih pobili i rasćerali i zaplijenili velike količne oružja. Razbijeni balisti i vunlentari su se povukli prema Dečanima, Rugovi, Plavu i obližnjim šumama (Avdan Horzić: Koraci i rijeke – Četvrta krajiška NOU brigada, Beograd 1972). Nakon dva dana, Peko Dapčević je naredio da sve partizanske jedinice sa ovoga područja krenu prema Srbiji, u obračun s četnicima… Narod je ostao nezaštićen, a razbijene grupe Njemaca, vunlentara i balista su se ponovo okupile (Zbornik NOR-a, tom treći, knj 10).  Čak i uvećale. Jer, dan ranije u Plav su ušle partizanske jedinice pa su se plavski vunlentari „povukli na Čakor“ (Zećo Ferović: Od Jakupa Fera do Šemsa Fera, Priština, 2008). Dakle, kada su se ove prethodno rašćerane grupe ponovo okupile, osokoljene odlaskom partizana, a razjarene zbog poraza, krenule su u odmazdu nad nedužnim veličkim stanovništvom.

Ćosović pita: zašto nijesam dematovao pisanje Pavla Dželetovića Ivanova?:  Ne znam šta bih tamo trebalo da demantujem. Dok Ćosović iz toga fragmenta Dželetovičeva feljtona istrže  nepreciznost oko jedinica Princ Eugen i Skenderbeg(u)  (čiji sastav, dopunjavanje i sl, Dželetović pojašnjava na drugome mjestu…), evo ja ću u svojeme odgovoru donijeti cio taj feljtonski nastavak, pa neka čitaoci prosude šta je u njemu nejasno.

      „Bilo je sunčano, vedro julsko jutro, kada je u ovo divno planinsko selo iz pravca Murina, dotutnjala motorizovana kolona ostatka 14. puka sedme SS divizije „Princ Eugen“ i 21. brdske SS divizije „Skenderbeg“. Dan ranije su u selo poslali glasnika Sahit Hodžu (obaveštajnog oficira), sina Mustafe Šahmanovića, koji je obavestio Veličane, ako se neko sutradan ne nađe u svom domu, da će mu kuća biti spaljena. A onima koji ostanu garantuje se da im se ništa neće dogoditi, već bi trebalo da spreme hranu za vojsku i da pomognu pri nošenju materijala za opravku porušenih mostova prema Čakoru…

 

 Zločini divizije Skenderbeg:  Ipak, znajući ko dolazi, odrasli muškarci i dečaci, sklonili su se u zbegove. Zločince su dočekala deca, starci i ženska čeljad. Selo je opkoljeno sa svih strana i onda se uz zveket oružja, začulo štektanje mašinki, pucnjava iz pištolja i pušaka, zapraštale su i bombe.

       Velika je bila u dimu i plamenu. Na sve strane čuo se plač, lelek i kuknjava žena, stravična vriska dece. Pred svakom kućom bilo je po nekoliko esesovaca. Palili su kuće, ambare, štale i seno. Ubijali sve što se kreće. Noževima su komadali ljudska tela. Neke su žive bacali u vatru, a neke žive drali, gravidnim ženama parali su utrobu i izvlačili još nerođenu decu. Devojke su silovali, a dečacima lomili udove.

       Šesnaestogodišnju Savetu Mijović su pokušali da siluju. A ona se uhvatila za mladi hrast, vičući: „Ubijte, ali mi ne dirajte djevojačku čast! To što mislite, možete učiniti samo na meni mrtvoj“! Tukli su je, kundačili, čupali kose, lomili ruke. Ali kao da je imala sto života, ona se nije dala odvojiti od hrasta, uz koji je izdahnula…

      U kući Tomice Gojkovića bilo je šćućureno petnaestoro dece, pet žena i jedan starac. Nadali su se da će ih zla sudbina mimoići. Ali zveri u ljudskom obliku izbaciše ih iz kuće, svrstaše po visini i mašinkama raspališe po njima. Na plotovima je ostalo da visi nekoliko njih. Pokušali su da beže i tu su ih stigli dželati…

      Ipak, preživelo je njih troje. Jedno dete je majka pokrila svojim mrtvim telom. Drugo se spaslo ispod leša svoje bake. Treće nekim čudom, upade u pustu i razvaljenu kolibicu i tu ostade…

       Na Papratištu u kući Živaljevića završilo je slično jedanaestoro dece i sedam žena i devojaka…Milevu i Novku Stešević bacili su žive u zapaljenu kuću. I Milivoja Steševića takođe. I Anđu Gojković i mnogo drugih Anđa i Mileva iz popaljenog sela. Dete Dušana Simovića, od devet meseci, nožem su ubili i obesili o šljivovu granu ispred kuće. Dvogodišnju Kosu su uvis bacali i na noževe dočekivali, pa je onda u vatru bacili…

         Mesto zvano Vukadinov potok imalo je lepi šljivik, u kom se igrao osmogodišnji Tomislav Vučetić. Kada je ugledao vojnike, iz dečje radoznalosti, potrčao im je u susret. Zveri su malog Toma obesili o stablo šljive. Dete je pozvalo u pomoć majku. Ali esesovci su je ubili iz pištolja kad je potrčala da spase sina. Jedan od vojnika je izvadio nož i počeo mu drati kožu sa lica. Drugi ga je dokrajčio, pucajući mu u glavu.

   Sali Rama (u sredini), jedan od osnivača prizrenske lige i predvodnik rugovskih balista u Drugom svjetskom ratu

       U kući Alekse Gojkovića ubili su osam, u kući Puniše Vučetića dvadeset osoba. Dvoje dece su bacili u vatru. Spalili su i ženu, dve kćeri i sina Vučetića. Njegovom bratu – ženu i tri kćerke. Savu Tomovića – ženu, sina i dve kćeri. Đolu Radenoviću – ženu, snahu i dvoje dece. Milovanu Vučetiću – ženu i dva sina. Starijem Tomu, odraše kožu sa lica, a desnu ruku izlomiše i tako ga ostaviše da umre u najvećim mukama.

       Miličku Kneževiću ubili su sedam članova porodice. Ženu pred porođajem rasporili su noževima…

       Živi su goreli i u kući Mirka Paunovića. Njih šesnaestoro je izgorelo.

       Kada su došla tri vojnika pred kuću Dušana Simovića, po starom običaju dočekali su ih sa hlebom i solju na poslužavniku, koji je iznela stara Jela. Taj običaj je uvek poštovan. Baš u tom času je istrčala Jelina snaha Milica, noseći u naručju dvogodišnjeg sina Milorada. Za koji dan je trebalo na svet da donese novorođenče. Vojnici su je dočekali kundacima, oteli joj maleckog sina iz ruku, a jedan je oborenu Milicu nožem proburazio i iz utrobe izvadio muško dete. Prvim plačem usta mu se napuniše krvlju, kojom se ugušilo.

       Stravični prizor posmatrala je Miličina svekrva i njeno četvoro dece. Malog Matu vojnici hvataju i odsecaju mu noge do kolena, rasecaju tetive da bi ga lakše okačili o stablo šljive glavom naopako. Držali su ga tako dok nisu sve ostale poubijali, a na kraju su i njega dokrajčili.

       Jedna od mnogih grupa skenderbegovaca prilazila je kući Radovana Živaljevića, sa bajonetima na puškama. Jedan od njih je viknuo: „Amo, amo! Evo komunističkih kuća“! Iz kuće su isterali 16 čeljadi. Naredili su im da se skinu nagi. Kundačili su starije žene, koje su se opirale. Među njima je bila i devojka Poljka. Jedan od vojnika joj reče da je njena zlatna ogrlica – njegova. Poljka kida lančić i baca ga iskidanog u travu i hrabro balistu pljunu u lice! Ščepala su je trojica kao divlje zveri i počeli je zlostavljati, vukući je u kuću. Hrabra devojka je uspela da skoči kroz prozor, bežeći prema njivama. Nije uspela. Pokosila su je puščana tanad.

 Dakle, moram da  upitam gospodina Ćosovića: kako „upamti“ samo ona prva dva redka, a batali sve drugo? (Autor je publicista i pisac knjige „Pokolj u Velici“)

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *