ПЕШОВИЋ И ВЕШОВИЋ

Ко то бијаше Радисав Кочановић, Пешов, из Баће код Мурине?
Нетко бјеше!…
Сав у контрастима: омален (висок једва око 170 сантиметара) ситних зелених очију, живахан, не превише причљив. Рекло би се: непримијетан…
Али, бијаше један од наjпознатјих Полимљана својега доба: по храбрости и оданости домовини, а још више по суровости и крвлочности према непријатељима…
Својом пушком, од које је тек мало био већи, убио је чету људи: близу 40!
Колико је као храбар и одважан био познат у својему крају, још више је страх и трепет био у околини Плава и Гусиња и сјевреној Албанији.
А почео је овако. Приликом одступања српске војске преко Албаније, 1916.године, неки „крилаш“ (припадник Краљевске жандармерије) у Мурини, ухапсио му је синовца – без икаква разлога. Почео је да га млати фишектаром… Радисав је пришао, упитао га шта и зашто то ради, а жандар га хитро свезао за плот.
– Изудара ме пушком по глави, па му и то мало би, но ме дохвати за ове вражје бркове, које сам и тада сукао до ушију. Трже их и готово ми уста разбучи. А они, врагови, јаки па ме забоље. Но, још више ме забоље што с њима обриса  г… и баци их. Па оде у кафану, да пије. Али, ја се некако одвезах и кренух кући. Почеше око главе да ми фијучу зрна. Гађаше ме неколико пута. Ја се, ипак,  дохватих пушке и право к њему. Покуша да бјежи. Пресјекох му пут и гађах право у њега. Скљока се, диже ноге навише, раскриви се и поче да моли: „Не удри више, кумим те Богом!“ Би ми мило, па му сасух још пет метака…“ – сјећао се старчић и када је имао близу 90 година.
„Становао“ је  на Голешу, при самоме врху планине, у пећини која се и дан данас зове по њему.Понекада је око њега била комитска и хајдучка дружина, међу којима и  блиски рођаци, а каткада и (цијела) породица. Ту им је свима било сигурно. На улаз у пећину је мотрило Пешово будно око и ороз „московке“, па су прије него што би јој се примакле, пред њоме падале главе личких жандара, Аустријанаца, Албанаца и зликоваца из Плава и Гусиња.
У пећину није успјело да уђе чак ни топовско ђуле, којиме је гађана. Избројао је и 23 мине које су му постављане или „послате“ око пећине.
Казивао је (што се и у народу вјеровало) да га „зрно није шћело“. Десетине пута му је припремлјена засједа, гађали га жандари, Њемци, Албанци, плавско-гусињски вулентари, четници.. Само једном је погођен,  у грло. Било је то неђе између Чакора и Ругове. Брзо је рану залијечио (планинским травама).
Али, он је ријетко промашивао. Био је сигуран и са преко хиљаду метара.
Никога се није плашио, а био је и поприлично лак на пушку. Иако је био један од најоданијих комита Радмира Вешовића, који је важио за строгога и одважнога вођу, није се либо да и њему „скреше“.
– Радомир је био печено чело. Луд. Кад се наљути, био је мачугом кога стигне.Рекох себи: вала, мене нећеш!… Враћамо се из Албаније. Неђе на Липовици, изнад Гусиња,  споречкасмо се.Ја му нешто затражих, а он ми, онако љут, одбруси: „Не дам!“ Ја дохватих пушку: „Е, више нећемо заједно! Ако си ти Вешовић, ја сам Пешовић!“ И тако се рездвојисмо.
Није било лако тако одлучити. Туговао је, све док се нијесу поново срели. Као што је туговао и за Бајом Крџићем, чије се погибије сјећао до краја живота. Био је баш у његовој групи и предосјећао је да му је послата лажна порука и да ће погинути…
„Вала, осветили смо се и тој невјерници, када су Швабе отишле“ – присјећао се.
Посебно му је било тешко када се Вешовић предао. Пешовић је наставио да убија Швабе. У народу, који га је подржавао, и био одушевљен на вијест о свакој његовој  акцији, настала је узречица: “Ако се предао Вешовић, није Пешовић“.
Пјевали су му и пјесму:
„У Голешу, у планини
Радисав је у Пећини.
Па се страшна борба чује
Албанија одјекује…“
За сва његова убиства знали си и народ и власт. Швабе су у почетку организовале потјере, по Муринској ријеци, Зелетину, Голешу, по долини Лима, око Мурине и гдје све не. Али редовно су се враћали са жртвама, па су брзо одустали. За њих је Радисав постао неухватљив, „опасан хајдук“. Ноћна мора. У сну и на јави.
– Убио сам много људи… Покајао сам се само у јадном или два случаја. Јер, сви су били батинаши, злотвори народа, или швапски и други шпијуни. Прихватили су швапске пушке, тјерали комите, потказивали их вакмајстерима и цукфирерима. Неки су многе мајке у црно завили. Убијао сам такве – све једно да ли су били Турци или Црногорци. Једном су угледни људи: Урош Ђукић, Марко Драговић, Радуле Јованов и други, донијели одлуку да се убије шпијун Трако Миљанов. Поручили су то комитима. Ми смо опколили Тракову кућу и запалили је. Осјетио нас је и успио да побјегне, али смо га стигли код Видина, и сасули му више метака но што је требало потрошити на такву мрцину… – казивао је Пешовић
Једнога турскога официра, са Пепића, који му је 1941.године повео краву, сачекао је и, са око 500 метара, „печио“, посред чела.
Није ишао у партизане, али се „борио за њих“. У љето 1944. године, како је причао, дошао му је, у Голеш, лично Пеко Дапчевић и дао му униформу, пушку и неколико бомби…

(Прибиљежио: Бр.Ј)

Jedno mišljenje o “ПЕШОВИЋ И ВЕШОВИЋ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *