ХАЛИЛ КАСУМОВИЋ, велички барјактар

Описујући бој на Новшићу (1879/80), Павел Аполоновоч Ровински биљежи:
„…У помоћ нашој стражи послата је шекуларска стотина (до седамдесет људи) и са сто педесет Величана, с официрима Радем Микићем и Милоњом Мартиновим, заузела је позиције изнад стајалишта страже, ушанчив се у шуми иза неколико истурених литица… Застава је прелазила из наших руку у непријатељске. Најзад је старац барјактар убијен али његов син из непријатељске руке извлачи заставу и спасава је…“
Познато је да је у овоме окршају с Турцима Раде Микић био командир доњовеличке чете а Милоња Мартинов Јокић горњовеличке.Али, мало се зна да су барјактари били Вуле Радевић (чија се погибија овдје описује) и „арнаутин“ Алил Касумовић.
Касумовићи су били једна од ријетких исламских породица у Велици. Према ономе што је забиљежио Андрија Јовићевић, потичу од Радуловића. „Једна њихова снаха (након смрти мужа) преудала се за Турчина у Ржаници и собом повела синчића. Овога су ђетића потурчили и назвали Касум. Кад је одрастао, повратио се браћи и живио у Велици…“ – пише Јовићевић.
Податак да је постао велички барјактар, те да је био међу десетак Величана који су одликовани за показану храброст у ратовима у другој половини 19 вијека, сачуван је у арахивским документима (којаће бити ускоро презентована). Међутим, он је значајан и зато што указује не само на поштовање његовога јунаштва, него и на људску толеранцију и суживот у ондашњој Велици (што би могло бити веома поучно за савременике…)
Ипак, старији Величани нијесу помињали Алила Касумовића. Углавном су „заборављали“ на туђа јунаштва, и величали своје претке. Тако се и данас испредају разна предања о томе како су нечији ђедови и прађедови били „поштени и јунаци“. Најчешће су те приче без основа, јер се не ради о тако дугоме временскоме периоду (300 година прошлости садашњих Величана) да то не би било забиљежено. Уосталом, у архивама се налази обиље докумената о Величанима у другој половини 19 и 20 вијеку. Тако су похрањени и подаци о много неважнијим догађајима и њиховим актерима…
Када је ријеч о барјактарима, у статистичкоме извјештају за 1928/29 годину, (као пензионисани) помињу се: Вучко Кнежевић (који је, 1910 године, одликован Даниловим орденом Петога степена), његов син Филип, Трако Микић, Радуле Р. Гојковић (рањен на Брдањолу, 25.фебруара, 1913), Милић Ј. Микић (рањен на Богићевици, 19.10.1913), Зарија Ђ. Радевић (рањен на Брдањолу 25.јануара 1913.године; одликован Златном медаљом за ревност) и Милета Јанковић (чијем се барјактарсву противио Трако Микић…)

***
У вези са Касумовићима, ваља истаћи и то да њихово приуство у Велици опорвгава приче и тврдње по којима у Велици „никада није постојала ни једна исламска кућа нити су Величани прелазили у ту вјеру“.
Уосталом, то није једини примјер.Још крајем 19 вијека, када су почели масовније да исељавају испод Чакора (о чему такође има архивске грађе), неки Јокићи, Гојковићи, Петровићи и други били су присиљени да пређу у ислам. Од њих су се развиле веће породице, које су промијениле презиме. Од Гојковића, који је убио брата па побјегао у Ругову, настало је бројно братство – Албанаца …
Неки Величани су примали ислам и без таквога (великога) разлога. Међу њима је и Муса Ракуш (Кнежевић)…
Исто тако, око двадестак Величанки су постале супруге и мајке Муслимана из Плава и Метеха, или Руговаца и Метохијаца. У ранијим временима, неке су биле отете (одива Живаљевића, двије Вуковића) али више их је које су се удале за исламце по својеме избору (из Гојковића, Јокића, Шаљића, Огњановића и других братстава). Претежно су њихове породица то дожиљавале као „црн образ“ и прекидале сваку везу са одивом, њеним мужем па и њиховом ђецом.
Међутим, биљежимо и другачије и умногоме необичне приче…

(Фрагменти из рукописа Бранка Јокића ВЕЛИКА И ВЕЛИЧАНИ, који ће ускоро бити објављен)

3 mišljenja o “ХАЛИЛ КАСУМОВИЋ, велички барјактар

  1. Tacno je da u Rugovu u selu Pepiq ima familija koja je doselila iz Velike.
    Oni su uzeli prezime Lajqi i ponvo postali se Albanci (za razliku od ostalih Saljana u Veliki, koji su se vremenom asimilovali u Crnogorce).
    Sto se tice velickih Saljana. Njihov predak je imao brata od koga su bratsva u Juniku kod Decana (oni znaju za to predanje).

    Ima puno primera da pojedina bratstva kod Albanaca, Bosnjaka i Crnogoraca su zajedničkog porekla.

    Dacu vam primer iz vasega najblizeg okruzenja. U Rzananici ima Novovica koji su Crnogorci, ali je bilo i Novaja koji su skoro svi preselili u Pec i okolinu. Ovde je primer da je jedan od brace presao na islam i vremenom se asimiliovao u Albance.

    Mi u Rugovo znamo i za neke druge primere .

  2. jos da ne zaboravim ovde se misli na Pepiq u Rugovu a ne na Pepice kod Murina.
    To su dva sela koja imaju isto ime a nalaze se u blizini. Jedno u opstini Plav a drugo u opstini Pec.

  3. Obraćam se gospodinu ,,administratoru” s’dužnim poštovanjem i želim da ukažem na neke netačnosti, a Rugovcu na neke nelogičnosti
    1.-Labuda Gojkovoga je ubio njegov brat Veljo i od toga Velja potiču Veljovići – Markovići (zajedničko Drndari) od poznatijih potomaka Vuksan, Miloš Vuksanov i Duško Vuksanov, a ne Ljajići iz Rugove.
    2.-Nije Veljo Gojkov prebjegao u Rugovu već je to ućinio Blagoje Labudov i sa sobom poveo mlađeg brata Radoja, koji je 1912. godine dočekao Crnogorsku vojsku u kućištima i sa njom stigao do Pvanjskog mosta gdje se sastala sa Srpskom vojskom i od toga Blagoja su Ljajići iz Rugove od kojih sam lično poznavao Azema.
    3.-Gospodin Rugovac govori o nekakvoj asimilaciji veličkih Šaljana u Crnogorce i obrnuto .Govori o materiji koju ne poznaje, ali eto, pod utiskom sadašnjih prilika, predpostavja da je to moglo tako i biti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *