135.ГОДИНА ОД БОЈА НА НОВШИЋУ

       (Из рукописа монографије Бранка Јокића ВЕЛИКА И ВЕЛИЧАНИ, која ускоро излати из штампе)

У свим побунама Васојевића против Турака у другој пловини 19 вијека учествовали су и Величани. Кад су Турци попалили Велику и сусједна села, 1859. године, педесетак Величана, предвођени Милетом Кривановићем Пауновићем, Радем Микићем и попом Дмитром Поповићем, прикључило се Полимљанима, који су се ставили под јединствену команду васојевичком војводи Миљану Вуковоме Вешовићу. Турци су били надмоћнији па је након слома устанка, и православно становиштво у Велици имало велике материјалне и људске жртве. Десетак Величана је узето у таоце а још толико породица протјерано. Турци су касније били још више озлојеђени због (само)ослобођења Васојевића и њиховога припајања Црној Гори и жестоко су се окомили на Величане и Полимљане, како би им убили сваку наду да и они остваре слобoду.
Дужем периоду величкога безнађа, који је тада почео, доприносило је и понашање званичногa Цетиња. Књаз Никола је, и то врло оштро, тражио од поданика да избјегавају “зађевице” сa Турцима. Иако су му били одани и с великим емоцијама говорили о њему и двору, те ревност исказивали и главарима у Васојевићима, посебно Миљану Вукову, Величани нијесу успијевели да се “оправдају” ни у случајевима када је било јасно да су нападнути и да су над њима извршени злочини. Њихови прваци Милета Стаматовић, поп Милосав Поповић и Мартин Милетин (Јокић), у децембру 1876. године пишу књазу да су им “још за Ђурђев дан Турци у Призрен, на робију, одвели седам људи”, додајући да Али-бег (Шабанагић) за њихово ослобађање тражи “четири хиљаде гроша” и објашњавајући да не могу да скупе тај новац “јер је народ у великој тјескоби”. Књаз је занемарио и ове молбе.
Такво стање и понашање двора на Цетињу јачало је озлојеђеност, али и самоорганизовање и отпор Величана према Турцима. Поново су одбили плаћање данка и сукобили се с Плављанима, а потом се прикључили новоме устанку Васојевића. Књаз Никола, невољно, подржао га је тек када је букнуо. Али, од Величана изричито је тражио да “остану по страни”. Они га нијесу послушали и њихов допринос у успјесима устаника био је значајан. Постављајући засједе око Лима, на ушћу Величке ријеке, уз мање жртве, спречавали су турску војску да уђе дубље у Лимску долину. Ишли су и низ Лим, па су 1876. године, помажући Васојевићима, предвођени браћом Трајком и Радем Микићем, срушили и турске карауле на Иванпољу и на Превији.
И ови сукоби су (донекле) завршени тек 1878. године… По одлукама конференције великих сила, које су те године одржане у Сан Стефану (3. марта) и у Берлину (од 13 до 30 јула), Велика је добила (привремену) демаркациону линију – од Иванпоља, Кодром, преко Јечмишта и врхом Чакора и Ваганице, према Мокри, онда низ косу према Ржаници и Лиму, па је и даље са Црном Гором, у чији је састав ушла, имала везу само преко Шекулара.
Сада је било јасно да су отпала и ранија нагађања о подјели овога краја, тако што би граница од Плавскога моста ишла Лимом до Бијелога Поља и десна страна остала под неком врстом српскога утицаја. То је у Велици изазвало додатно одушевљење, јер су се Величани од раније осјећали дијелом Црне Горе, борили се под њеним барјаком и само чекали дан када ће се догодити и формално уједињење. Са Србијом није постојало скоро никаквих видова комуникације. Била је далеко и до ње се долазило преко тероторија које су остале под Турском. Уз то, у Велици, као и у Васојевићима, према српским званичницима и њиховој политици формирало се снажно подозрење, због догађаја од прије 17. година.
Наиме, у немјери да добије повјерење и зближи се са српским кнезом Михаилом Обреновићем, те када је (лакомислено) почео да сања не само о уједињењу него и да постане „цар Балкана“, књаз Никола је позвао Миљана Вукова и затражио да у Васојевићкој нахији организује већу формацију пушконоша који ће поћи у Србију и помоћи тамошњој „браћи“ у коначном ослобђењу од Османлија. Из свих капетанија одабрано је по неколико дестина најхрабријих добровољаца, а међу неколко стотина нашли су се и Величани – по један или два из свих братстава (укупно двадесетак). Преводио их је капетан Милета Пауновић Кривановић. Између осталих, с њиме су били Мартин Века (Јокић), Јован Јокић (Цакић), Раде Микић, Милић Радевић, Милован Поповић, и други.
Под командом Шуја Шћепановога Драговића, „бирани“ и добро наоружани Вaсојевићи, Полимљани и Величани, почеткм јуна 1861. године, пошли су ка кнежевини Србији. Кроз Санџак, нарочито око Сјенице, имали су неколико окршаја с Турцима, али су ишли „ка′ на крилима“, очекујући да ће их Србија дочекати раширених руку. Умјесто тога, 20 јуна, на граници Пожешке нахије, припремљен им је другчији „братски“ сусрет: наређено им је да се (само)разоружају! Дошло је до потрзања оружја, али су Црногорци, изоловани по мањим групама, ипак разоружани и интернирани у унутрашност (Крагујевац, Ваљево, Чачак, Пожега). Затим, изложени разним шиканирањима, а посебно су мучени глађу. Неки су се домогли оружја и кренули натраг према Црној Гори. Многи су изгинули у борбама с Турцима, или на друге начине…
У историографији су различита објашњења о политичкој позадини овога догађаја. Чињеница да је и неколико Величана изгинуло у борбама с Турцима, или су побијени у Србији, утицала је да и под Чакором ојача приврженост Цетињу и књазу Николи, који је изгинулима, уз велики церемонијал, подигао први споменик на Цетињу. На другој страни, увећаане су сумње у искреност Србије и могућност уједињења…

***
Плав и Гусиње такође су припали Црној Гори. Турска, притиснута слогом великих сила, прихватила је те одлуке. Али, само формално. Наставила је тајно да подговара Арбанашку конгру (Призренску лигу) која је настојала да увјерава велике силе како њихову одлуку не прихвата народ тога краја. У томе ју је помогла и Аустрoугарска, која је такође тврдила како „албански народ не дозвољава да се раздваја“.
Охрабрени из тих кругова, плавски прваци (Хусеин бег Реџепагић, Јакуп Феро, Метко Лаличић, Аљо Суљов Авдић, Гајо Кољеновић, Хусеин Бектешевић) су организовали протесте у Плаву и Гусињу. Онда су одлучили да одбију одлуке Берлискога конгреса, наводно пријетећи и самој Турској да ће се супротавити и њеној војсци ако покуша да те одлуке спроведе.
Турска је само глумјела прихватање одлука Берлинскога конгреса па је у Плав послала пашу Вели Ризу да хушка против Црне Горе и организује отпор. По његовим инструкцијама, Плављани и Гусињани су формирали комитет националнога спаса, на челу са Али-бегом Шабанагићем, коме је дат задатак да одмах обавијести Берлиснки конгрес и Порту да ће “Плављани и Гусињани радије умријети него допустити да потпадну под туђином”. Подмићени златом, подржали су их и валије Косовског вилајета, Руговаци и сусједна племена из Албаније. Истовремено, подршка од Арбанашке конгре, била им је све снажнија. У њено уже руководство именовани су и Јакуп Феровић, Али-паша и још неки Плављани и Гусињани, као и неколико Арбанаса из Улциња, Скадра, Хота, Груда и Мирдита.
Лукава игра Турске је настављана. Сада је припремљена нова „представа“ – за Европу… Књаз Никола је званично обавијештен да је Порта упутила Мехмед Али-пашу (потурченога Њемца Емерика Блума), са два батаљона вјске, да да му преда Плав и Гусиње. Али, црногорска делегација, коју су предовидили Симо Поповић и Гавро Вуковић, неколико дана узалудно га је чекала у Андријевици… Јер Махмед Али-паши „Маџару“ Арбанашка конгра (уз подршку Турске) рипремила је засједу, код Ђаковице, ђе је погинуо, у борби са више хљада Гаша, Гусињана и Плављана, које су предводили Миц Сокољ и Јакуп Феро. С њиме је побијено и око 400 турских војника. У ствари, њих је Турска жртвовала, само да би доказала како „поштује“ међународне уговоре (о чему говори и чињеница да за ове ликвидације нико није одговарао…)
Плавски прваци, који су и овиме били окуражени, а које је Турска наставила да подржава и плаћа, 24. октобра, 1879.године, одговарају црногорскоме представнику Симу Поповићу: „Шиљемо ти ћитаб од цијелога Арнаутлука, да смо шћели пустити Плав и Гусиње, бисмо га раније пустили… Знајте: док траје Шћипније нећемо пустити Плав и Гусиње и више нећемо ни да пишемо ни да се састајемо, ни да икога овамо шаљете…“
И у наставку је Порта измишљала разне марифетлуке да ово питање одложи. Министар иностраних послова Савис-паша саопштио је 14.новембра црногорском отправнику послова војводи Станку Радоњићу да је лично Султан нараедио Муктар-паши да дође у Гусиње (са 15 табора) и реда област у року од 15. дана. Зато Султан моли књаза да за то вријеме не чини никакве припреме за упад у ове крајеве.
Међутим, имајући руску наклоност, а упркос веома оштрој зими, књаз Никола је сада био енергичнији. Одлучио је да спор ријеши војничким путем, па је, под командом војводе Марка Миљанова, у правцу Плава и Гусиња, септембра 1879. године, упутио војне батаљоне из Мораче, Куча, Васојевића, Бјелопавлића, Братоножића и Роваца.
Добро је била организована и друга страна. У околину Плава И Гусиња пристигло је неколико већих јединица турске регуларне војске, преобучене у арнаутска одијела. Али-паша је развио ширу обавјештајну службу (и међу неким православцима) да би пратио покрете из Андријевице, ђе су се Црногорци стационирали. Током октобра и новембра, (претежно ноћу) Гусињани су ископали шанчеве у правцу према Врмоши, одакле се такође очекивао напад Црногораца, а Плављани с обје стране пута, низводно од Лима, и довлачили оружје.
Црногорци, који су журили да би предуприједили турско продирање, без отпора су заузели утврђења у Пепићу и Горњој Ржаници, које су биле насeљене претежно арнаутским живљем. То их је опустило, па су неопрезно дошли у Новшиће. Наводно је војвода Миљанов развио црногорски барјак поред џамије и дошао у кућу наjугледнијегa тамошњегa Арнаутина Ман-Диша Бучевића. Који је отишао у Ругову, да обавијести о овоме доласку, а у кући су му остале жена и мајка. Марко је затражио од млађе да му скине чизме, на шта га је њена свекрва, као “шалећи се”, опоменула: ”Стари, не изувај се, нећеш имати вакта да се обујеш”. Војвода је, усхићено и самоувјерено узваратио: „У Плаву ћу ручати, у Гусињу вечерати”. Старица му је скувала кафу и замајвала га, док је снаха (по неким изворима, била је то шћерка) изашла кроз прозор друге просторије и отишла у Плав, да однесе “абер”…
Плављанима је била наклоњена и “ратна срећа”. У причи старијих Величана, запажена је тврдња да је током претходна два дана падала јака киша и сусњежица. Кучки војвода, пар сати прије него ће кренути, према Плаву послао је извиднике, који су дошли до близу Плaва, то јесте до моста на Лиму, у Брезојевицама, али, нијесу могли примијетити никакве трагове (јер је преко ноћи пао нови снијег).

***
Упркос бројним описима овога догађаја, као и књигама, чини се да, у црногорској историографији није потпуно разјашњено како је војвода Миљанов, један од највећих црногорских јунака тога времена доживио тежак пораз на граници. Према некимa његовим биографима, у припреми и извођењу самогa оркршаја имао је и опструкцију књаза Николе (јер су се њихови лични односи погоршали), коју је на лицу мјеста реализовао војвода Божо Петровић…
Сазнавши за пораз, књаз је најприје тврдио да су побиједили Црногорци, истичући баш улогу брата Божа, те додајући да је то код народа “изазвало велику радост” а њега “испунила задовољством немалаксалост јунаштва црногорског”. Појашњaвао је и да су Црногорци “имали 200 момака мртвих и рањених”, самоувјерено оцјењујући да је “тај број невелик према жестини, с којом се с обје стране био бој”. Али, са сигурношћу је казивао да је погинуло “више од хиљаду Плављана, Руговаца и Пећана”, те да се за број погинулих низама “није могло знати јер су били у арнаутској ношњи”.
Међутим, убрзо је књаз почео да прећуткује овај догађај а Миљанов му је вратио војводску титулу. По другим свједочењима одузео му је књаз, казавши: „Марко, иди у Куче и турај ледне облоге на  усијану главу“…
На другој страни, бој на Новшићу веома снажно је урезан и у националној свијести Плављана и Гусињана, као један од најзначајнијих догађаја из њихове прошлости. О томе како се збио и код њих има разних верзија, а у дијелу „романсиране“ историографије доминантна је тврдња да је књаз Никола „по сваку цијену хтио да се домогне плавско-гусињске равнице“, јер је у Црној Гори завладала велика глад, а исељавање према Србији заустављено, па је требало да дио становништва насели у равнице око Лима, Плава и Гусиња… У томе циљу упутио је 14 батаљона са 4.500 војника и за њиховога вођу одабрао Марка Миљанова, увјерен да ће тај задатак успјешно обавити.
Почетак оружаног сукоба представља се као да је (са њихове стране) избио спонтано, то јесте да су се Плављани и њихови пријатељи из сусједства самоиницијативно организовали. Када је дошао глас из Новшића да је тамо пристигао Марко Миљанов почела је мобилизација. Био је петак, па је маса људи из околине дошла ради пазара, а око 60 Хота зтакекло се у џамији, на клањању. За непуна два сата, слили су се барjци десетак племена. Јакуп Феровић (Феро), пред окупљеним Плављанима узвикнуо је: „Ко је Турчин на срдашцу своме, те је њега родила Туркиња, он ће Марку ударити, без изуна (дозволе) нашег командира. Ко је Турчин, у индат (помоћ) ће доћи!” Одмах се јавио први пријатељ – хотски барjaктар Аљуш Смајиле, који је повикао: ”Ко је јунак, напријед браћо! Хотска пушка – божја помоћ”…
Потом се истиче јунаштво појединаца: већ у првим борбама тешко је рањен (а потом умро) “најкуражнији инсан” Јакуп Феровић (албанска епска пјесма каже: Да видите соко Јакуп Фера / Како кауре на буљуке ћера), а погинули су Јакупов брат Шаћир, барјактар Омер Башуљевић, Ариф Башић и други угледни Плављани. У сукобу са горњо-Величанима, у Цикушама, убијен је руговски вођа и барјактар Шабан Чеља, али је око 600 његових бораца успјело да заузме и спали Велику и опколи Црногорце…
Најкрвавија борба одвијала се поред Лима. Пошто је дрвени мост на ријеци срушио 19.годишњи Новшићанин али Бајрам Мекуловић, десeтине Црногорца који су хтјели на другу страну ријеке, да би се спасили, а нијесу знали да пливају, однијела је вода. С њима мноштво коња и коморе, па су ти призори остале дезорјентисaли. Када је дошло до фронталног обрачуна прса у прса, разјарени Турци и Црногорци су се хватали за грла, сјекли јатаганима, ножевима и сабљама. Црногорце је безуспјешно храбрила и труба Тодора Вукова, сина војводе Миљана, који ће неколико дана касније погинути код Мурине… Констатује се да су храбри Плављани и Руговци, који су “чували своју вјеру и земљу”, успјели да разбију главнину збуњене црногорске војске. По истим изворима, Марко Миљанов се спасио тако што се ухватио коњу за реп и препливао Лим. Епска пјесма коју је саставио Осман Абдулах из Гусиња каже: „Лим се мути, Марк-Миљан се љути, / што му вода носи мртве Црногорце”. У побједничком заносу, муслимани су пјевали и ругалицу: „Плав се спрда са седморо Брда / а Гусиње с књазом на Цетиње”.
Бошњачко-албански историчари још пишу да је црногорска страна имала 700 погинулих, а „браниоци“ Плава и Гусиња 300 – 400 погинулих и рањених, те да је „пред малим Плавом и Гусињем, Црна Гора у боју на Нокшићу доживjела најтежи пораз у својој хисторији постојања и бачена је на кољена”. Истовремено се наглашава да су Плављани “вратили дуг Васојевићима за убиство многих бошњачких јунака које нијесу побили на мегдану јуначкоме, него кукавички, из засједе, а великим силама доказали да с њима не могу трговати”.
Послије ове битке, у Плаву и Гусињу, ђе је на коље било истакнуто преко 200 црногорских глава (а међу њима и Шуја Шћепанова Драговића, васојевичкога капетана и тада „највиђенијега Црногорца“) данима је трајало шенлучење, а црногорска војска се повукла у Мурину. Будући да Гусињани нијесу учествовали у окршају на Новшићу, или су “закаснили”, зато што су наводно чували могућег црногорског напада из правца Врмоше, Али-бег је одлучио да пред Плављанима и другим пријатељима, “опере образ”. Мада он је остао у Гусињу а великим снагама које је послао у правцу Мурине, да би отјерао Црногорце “одакле су дошли”, комадовали су “јунаци” Метко Лаличић, Авдо Суљов Авдић, Гаљо Кољеновић, Хусеин Бектешевић и други. И њима су у помоћ пришла албанска племена. До битке је дошло на Пепићу, 8. јануара 1880. године. Трајала је два дана. На објема странама је погинуло око 400 бораца. Црногорци су успјели да потинсу Турке, Плављане и Гусињане према Брезевицама и Новшићу. Имали су 45 „посјечених глава“ а друга страна преко хиљаду…
Турска је пред великим силама за ове догађаје оптужила Црну Гору. Код неких је она и означена као кривац, па је код књаз Николе спласнула жеља да поново (ратним походом) припоји ове крајеве Црној Гори. И Али-бег се хвалио да ни по коју цујену неће дозволити освајање гусињске казе. Истовремено, бива унапријеђен у генерала, постаје миралим и санџак-бег Пећког санџака и на тој дужности је остао све до смрти, 1887. године.

***
Ове догађаје од почетка је пратио познати руски истраживач и писац Историје Црне Горе Павле Аполонович Ровински. О боју на Новшићу (у којеме је био и болничар) пише од почетка припрема а потом на лицу мјеста посматра његов ток и извјештаје објављује у Руском куриру. Из њих произилази да је погинуо 141 а рањено 225 црногорских бораца, од којих 94 Куча и Братоножића. Више од половине остали су несахрањени а 44 су донесени на Ржаничко гробље и, „по двојица или тројица, смрзнути, онако раширених руку, стављени у гроб, код великог разгранатог бора“.
Ево шта Ровински још пише о погинулима:“…Код свих су биле осјечене главе; многима су посјечене руке, очигледно то су били тешки рањеници, …и они су се бранили голим рукама, хватајући се за нож. Скинута им је сва одјећа, не искључујући ни веш. Неки су унакажени, исјечени по раменима, по рукама. Чини се да их је тешко препознати. Међутим, свако је препознао свога: Куч Куча, Братоножић Братоножића“.
Ровински констатује да „сличног боја нико неће запатити.Међутим, нарочито је занимљиво како је овај и у Црној Гори цијењени Рус, који је себе такође сматрао Црногорцем и припадником црногорске војске, видио улогу Величана (и Полимљана) у томe догађају.
У извјештају у Рускомe куриру (бр. 21, датираном: уторак, 22. јануара 1880. године) написао је:
„У помоћ нашој стражи послата је шекуларска стотина (до седамдесет људи) и са сто педесет Величана, с официрима Радем Микићем и Милоњом Мартиновим, заузела је позиције изнад стајалишта страже, ушанчив се у шуми иза неколико истурених литица. Задњу линију на коси, која доминира изнад Велике, и која је чинила чврст фронт наспрам непријатеља, заузела су два непуна васојевићка батаљона под командом Божине Ђолева и Трифуна Радунова… Највише губитака непријатељу наносио је Раде Микић, који се, чим су га Арнаути покушали заобићи, пео све више и више и обарао их прецизним хицима. Таква ватрена борба трајала је више од три сата. Једна стотина из Трифуновог батаљона стигла је у помоћ Раду и ту је око заставе настао страшан окршај. Неколико пута је наша застава прелазила из наших руку у непријатељске. Најзад је старац барјактар убијен али његов син из непријатељске руке извлачи заставу и спасава је. Велички официр друге стотине сијече сабљом неколико Арнаута и пробија се к Раду. Официр из Божининог батаљона ускаче дубоко напријед и издржава непријатељски притисак.
Наша војска није имала мане ни у храбрости ни у непоколебљивости…“
Према Ровинском, Величани, Полимљани и Шекуларци су масовно учествовали и у боју на Мурини.
У својимa Мемоарима, и војвода Гавро Вуковић између осталогa пише: „И мјесни Шекуларци и Величани јуначки су се клали да се је свак зачудио“.
Но, у мноштву разних књига (и докторских дисретација) које се баве Берлинским конгресом и другим збивањима везаним за Новшићки бој, скоро да се то учешће и не помиње. У њима се прате само тзв. „главни токови“ (догађања), па се као једини актери (са црногорске стране) истичу Марко Миљанов, Божо Петровић, Тодор Вуков и још неки црногорски и васојевићки прваци онога времена. Али, управо “испомоћ” Величана и Шекулараца била je пресудна што овај пораз није био још тежи. Захваљујући њима, Марко Миљанов је у посљедњем тренутку прешао на другу (величку) обалу Лима и избјегао заробљавање или смрт. Код Мурине су такву улогу одиграли Полимљани, из Улотине, Грачанице, Зорића и Машнице. Предводио их је Божина Ђолев Лабан.
При повлачењу са Мурине, уз Лим и преко Чакора, Руговци, Плављани и Хоти (по ко зна који пут) спалили су све православне куће. Највише су оргијали подно Чакора – баш у знаку освете за помоћ коју су Величани пружили Марку Миљанову.
Овдје је потребно истаћи да је 1877.године формиран Величко-шекуларски батаљон (од једне шекуларске и двије чете) за чијега је командира књаз Никола поставио Радојa Ђукићa, Васојевићa са Полице. Тиме су били незадовoљни Шекуларци а још више Величани. Раде Микић, који је раније био перјаник књаза Данила и њаза Николе, а потом “стотинаш”, љутито и лично је реaговао на Цетињу. Књаз је то прихватио и, уочи боја на Новшићу, Микић је постао командант тога батаљона (који ће њиме командовати наредних 15 година), док је поткомандир био Лабуд Дашић, из Шекулара…
Према извјештајима које су сачинили официри Бацо Јокић, Максим Стаматовић и Раде Микић, за јунаштво у Новшићкоме и бојевима из 1875. и 1876. године, највише црногорско одликовање понијели су…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *