Величани и Први свјетски рат: ГОРИ ОД АРНАУТА

“ГОРИ ОД АРНАУТА“

(Фрагменти из недавно објављене књиге Бранка Јокића ВЕЛИКА И ВЕЛИЧАНИ -историографско-етнолошка хроника)

Кад је Аустроугарска објавила рат Србији црногорски суверен, краљ Никола, сјутрадан (28.јула,1914.године) наредио је општу мобилизацију. Војска је одмах стала на границу “спремна да изврши свету дужност” и подијели судбину са Србијом.
И у овај рат Величани су ушли у саставу Величкога баталиона (црногорска војска је тада имала 71 баталион, од 400 до 500 војника). Командант је био Михаило Јанковић, а Костадин Микић командант Васојевићке бригаде. У њој су били још Љаворечки, Краљски, Андријевички, Полимски и Трепачко-шекуларски баталион. Бригада је дејствовала у саставу Четврте (Колашинске) дивизије, којом је командовао генерал Машан Божовић.
Величани су учествовали у неколико битака против Аустријанаца и, заједно с другим дјеловима црногорске војске, „олакшавали операције српској војсци“. Неколико Величана били су непосредни учесници и у борбама око Мојковца…
Из тога периода ваља забиљежити и повлачење српске војске (1915. године) ка Крфу. Из Пећи је започето ис краја новембра до 3. децембра, 1915. године а (једним дијелом) одвијало се преко Бјелухе, Чакора и Велике, па даље низ Полимље и, преко Кути, ка Скадру.
О томе су у Велици остала предања и сјећања која су се препричавала – углавном уз исказивање пијетета према Србима. И према  историјским изворима црногорска војска, у којој су масовно били и велички „другопозивци“, који су добро познавали Ругову, чврсто је држала залеђе српској војсци, па Аустријанци нијесу могли ни макнути из Пећи. Ова црногорска заштитница Србима је остала све док јој непријатељ није ударио с леђа.
Међутим, такође према писаним изворима, Величани и српски војници нијесу имали истовјетан доживљај овога „братскога сусрета“. Србима, који су прешли Чакор 1. децембра, 1915.године, домаћини нијесу показали никакво гостопирмство, па чак ни елеменатрну хуманост. Зато су ненадни и многим невољама изнурени гости били огорчени и Величане ни у ком погледу нијесу прихватили као Србе…
Објављујући сјећања српских генерала и команданата о повлачењу српске војске ка Албанији, београдска Политика, десет година касније, пише: “Југов снег који је почео да засипа од тренутка када је пук кренуо од Ругове постојао је обилатији. Ни сата није требало да се претворимо у колону бело одевених људи… Остављамо ток Бистрице и скрећемо удесно… Конак нам је одређен у Бјелухи… Бедно црногорско село. Куће расуте. Крај пута неколико барака и једна зидана велика пекара. Официри су ушли у куће да се преспавају, на шта су Црногорке љуто псовале. Домаћини још нељубазнији, па нико не метну залогај у уста. Нико не трену… На Чакору сретамо црногорске официре. Добро су обувени и одевени, али брзо некуда измичу…“(Политика, 24. децембра, 1925. године, стр, 2. Пре десет година – видјети и интернет издање…)
Након борбе са сметовима, српска војска је сишла низ Велику непријатније изненађење. Домаће становништо им није дозвољавало да преноће у кућама нити да се угрију поред огњишта. У истоме фељтону још се описује: „Нашло се нешто ракије, али не и хране. Црногорци и Црногорке клели су се да немају ништа, чак ни кромпира. Водили су се читави дипломатски преговори да се умекшају срца домаћина и тек када су официри зајемчили да ће бити све плаћено, одобровољили су се. Из скривених кутова појављују се торбице са кромпиром. Има и кукурузног брашна, те се деветаци развеселише правећи качамаке, мајку „мамаљугу“. За официре се нађе и сира. А све за сребрне динаре краља Петра“.
Такво чуђење доживио је и српски војник Велисав Даничић, абаџија из Горњега Милановца. У својему ратном дневнику забиљежио је да су крајем новембра кренули из Пећи ка Андријевици, прошли кроз (Руговску) клисуру, гдје су имали први конак, а други им је био чим су прешли у Црну Гору. Очекивао је да ће бити добро примљени од браће Црногораца („као да сам у нашој Србији…“) Али, чим су покушали да нађу неку сувоту, да у њој преноће, одмах је схватио да се „преваријо“. Пише:“Ја сам молијо на 10 кућа. Нигде нисам могао наћи док нисам платијо два перпeра, па сам ја и још моја три друга преноћили на мокрој земљи без ватре. Ди смо год питали и молили, кисли и уморни, да мало одморимо, добијали смо исти одговор: “Не може“ и „Нема ди, светога ми Василија“, а кад ми понудисмо перпере онда МОЖЕ.
Готово свака жена наше браће наопаке тако увредљио питала се: „Ди бежиш, јадан, тако млад и здрав јунак, је ли, што ниси погинуо код своје куће?
Докле год смо ишли кроз црногорску територију тако су нас дочекивали.
Са потпуним правом могу казати да је црногорски народ гори од Арнаута. Код Арнаута смо могли наћи боље гостопримство него од Црногораца“ – пише Велисав. И у неколико других мемоарских, иторијских и сличних књига, понашање Величана према српској војсци приказано је као негативно…(Вeлисав Вељо Даничић: Забиљешке: ратни дневник, Горњи Милановац,2009).

ШПИЈУНИ, КОМИТЕ, ЛОГОРАШИ…

Аустроугарски окупатор је на свој начин „уређивао“ наводну локалну власт. Укинуо је капетанију и формирао општину, чији је предсједник био Вукашин Кнежевић (имао је плату од 2.500 круна годишње, а било је плаћено и неколико кметова). Радила је и школа, али је ћирилично писмо замијењено латинчним (као и у другим школама у Црној Гори).Неки Величани (скоро из свих братстава) постали су омражени и називани “фукарама и прчавинообразима”, јер се мислило да су се, ради ситне фајде, претворили у швапске шпијуне(у књизи су наведена њихова имена…).
…“Швабе” су одмах затражиле да сви Величани предају оружје. Неки су то урадили а други се одлучили “за шуму”. Неколико их је одмах отишло у комите Радомира Вешовића, прикључивши се јединицама Бошка Ђуричанина. У 16-чланој групи, која је остала до краја (чак и послије Вешовићеве предаје) били су и браћа Новица и Стеван Поповић, као и браћа Стефан и Никодин Ника Кршање Јокић. Они су, као повјерљиви извиђачи, били у Вешовићеву штабу. Учествовали су у неколико акција у Полимљу, као и у ослобођењу Плава и Гусиња и борбама око Скадра. Имали су и више окршаја у самој Велици. Средином јуна 1918.године поставили су швапској чети засједу на Куњу и неколико Шваба убили и ранили. У августу исте године на Чакору су разоружали групу од 12 војника, одузели им оружје и 15 коња, који су били натоварени храном и другим потрепштинама за аустријску војску (што су подијелили народу).
У страху да би се овај покрет могао увећати аустроугарске власти су почеле претраге. У Тоцилима су убили Трифуна, сина Радула Марића Гојковића и Васа Радевића, док су се многи, који су такође били на вези с комитима, разбјежали. Онда се Томанецки послужио лукавством: све одрасле Величане позвао је на договор за некакво радно ангажовање, за шта је наводно био потребан љекарски преглед. Скоро да није било куће из које неко није био на такав начин заробљен, а они код којих је нађено оружје, депортовани су Нађмеђер (у Мађарској) и друге логоре, одакле се неки никад нијесу врнули. Највише их је помрло од глади….
На гробљу у Нађмеђеру је сахрањено близу 500 интернираних Црногораца, ђе су и Величани добро “заступљени”. Тамо почивају: Јефто Бошковић, Михаило Бузић (47), Саво Вељовић, Мирко Вушовић (56), Стефан Р. Вучетић, Никола Гојковић (40), Петар Гојковић, Лука (50) и Радоје (40) Живаљевић, Васо (49), Мирко, Радота (29), Јеремија и Вукић Вуле Јокић (44), Панто Кнежевић (41), Радун и Михаило Микић (54), Никола (65) и Батрић (32) Пауновић, Благоје Баћо (28), Гавро 28), Веселин (60), Зарија (60), Радоња(41) и Вукадин Радевић, Радун и Сава Радуловић, Јован Симоновић (55), Ђоко (45), Максим (46), Томица (30), Стево (55), Саво, Ђоко и Јован Стешевић…
Из аустроугарских логора су се врнули: Костадин и Милета Бошковић, Гавро и Миладин Вучетић, Радуле и Радомир Гојковић, Ника и Никола Живаљевић, Никодин Којо, Саво, Данило и Митар Јокић, Милић, Петар, Вукосав и Милија Кнежевић, Божина Микић, Лабуд Новићевић, Радивоје Пауновић, Новица Поповић, Радун Радуловић, Ђуро Радевић, Радуле Стаматовић, Вуле и Станко Томовић…

СОЛУНЦИ

О учешћу Величана на Солунскоме фронту мало се зна. Према личним тврдњама које је касније саопштавало њихово потомство, у борбама на Брегалници учествивали су Гавро Вучетић (пошто је побјегао из логира у Неђмеђеру) и Радун Томовић (Станчић). Међу 5.659 добровољаца који су дошли из прекокенаских земаља била су четворца из Васојевића и двојица из Велике – Андрја Милоњин Јокић и Новица Мијајлов Јокић (Архив Војске Југославије,фонд.бр 5)…

3 mišljenja o “Величани и Први свјетски рат: ГОРИ ОД АРНАУТА

  1. Поштовани, да ли знате нешто више да ми кажете о заробљенику из Нађмеђера Мирку Вушовићу?

    • O Vušovićima u ovoj knjizi piše da su oni, u stvari, Vukovići… Nastali su od Vuka Vušovića, u Veliku su došli preko Morače, a praprijeklom su iz Skadra – od Mrnjavčevića. Počekom 19 Vijeka (iz Velike) selili su u Srbiju (jabčanićki kraj i od nih su tamošnji Perovići), u Mezohiju, itd (u knjizi se o njima govori na viiše mjesta)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *