НОВЕ ВЕЛИЧКЕ ДИОБЕ

У малој Црној Гори на хиљаде је чуда, па и такво да је у њој, „по глави становника“, регистровано више тзв. невладиних организација него у било којој европској и балканскиј држави.
Укапиравши да у свијету постији на стотине хиљада разних фондова који „помажу“ све и свашта, да новац који за то крчме буџети европских и свјетских држава, фондација и асоцијација, за њих не представља значајнију ставку, али да се, на другој страни, од тога може више него солидно преживљавати,итд. и многи црногорски „марагуни“ су се укључили у овај „посао у лежећеме ставу“. У „пројекте“ у којима су претежно фиктивно набројане разноразне „хманитарне“, „развојне“ и сличне намјере, а све за „опште добро“, најприје су укључили уже фамилије, а потом и пријатеље, кумове и другу дружину. Како се показало да је то „запослење“, иако на кратки рок, доста удобно и уносно, о њему се не прича, већ се киртикује власт – како би и она одријешила кесу, или се „застрашиле“ њене финасијске и друге инспекције…
Дакле, „генерално гледано“, није превише чудно што су и (неки) Величани нањушли могућност такве апанаже и профитабилности. Наравно, и они „објашњавају“ да раде „зарад добра Велике“. Када лова почне да придолази, обично је не приказују а још мање у шта је потрошена а вриједност доста бизарних донација (које пристижу у виду разних предмета, свесакае, оловки и сл) увећавају неколико пута. Брзо огуглају и на евентуалне критике да се обећани „просперитет“ не види нити се назире – бар у количинама у којима је најављиван. Умјесто било каквих објашњења, поново најављују „бољитак“, у стилу „само што није почело“ ово или оно, а посебно „капиталне инвестиције“ по Чакору, формирање плантажа и библиотека, уклањање смећа (срамоте) око Величкога гробља, проширење и поправка пута од Лијешћа, итд.
У ствари, испада да су актери ове „бриге“ редовно – у губитку?! Да баш они дају највише (својега) новца за „добро Величана“! Мада, ваља им и признати: не жале се на то, није им то на првоме мјсту, јер се ради о „општеме добру“. Као праву „компензацију“ за своје пожртвовање истичу „масовну“ подршку и одушевљење. То „документују“ увећавањем чланства, што, на примјер, изгледа овако: седам чланова једне породице имају на томе списку пет представника?! Као и већина других, па је скор „клубаша“, на примјер, догурао до близу 200! Наравно, скривају и да их неки (међу којима и оснивачи) непуштају, јер су се већ показали (очекивани) различити погледи „на општу ствар“. Или, пак, нешто друго…
По свему судећи, „брига за Велику“ неће изостајти: оснивање заселачких невладиних фирми најављују и патриотске снаге из Лешћара, Иванпоља, с Папретишта, из Волујака, испод Приједола, Зрневице, са Дубраве…
За сада, воде прваци из Шума: још једна група, очигледно незадовољна радом претходне, 27.априла ове године, такође „на даљинско управљање“ (у Подгорици), у примијетној конспирацији, озваничила је још једну „величку невладину“, то јесте своју организацију, под неспорно асоцијативно-звучним називом: Величка капетанија!
Како сазнајемо, овај „историјски скуп“ протекао је у надметању у (не)познавању прошлости Велике, а још више изливом осјећања према њеној „злој судбини“, уз обећања да ће баш они све то брзо испеглати… За новога и главнога величкога „капетана“ именован је Маринко Пауновић а сви присутни постали су чланови управнога одбора. Него шта!
Иначе, ови новајлије у бризи и патњи (због Велике), углавном су преузели „правне списе“, то јесте правила, начела и поруке од претходника, а за експанзију завичаја такође рачаунају на исте изворе. Највидљивија новост је у томе што имају различите печате и крсне славе (сада је то Васкрс) те што су „капетани“ статут („клубаша“) скратили на „свега“ 45 одредби. То прилагођавање предвиђа и својеврсно унапређење тзв. централистичке демократије (или демократскога централизма): сами себи су одредили да им је неки скуп валидан ако на њему присуствује 20 одсто особа које имају члански стасус (а то се доказује плаћањем чланарине). То значи да је за засиједање (њиховога) Управнога одбора, који има 19 чланова, потребно да присуствује пет, од којих („већином“ од 51 одсто) троје доноси жељену одлуку. Онда ће се устврдити да је иза ње цијела „капетанија“ и да је донесена „у име свих Величана“…
У свакоме случају, ваља причекати прве плодове (и) овога друштва. Има тамо озбиљних и добронамјерних људи… За сада, мора се констатовати да ове и сличне „подмлађене активности“ једино потврђују жалосно увећавање величких диоба, жеље за показивањем индивидаулнога славољубља и узајамне нетолеранције и непоштовања.То што су ближњи рођаци, или отац и син, у различитим „невладиним орранизацијама“ не мора само по себи да је и рђаво – ако се покаже да сви скупа доносе добро Величанима. Али, да је мало наде у то повтђују и други актуелни случајеви. Тајо, и у предстојеће локалне изборе „аутохтони“ Величани иду у више колона (с превртиљивим депесовцима,непредвидљивим фронтовцима, велико-српском социјалистима и демократима, итд), а сви скупа играју – у корист Плављана. Исто тако, „договорили су се“ да тужну 70 годишњицу страдања својих ближњих, 28.јула ове године, обиљеже на два мјеста: једни ће с поповима (на Папратишту), други на Чакору (ђе се то традиционално радило, све до ових ваката…)
Са сјетом се мора присјетити како су давнашњи хроничари запазили слогу и јединство ВЕЛИЧКОГА ПЛЕМЕНА, што је демонстрирано у свакој прилици, и у рату и миру, упркос чињеници да то племе чине (двадесетак) братстава различитога поријекла… Шта се сада догађа – то ни сами Бог не може да разјасни, а још мање било који социолог и аналитичар. Просто да се човјек затресе пред (једино могућим) одговором: неспорно увећану образованост савременика и, још више, њихова увећанија материјална добра, у стопу прати оно што је најмање било својетвено њиховим прецима:тужна и разорна суверњивост, завист, општа пизма и свеколика грамзивост…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *