ВЕЛИЧАНИН СТАЉИНОВ ЉЕКАР

 

     Илија Митров Вучетић (1854–1922) први је факултетски образовани Величанин. Није био доктор наука (како тврде неке „свезналице“), али то не умањује његов значај  – као професора Призренске богословије и  директора и наставника Српске гимназије у Скопљу. Посебно је упамћена  помоћ коју је свесрдно пружао  вечичким ђацима у тим школама.

    Међутим, мало се зна о његовоме личноме и породичноме животу. Према писаним документима, међу којима је на првоме мјесту његова аутобографија (мада само дјелимично објављена, у скопском  Вардару, десетак година послије његове смрти)  извjесно је да је прву писменост стицао у Дечанима, код ујака – јеромонаха Кирила (који ће касније постати архимандрит; био је поријеклом  из Шекулара, од Јашовића…).  У Дечене  га је довела мајка Неда, у жељи да га спаси  сиротиње. Јер, Илија је имао још четири старија брата (Марка, Рацу, Милутина и Радисава) и седам сестара (по некима, било их је девет; а биле  су удате за Величане и Полимљане – Гојковиће, Вуковиће, Зоговиће). Након школовања у Призрену и Београду, двије године био је учитељ  у Враки (код Скадра), а потом  га је ујак послао на Крим, ђе је завршио учитељски институт (1880 године). Годину дана је службовао у Украјини, а потом професороску каријеру наставио у Призрену и Скопљу,  ђе је умро и сахрањен.

Илија Вучетић

   Због непостојања саобраћаја (и из других разлога), у Велику је долазио свега два пута (једном када му је умрла мајка). Али, одржавао је контакте са својима и био обавијештен о збивањима у завичају. Марко П. Цемовић његов ђак у Призрену а касније и близак пријатељ (у Скопљу) биљежи како је Илија „тјерао“   Величане да му до ситница причају о Велици, када би се врнули са распуста.

      У приватноме животу имао је разних потешкоћа. Ни нјегови блиски  контакти са руским диполоматама нијесу били по вољи властима у Београду. Двије године пред смрт уклоњен је из просвјетне службе, што га је веома разочарало. Пише:“Већина српских конзула у Скопљу  гледала је на мене рђаво и с подозрењем у моју исправност, иако сам свуда код осталих био радо примљен и цењен искључиво због тога што сам у народу будио бол за изгубљеном славом и храбрио га у приправи за бољу будућност. Узалуд сам се трудио да нађем узрок таквог њиховог понашања према мени, који сам служио у најтежим и најцрњим приликама и готово сваки дан свој живот стављао на коцку, јер сам држао да ми је света дужност да што више допринесем користи нашој општој ствари и нашеме народноме идеалу“.
 
     Оженио се док је био на служби у Призрену – Достаном Димитријевић, чија се породица бавила апотекарством. Двије прворођене шћерке су му умрле, а послије њих родила му се Даница. Према казивањима (овом аутору) њених унука Бранислва  и Стевана Рајовића, прије него се удала за њиховога ђеда Живка Рајовића, познатога пећкога трговца, банкара и пријатеља краља Петра Карађорђевића, његовога сина краља Александра и Николе Пашића, Даница је завршила  „неки“ институт на Цетињу. (Аутор овох редака је прегледао спискове полазница Ђевојачкога института царице Марије, који је радио од 1868 до 1913. године и није нашао њено име, па је могуће да је учила у Скопљу, ђе је такође било неколико женских школа, сличних оној на Цетињу. У свакоме случају, Даница је  прва школована Величанка…)

    Према свједочењу Луисе Николић, Илијине праунуке, послије Данице  Илији су се родили Бранислав, Владислав, Љепосава  (Луисина бака), Јелисавета и Љубмомир.

    Посебно је заниљива биографија најстаријега Илијнога сина Бранислава. Гимназију је завршио у Скопљу, а студије медицине у Москви. Тамо се оженио (такође љекарком) и постао један од најпознатијих московских љекара. Средином тридестих година позвао га је Стаљин да буде његов лични љекар. На тој дужности остао је све до  Џугашвилијеве смрти (1953. године). Тамо је умро, оставивши за собом двије шћерке (Милицу, такође љекарку и Надежду, инжењерку; њихова дјеца су, средином осамдестих година 20 вијека  долазила у Пећ, у посјету  родбини).

    Други Илијин син, Владислав није завршо  школу и отац  је због тога био очајан. Из Скопља је дошао у Пећ, ђе је био краојач  и умро у дубокој старости, у 96 години (није имао порода).

    Лепосава  се удала за Радоја Николића, из Шекулара, геодету, који је радио на трасирању пута  преко Чакора.    

     Јелисавета је била жена Јанка Спасојевића, из Васојевића, министра и савјетника краља Александра.

     Љубомир  је између два свјетска рата имао фотографски студио у Скопљу (он је чувао очеву заоставђтину и објавио дјелове поменуте аутобиографије. свога оца) Његов син  Илија, мајстор прецизне механике, отишао је у Беч, гдје је је био сајџија и ђе је умро, са непунух 40 година. Оставио је сина Александра који није хтио да се врати,  јер се сматрао Њемцем. Међутим, није познато шта је даље било с овим   последњим мушким изданком  Илије Бучетића, једног од најугледнијих и најобразованих Величана у мунулим временима.

    С Величанима, Вучетићима  и родбином једино је  дуго одржавала везу Даница Рајовић. Умрла је 1946. године, у Пећи…

                                      *

                                 *         *        

        Још један Величанин је бринуо о здравлју  државника:    др Данило Микић   (син др Владимира и унук Костадина Микића)  двадесетак година је био лични лјекар Муамера Ел Гадафија, предсједника Либије…

(Фрагменти из књиге Бранка Јокића ВЕЛИКА И ВЕЛИЧАНИ, која ускоро излази из штампе) 


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *