СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ МОЉЦА&КОМЕНТАРИ

Од обиља „новости“ што их чух на Мурини – којима је главни актер ( ко би други до назови књижевно-публицистчки) Мољац – издвајам двије.
Позива комшија на праћење специјалнога тв пријеноса некакве промоције некакве Мољчеве купусаре. Као да неће, додаде да он лично то „књижевно“ сочиненије није читао.. Покушао је, али није ишло. Чак се препао: обим купусаре спонтано га је навео да је прво стави на кантар. Тргла је цијелих 1,27 килограма, па је (иако знатижељан) закључио да је довољно да је само прелиста. Након тога, речену килажу, такође спонтано, помножио је с 500 и закључио да се ради о преко 600 кила ишкрабанога папира.Још спонтаније, отрже му се и комнентар: „Жали, Боже, толику артију!“
Шало-озбиљна приповијест  пробуди и моју знатижељу. Пошто не би специјанога пријеноса, рекоше ми да „нешто“ има на ономе „величкоме“ сајту. И видим: успио је Мољац да тамо довуче неколико особа,. Мада, биће да су прије дошле ради Матије (Великога), познатога нарциса и забављача („интелектуалнога света“). Али, ни он се није дао насамарити. Када је видио о чему се ради, није купусару и њенога потписника ни поменуо, већ је говорио о својеме пријатељу Ђиласу. А Матија (Велики) је једини који је у засјелој војно-обавјештајној дружини умио и требало нешто да „скицира“.
Дадоше ми и купусарау. Заиста је моћне тежине. Али, и од раније препознатлјиве “методологије“. Већ  при овлашном листању запажа се  да ју је Мољац угоио до речене (жељене) тежине. по обрасцу по којеме се саставља зборник радова, сопштених на некоме симпозијуму, или  компилацијом (дирекном крађом) читавих цјелина. Из књига Василија Калезића, Владимира Дедијера, Десимира Тошића, Момчила Ђорговића, Бранислава Ковачевића, као и новинских чланака и симпозијумских саопштења Н. Ивановића, И. Павићевића, Ж.Ђурковића и других, истргао је комплетне странице, то јесте испреписивао све што му је запало за ресавски (на)ум. А он му се још жешће отворио над страницама књиге М. Цемовића . Од њега је шлапио сав судски материјал о Ђиласу, друге цјелине, списак литературе, итд. „За узврат“, Мољац се с Цемовићем (који је изворни аутор више књига и прилога о Ђиласу) спрда, стављајући знак чуђења што се он (који је познати  интелектуалац, политичар, добар човјек, добар Црногорац,син комунисте…) уопште бави Ђиласом…
Не, не ради се овдје  о уобичајеноме позивању на (те) ауторе и њихова истраживања (што је нормално и што се наглашава у фуснотама), него о дословном препсивању, преузимању, крађи дестине и стотине страница.. И то у континуитету, при чему није измијењен ни један редак, нити је евентуалном интерпукцијом и другим наглашавањем истакнуто ауторство.
Прије свих других, покрао је мене. Мој есеј (објављен у беранским Токовима и међунарордноме часопису Quеst, а потом у књизи Трајно и пролазно), насловљен је СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ РАДОВАНА ЗОГОВИЋА. Насловна синтагма Мољчеве купусаре разликује се само у помену личности (код мене Радован, а код њега Милован). Ко од раније познаје његову „имагинацију“ јасно му је да се не ради о случајности, случајној асоцијацији, и сл. Али, шта се ту може: он је такав. Сто пута је је био јавно излеман због крађа (једнога другога Зоговића, Миомира Дашића, Марка Кнежевића, мене и кога све не) али ту не помаже никакв љукач.
Дакле, Мољац је оригиналан (и јединствен „писац“) само по томе што је успио да склепа купусару од киле и по а да не наведе ни један податак, ни један архивски документ до кога је он еветуално дошао!
Оригиналан је и по мотиву за ту накану: пише да се она зачела још кад му је отац био болестан, па је он (Мољац), приносећи „малецно“ уво и око на кључаоницу, уходио (прислушкивао) његове пријатеље,… Још открива да га је школовао стриц (мада, видимо и да је неколико инжењерских и других „високошколских“ диплома набавио касније), што је, ваљда, такође извроно и значајно: ваљда му је стриц и пренио „непознате ствари“ о Ђиласу. Највероватније да је отуда и Мољчева измишљотина да је Ђилас, написао књигу „Мишљење о Титу” (стр.4 и друге).
Наравно, као много другога што је овдје иструбецано не постоји у Ђидовој биографији, тако нема ни оваквога наслова у његввој библиографији. Свакако да су многи, па и бабе испод Ćекирице, имале „мишљење“ о Титу, али такву књигу, бар до сада, није нико написао. Но, није ни чудно: измишљне су и друге глупости и лажи о Ђиласу, „пасјим гробљима“ и сл.. Он их је сам демантовао (а нико му аргумензотовано није узвратио), па то наставио Д. Тошић, и други,. Упркос томе, и Мољац је упоран у њховоме „дешифровању“…
Ма, не бих се бавио Мочљевим купусарама (иако је ова штампана и од мојих пара, које из државнога буџета добија фирма која се појављује као издавач…), да није оне друге муринско-ржаничке (кафанске) забаве, чији је такће изумитељ Мољац. А што му није први пут, јер непрестано трује, булазни и пуцека…
Наиме, рекоше ми како Мољац сада хушка рођаке на мене, тврдећи како сам (у књизи СИН ГОРДОГА ЧАКОРА) написао да је њихов предак убио осморо кумчади. Зна (и види) Мољац да ниејсам аутор те приче, па зато и није казана у главноме тексту, него у у фусноти (ђе се наводе такви извори) . Али Мољац – ради своје…
Свакако да ми је жао ако то није тако, ако је Мусић замијенио имена па је поменуо невинога човјека – умјесто другуга Оташевића. који је због тих злочина одробијао скоро двије деценије. Али, Мољцу није стало до таквих појашњења: он је рођени интригант и сплеткарош, пуцекарош и подвалџија. Он је рђа и свашточина која не може без те хране!?..
Но, мало сам „отишао“: озбиљним људима беспредметно се бавити. Мољцем. Ваља га покатзати онима који то чине у забави и доколици: имају извенредну прилку да овековјече, пресликају, да „узму“ Мољца за реалистични романексни лик Лако је претпоставити да би те врсте „скица“ за (његов) портрет тргла много јаче од његове купусаре …

БРАНКО ЈОКИЋ

Jedno mišljenje o “СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ МОЉЦА&КОМЕНТАРИ

  1. Budući da sam (u Novom Sadu) prijavila magistarski rad o Đilasu (njegovim pogledima na realizam…) pročitah u „Danu“ informaciju o Otaševićevoj knjizi i nađoh je u nekom magacinu u Maslinama…
    Već pri prvom prelistavanju upitah: čemu ovakve knjige, ako je uopšte ovo knjiga? Pa tu nema ni reči o nečem nepoznatom ili nekom autorstvu.
    Osim onoga što vi zapažate, evo još nekih neverovatnosti.
    Da bi pokazao „originalnost“ i navodno lično istraživanje, Otašević svoja prepričavanja tuđih radova i knjiga nastoji da potkrepi fusnotama. Ali i to je uradio na nepošten način: detaljno je prepisao i same fusnote i arfivske oznake! Čak nije ni to valjano uradio, već je u prepsivanju počinio greške…
    Znam da ima ljdi koji bolesno žele da budu pisci, istoričari i slično. Ali, čudim se ko im to omogućava. Iskreno rečeno, za neke od ovih koji su recenzirali ovu, kako s pravom kažete, zbirku tuđih radova, nikada nisam čula. Bez obzira na to pitam: zar je moguće da neko „meritorno“ stavi svoje ime i prezime (potpis) na podvalu načučnoj i drugoj javnosti? Ili smo došli do toga da se i to radi iz razloga koji ne podrazumevaju nikakvu intelektualnu i naučnu odgovornost?
    U pretraživanju po Internetu otvori mi se i ova vaša informacija. Smejala sam se i ne uzdržah se da i sama napišem ovih dve-tri rečenice.
    Pozdrav, Sanja Mandić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *