О „КРИТИЧАРИМА“,ОТИМАЧИМА И ЈОШ ПОНЕЧЕМ

Пише: Бранко Јокић

Прија ми интересовање које је пубудила књига ПОКОЉ У ВЕЛИЦИ. Уз похвале које су јој изрекли многи уважени историчари (академици и професори универзитета), а посебно свакодневни коментари које добијам од потомака страдалих, најбоље говоре о њеној (не)вриједности.
Наравно, као и свака књига ове врсте, и ова има и недостатака. Изостала су документа самих фашиста – величких кољача, која су, како сам обавијештен, похрањена у архивима у Приштини, Тирани, Риму и Берлину. Учинио сам покушај и у томе правцу (у Приштини ми је речено да „немају ништа“ а у Тирани да је та архива и даље под ембаргом), али одмах ми је било јасно да ни један од тих архива није вољан да покаже аутентичну грађу о сопственим злочинцима. Да је могуће да такве грађе има, увјерило ме је и то што сам ових дана наишао на један списак такве провинијенције. Ради се о документу из балистичко-вулентарског логора 21 СС дивизије Скендербег, у Приштини, до кога је дошао један канадски историчар. У њему су уписани и Величани који су су одатле (почетком августа 1944. године) сроведени у Беч. Спсак је аутентичан и разликује се од оних које су, „по сјећању“, забиљежили неки Величани. У њему су и важни подаци: година рођења заробљеника, занимање и политичка припадност (већином су квалификовани као партизани; списак ћу објавити у многографији о Велици)…
Величанка Ћана Милошева Кнежевић (Коматина) оправдано и добронамјерно ми је скреула пажњу да ни у један списак страдалих у геноциду, које сам објавио, није унесена њена најстарија сестра. Могуће је да има још таквих примјера. Но, мени је било немогуће (послије 70 година) да провјерим све те спискове, који су (како је назначено у књизи) публиковани више пута, а које су састављали управо Величани (за споменк на Чакору, публикације Нора,итд.) Све сам их дао у књизи и упоређивао – колико сам био у могућности… У свакоме случају, оваква (конкрентна) запажања су ми добродошла, како бих учинио напор да грешке исправим у новим издањима, и зато сам захвалан овим и другим пажљивим и добронамјерним читаоцима.

***
Међутим, из ћошкова и буџаака, из политикантско-мизантопских кружoка и те врсте побуда (како им то и пристоји) јављају се неки другачији „критичари“, измишљајући, лажући, наклапајући и „налазећи“ оно чега у књизи нема… Други оно што су нашли краду и приказују га као своје…
Најприје ми се спочитава да сам „окривио Србе“ за велички геноцид. Наравно, такви подвалџије, не моге и да покажу ђе то пише, зато што тако нешто у књизи не постоји. Али, овоме и нијесу потребни никакви докази, јер „зна шта је аутор мислио“, „шта је хтио да каже“ и друге којештарије…
Разумио бих га да је тај „рачун“ испоставио мртвоме Јoсипу Брозу, којега овакви „патриоти“ иначе крсте као „највећега мрзитеља Срба“. Јер, он је заиста, у улози врховнога команданта, издао наредбу да партизани напусте положаје у Полимљу и Велици и хитно пођу ка Копаонику, ђе су се браћа Срби (четници и паризани) узајамно клали… Дакле, жртвовао је Величане (али нема докумената да је то урадио из некога посебнога разлога, пили да је уопште знао да постоје), што није исто као када су се Црногорци саможртвовали на Мојковцу…
Мада, уз релевантну архивску и другу грађу, у књизи је и то објашњено. Зато је извејсно да је сржба овога „критичара“ изазвана нечим другим: нијесам као он.
Укратко, ево каквим животом функционише тај књижевни критичар“ – багериста из Куча.
Прво, да није није било тзв. партија, за њега никада нико и не би чуо. Видјећи прилку да ту постане неко и нешто, а матеијално подмазујући њихове лидере, измијенио је више „главних вођа“ и узора – почев од Килибарде, до Милошевића, Шешеља и Николића. Али, и тамо је остао само у улози потрчка, па до неба расте када му се, при неким безначајним сједељакама, пружи прилика да галами и да се прикаже као најбуднији „чувар Срба“ – иако то од њега нико не тражи нити је за то било чиме изазван. Тако је недавно и на Ржаничком гробљу, „у име Куча“ (за шта га нико није делегирао, већ га призвали велички истомишљеници), гуслао, рецитовао, показивао (чемерно) знање из историје, држао придике, промовисао књиге и умишљао. „Као успут“, дирекно је, по имену и презимену, олајавао „српске противнике“ и пљувао на људе који нијесу присутни, само зато што су његови неистомишљеници. Није му ни у једном тренутку засметало што скрнави гробље и мртве, јер, до његовога и вакта његових другара, никада се на њему нијесу одржавали политички скупови. „Заборавио је“ да ми се годинама удвара – да ми је „велики и лични пријатељ“, да му је познато да никада нијесам био члан ни једне странке и да не мог бити „мртитељ Срба“, јер сам породично је вишеструко везан са њима и Србијом… Али, шта ћемо, као и сваки Савле, Савле Куч је такав: смета му свако ко, као он, свуда и на сваком мјесту, из свега грла не кличе да је Србин (а посебно четник), ко се казује да је Црногорац (мада и он је то – када му се учини да може тиме да нешто намакне). Највероватније да му је противник и сопствени синовац, јер је (поносно) носио црногорску заставу на послеедњим олимпијским играма (али га за то посигурно није ни он нити било ко његов питао)…

***
Друга тлапња заудара на исте умове. Наводно сам фалсификовао националну припадност старадлих Велiчана у Другоме свјетскоме рату, тако што сам их „уписао као Црногорце“.
Из књиге се такође јасно види да је (и) то лаж. Јер, спискови са споменика на Чакору и публикације Савеза бораца не садрже никакве податке осим имена и презимена (а у неким случајевима и то је уписано погрешно – као Вучетићи, на примјер, који су уписани као Вучетовићи), док је у списак Музеја геноцида у Београду само петоро страдалих Величана унесено под одредницом Срби, а сви остали као Црногорци (ко не вјерује нека се обрати на:nanton11@gmail.com). За тај списак сам се опредијелио из других разлога: зато што само у њему могуће индетификовати о коме се ради, јер тамо постоје имена једног од родитеља страдалих, датум рођења и мјесто страдања.
Иначе, ваља истаћи да је тај списак ажуриран 2006.године, када се „сепаратистичка“ Црна Гора већ била одвојила од Србије. Дакле, правили су га поштени српски историчари и инетектуалаци, којима није пало на памет да некога „прекрштавају“ – како то у последњих двадесетак година, сами са собом, чине многи „савремни“ Величани: на попису од 1991.године 97,6 одсто њих се изјаснило да су Црногорци, а када су пошли за Шешељем и Вождом, 2003 године, Срба је било 74,8 одсто а Црногораца остало само 24,7 процената, да би се још смањили 2011.године…
Да би се разумјела и ова подвала, принуђен сам да, макар дјелимице, укажем и на лик и дјело њенога актера, то јесте познате муринске коњске муве.
Та волујарско-муринска протува, у ствари, и и не зна да чита. Воли да се представља као професор, историчар, па чак и пјесник. Могуће је да има неке папире о томе да је учило неке науке (у чему му је најприје помагао мој отац – оно зна како, али је „заборавило“ – или мој брат, који му је доводио комисију да га унаприједи како би постало директор школе, али није могло, зато што је лажуњало о испуњавању услова…). Али, проферор није, већ доконик по Мурини. Упослено је као социјални случај; одлази на некакав „посао“, ђе га мјесечно посјећује два-три наводна корисиика (његових) „услуга“. Није ни историчар, јер никада није ни једно словце објавио.Какав је „песник“ најбоље казује његова (сабласно-перверзна) „метафора“ како „мртве ручице ускачу Лим“ (нећу даље препричавати и анализирати ову назови „пјесму“ само из пијетета према страдалој ђеци на Муринкскоме мосту…) А какав је човјек – то набоље илуструје чињеница да је упроно и агресивно одвраћао рођаке да ограђују Јокића гробље и на њему подижу капелу (у чему је учствовало преко 80 одсто Јокића), али није му сметало да буде њен први корисник. Оно трчи за поповима, лажно им се додворавајући, или тражећи некакво покајање, зато што је његов (часни) отац коцем оћерао попа из куће и знао највише пјесама о Титу; први би запјеваво „Крени коло да кренемо, друга Тита споменемо“ па у наставку још десетак таквих… О каквоме се Величанину ради, најбоље знају они који му се, као вајном одборнику, обраћају да помогне покушај забране пљачке величиких шума: одавно поткупљен, овај „јунак“ не смије ни репом (док су му уши стално широм отворене) да мрдне од плавских послодаваца, налогодаваца, кућеградитеља и ко зна чега још…

***
Разлоге поменуте мржње и подвала налазим једино у оној народној: учини добро – чекај зло… Али, занимљиво је да је мржња и дрскост оваквих „критичара“ и „учевњака“ толико бескурпулозна да не покушавају да подвале само аутору, него, умишљајући како су „важнији Срби“ од њега, и рецензенту књиге, адакемику др Зорану Лакићу, једном од најпознатијих СРПСКИХ исторчара и интелектуалаца.

***
Прије годину дана бану код мене (под Чакором) црвено момче, које рече да је из Колашина и да „скупља податке“, нешто пише и да су га упутили баш на мене. Већ при првим реченицама, посумњах да уоште и зна да пише. Упркос томе што ми на неки начин то одмах потврди, казавши да је по занимању чувар пруге али да је имао неки проблем и пензионисао се, па је сада „одлучио да буде писац“ те да „по наруџби пише родослове, здравице и слична штива, учиње ми са доброћудним… Чак му дадох и своје књиге, на шта услиједи захваљивање и захваљивање – све док замину за ртином…
Кад виђи врага: колашински научник наставио да обилази Полимље, архиве, да листа књиге. Онда се уклопио се у „општи тенд“: објавио књигу о злочинима у Горњеме Полимљу. Није се потрудио ни да се орјентише, да себи објасни ђе се налази (иако, како ми рече, има родбину у Велици), па је у тај гегграфски појам, „убацио“ и Велику.
Отворих и имам шта виђети: од 47 па до 49, од 63 па до 66 стране. испреписивао моју књигу СИН ГОРДОГА ЧАКОРА (Подгорица,2013). Не препричавао, него дословице, од а до ш, шлапио мој текст. Чак и архивске ознаке и фусноте. Па тако наставио и на другим мјестима у „његовој“ књизи – пресикавајући фотографије и архивска документима (на страни 352 и др) и мало „шрбнуо“ и из најновије моје књиге ПОКОЉ У ВЕЛИЦИ.
Наравно, ниђе није поменуо ни књигу нити аутора, већ настоји да то замагли, позивајући се на наводну „личну“ архиву неких мртвих људи и сл…
У суштини не смета овај „наулник“ (ваља видјети елементарну „писменост“ његовог сочиненија) да управо покрадене цејелине није злоуптријебио – у корист „четничке ствари“. Наиме, овај њихов љубитељ воли фразу: „како потврђују многа документа“, али у „одбрану“ четника не нуди ни један. Имровизацијама и очигледним лажима, без иједне релевантне анализе или било какве архивске грађе (тамо ђе му се не свиђа он је обавезно избјегава или каже да је фалсификована), за геноцид у Веилци оптужује комунисте. Свједочења неких Величана да су препознали четнике када су спровођени низ Ругову, омаловажава па тврди да су то били Шиптари који су се одазивали на имена четника (Лабовић и сл), Исзмишља и друге несувислости и таква му је ова крвиотворна работа у цјелини. Између осталога, и на занимљив начин је „допуњао“ исписак страдалих Величана: неке особе је уписивао два и више пута (као Милију Јокића, неке Радевиће, Бошковоће, Кнежевиће, Симоновиће и друге).
Но, нека у оваквим умотворинама уживају његову истомишњеници. Ја ћу се позабавити његвом методологијом: на адекватан начин ћу га подсјети (научити) да ријеч плагијат (лат. плагере – отети) „значи присвајање или копирање туђег писаног, умјетничког или другог креативног рада у свој властити, било дјелимице или у цјелости, без навођења изворног ауторства или изворника. За разлику од кривотворења, у којему је упитна аутентичност дјела, код плагијата је ријеч о незаконитом и неетичном присвајању туђег дјела, које се приказује као властито…“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *