БЈЕЛАНОВИЋ „ПЕГЛА“ ОЦА ?!(поновљено)

Пише: Бранко Јокић

Здравко Николин Нишин Бјелановић (рођен 1923.године) важио је за добра човјека и Величанина. Једном ријечју, био је одмјерен, истинит, одан и дослљедан. Зато му се и вјеровало – и када је говорио о себи (што је ријетко чинио) и о другима (што је знао темељно да образложи).
Био је два пута интерниран: крајем јула 1944. године, са још 48 Величана, међу којима су му била и браћа Ђорђије и Рајко, одведен је у Пећ, а онда у сабирни сс-овско-балистички логор, у Приштини. Одатле су сви, 6. августа исте године, споведени у логор код Беча (овај аутор о томе посједује изворни њемачки документ).
Недуго потом, 1948.године, поново је интерниран: са годину дана млађим братом Рајком, сада се нашао на Голоме отоку. Здравко је осуђен на двије и по а Рајко на пет година…
Нерадо је Здравко касније о томе причао, а посебно о онима који су га (својом злобом) тамо отпратили. Али, није се либио да казује истину о Велици у НОРу. Вјеровали су му и записивачи тих догађаја. Тако је  сачувана његова изјава о Митану Кнежевићу – да је одбио понуду Шемса Феровића да му, ради неког „старог дуга“, покрије запаљену кућу, говорећи: „Ако се све величке куће не могу покрити неће ни моја“… (и та Здравкова изјава је у посједу овога аутора).
Бранко П. Пауновић, 1973. године, забиљежио је зајдничко свједочење Здравка Бјелановића, Мина и Милоша Пауновоћа о поменутом заробљавању Величана 1944. године и њиховом спровођењу у Пећ. Наборјали су имена, а онда се присјетили још понечег. Између осталога, заједнички су потписали ову изјаву:
„Поред Њемаца, балиста, вулентара и других, било је и четника и лица у цивилном одијелу. Од четника је био Радоња Лабовић и неки Рајовић из Краља код Андијевице, њих је препознао Алекса Гојковић.

У другој изјави (такође Бранку П. Пауновићу), Здравко Бјелановић препричава казивање Јоване Бјелановић, рођене Дедовић, за коју каже да је умрла 1966.године, али је преживјела трагични дан у Велици. Након набрајања убјених у Лешћарима (Бјелановића, Огњановића, Радуловића, Јокића и Симоновића) о убицама каже:
„Рамиз је послије рата стријељан као злочинац. Суђено му је у Андријевици, док је Лабан осуђен на 12.година затвора. Да ли је жив – не бих знао рећи…“ (изјава је у посједу овог аутора).

На жалост, није оставио више података о томе ко су били ова два кољача Величана, али је мање вјероватно да је Лабан био члан балистичких или вулентарских трупа (није познато да је у њима уопште било православаца), већ четник… И дио те изјаве се налази у књизи Ватре са Комова (а примјерак цјелине је код потписника ових редова).
Сада, седамдест година од тога догађаја, дошло је „на терен“ момче из Колашина да, у „корист четника“, исправља величку и укупну историју. Унапријед је створило конструкцију, како да покушава да велича своје миљенике, а све злочине, па и оне које су починили Њемци, балисти и вулентари, да припише комунистима (на исти начин како пишу о геноциду у Велици неки муслиманско-албански историчари…) Подмеће им и оно што нијесу радили ни сами четници. Јер, они су, ипак, држали до какве-такве части и, упркос свим узајамним антагонизмима, никада нијесу комунисте оптужили за геноцид од 28. јула, 1944. (као ни комунисти величке четнике, већ „стару мржњу“ сусједа према православнцима). Уосталом, организованих комуниста је тада у Велици било само пет-шест. Али, не зато што су били малоборјни, него што су били свјсни да су, прије свега, сви Величани, рођаци, комшије и пријатељи, велички комунисти и четници, иако политички противници, нијесу су се убијали нити узајамно шпијунирали…
Наравно, за своју (ново-четничку) работу „историчар“ из Колашина, „на терену“ није могао да нађе сагворинике који би му било шта аутентично могли саопштити (јер очевидаца више нема). Али, то му није сметало, па се (у фалсификатима) намерачио баш на Здравка и двојицу Пауновића.
Најприје их „поправља“. У књизи Ватре са Комова налази се њихова изјава (Бранко П. Пауновић није поменут као њен аутор, као ни других прилога у књизи…) при чијем је штампању учињена очигледна грешка: умјесто Лабовић пише Лабудовић. Да се ради о Радоњи Лабовићу (вођи метохијских четника, поријеклом из Васојевића, који је био учитељ у Јунику и око Ђаковице, „супарнику“ Вуксана Гојковића,итд.) свједочио је, десетак година раније, и Душан Симоновић (тaкође заробљеник, који се с њиме поздравио на Чакору) у књизи Радована Лекића Андријевчки срез 1941-1945  (објављена је 1961.године).
Али, зајапурени (ново-четнички) јуришник се не зауставља у „пеглању“ историје. У својој назови књизи Злочини над православним становништвом  у Горњем Полимљу 1941-1945 . „објашњава“ како је Здравко, у неким другим прликама, такође сам себе поправљао па је тврдио да су четнике „имитирали“ Муслимани, наводно се ословљавајући са Лабудовићу и Рајовићу….

   Наравно, тешко је повјеровати да је часни Здравко лажуњао када је говорио оно што је записао Бранко П. Пауновић, ђе се не помињу ни Ругова нити муслимански „глумци“. Уосталом, био је дуго послије објављивања књиге „Ватре са Комова“ жив, а као бистроме човјеку, који је волио да чита (што је, исто тако, познато овоме аутору) та књига му је је била допступна – као и свим Величанима. Свакако би демантовао оно што му је „подметнуо“ записивач (Бранко П. Пауновић), односно књига…  Али, није – већ се поносио што је говорио истину.

Фалсификатор ратних збивања у Велици (а још више туђих истраживања) у фусноти објашњава како му је у „пеглању“ Здравкових сјећања помогао нико други но Живко Бјелановић. Не каже да је он Здравков син, него да је „родом из Велике“…

Било је и до сада „историчара“ који су бјежали од архивске грађе и имишљали непостојећу. Као и овај, тврде како о ономе што импровизју „постоје документа“, да се „налазе у једној приватној архиви“ и слично, али их, бајаги,  скривају (из само њима познатих разлога). Када наиђу на докуемета или друге писане  изворе, за које мисле да им, помоћу монтаже, „иду иду прилог“, галемећи  и машући њима, чак хвале  „комунистичке“ историчаре (како то овај „историчар“, на примјер, чини када је су у питању књиге Р. Лекића, или Ватре са Комова и још неке).

Али, мало  је познато да су овакви кривотворци налазили живе свједоке који су им у таквим работама били саучесници, кoји поправљају свједочења предака. Зато се поставља питање: зар је  заиста могуће да се тиме баве неки савремени Величани? Још јасније: да ли је могуће (и шта га је наћерало) да је у прљавом науму  четничкога „историчара“, то јесте „пеглању“ својега оца, заиста учествовао  и ововремени, а одрасли и (колико ми је познато) сасвим зрели Живко Бјелановић?

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *