Нове књиге: СИН ГОРДОГА ЧАКОРА

 

Из штампе је изишла нова књига Бранка Јокића, под називом СИН ГОРДОГА ЧАКОРА (Времена Новице Поповића). Може се наћи у књижари у Плаву (на Рацини) и у тргoвини Петровића (у Горњој Ржаници) а биће ускоро дистрибуирана и на друга продајна мјеста.

 

У предговору аутор пише:

Ова књига настала је у жељи да се, на основу дуго прикупљане архивске и друге грађе, бар донекле освијетли лик и дјело  Новице Миловановога Поповића, једне од  најзначајнијих (политичких) личности из Велике и са простора Васојевића, у првој половини 20 вијека.

Поузданости њеног казивања доприноси и интерпретација Поповићевих мемоараских забиљежака – о бурниим догађајима, у којима је учествовао,био им главни или  један од актера. Већином их је записивао накнадно,а  објављене су пред његову смрт, 1964. године. Не обухватају сав његов живот и рад, већ је примијетно да је настојао да  фрагментарно(и селективно) забиљежи  само неке процесе и своју активност  у њима.

Али, ако се издвоје слојеви у којима тежи да (о)правда сопствене поступке (и многе заблуде), извјесно је да оне садрже прворазредне и изворне податаке. Почев од времена уочи и током Балканских ратова,Првог свјетскога рата и комитскога покрета, до политичких прилика између два свјетска рата.

У њима је дата  и увјерљива слика међунационалних односа, боље рећи “старе мржње”, између плавско-гусињских муслимана и православаца,која је кулминирала  током Другога свјетскога рата.

По први пут се презентује и (зашто не рећи: сасвим убједљиво)аутентично свједочење о многим мање познатима појединостима из времена НОБ-е у Велици, Шекулару, Полимљу и Црној Гори. Иако се битно разликује од досадашње “званичне” (комунистичке) историографије, веома је драгоцјено за свестраније виђење  тога времана.

О Новици Поповићу има понешто написано. У књизи Ватре са Комова -народ андријевичкога среза 1941-1945 (Београд, 1978)  тврди се да је у Велици “било покушаја” да се створи јака четничка организација, али су “јадно пропали”. Као главни  актер “реакције” именује се управо Поповић, мада се одмах  сугерише како (његови и други  “покушаји”)нијесу били и  тако “опасни”, јер  их “цвијет Величана” није прихватао него је пошао у партизанске јединице. Међутим, не конкретизује се ни једна Поповићева стварна “антинародна” активност, или евентуални оружани сукоб његових и присталица партизана. Умјесто тога, као  и у другим историографским књигама о НОБ-и, само се каже да је био “на другој страни”,  и то не у било каквој (“обичној”) улози, већ да је дјеловао као  један од “четничких главешина”, од утицаја у цијеломе покрету.

Ваља рећи да и Поповићеви аутобиографски записи (посебно тамо ђе се подударају и са архивским материјалом), јасно показују да  је био контроверзна (политичка) личност.  И током више од двије деценије политичкога ангажовања између два рата и у НОБ-и. Био је најприје близак књазу Николи, па онда један од актера његовога прогонства и нестанка црногорске државе и близак  краљевскоме  двору у Београду.Још чешће је  мијењао политичке странке, савезнике, пријатеље и убјеђења. Служио се и (необичним) манипулацијама,  у Велици, Плаву,Метохији, Београду, а сасвим је јасно и да се у Другоме свјетскоме рату нашао у самом (руководном) врху  четничкога покрета…

Саопштена уз мноштво детаља и примијетним литерарним даром, веома су упечатљива његова сјећања и о страдању (око 25.000) црногорских четника и чланова породица, од којих је, по његовој тврдњи, након повлачења преко  Босне, ка Зиданом Мосту, у Словенији, преживјело само 150. Посебно је изворно приказана њихова драма у Босни, Лијевач Пољу и код Зиданога моста, као и сам тренутак унутар-четничкога обрачуна,између Секуле Дрљевића и Павла Ђуришића, чему је био  непосредни свједок.

Новица Поповић је за живота припремао своје Сабране чланке.Рукопис (или дјелове) дао је (на редиговање) блискоме пријатељу др Чаславу Никитовићу, бившеме краљевскоме министру, законописцу и посланику Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ-е), који је такође био у емиграцији. Међутим, познато је да су му након смрти објављена само и фрагментарна сјећања на ратне дане у завичају и меморска проза Босанска голгота.

Такође, осим те (аутобиoграфске) грађе, за реалистичније сагледавање политичких процеса између два рата, те за тумачење тадашњих односа између Београда и Цетиња, политичких мијена и превирања тога доба, драгоцјена је и за истраживаче  доступна и Поповићева брошура Говори и интервенције у Народној скупштини 1935-1938 (Штампарија Јовановић, Београд, 1938), као и неколико чланака које је објавио у међуратној штампи и Гласнику, Српског историјско-културног друштва Његош у Чикагу.

Овдје је интепретиран дио текстова, који употпуњавају  обимно проучавање бројних публикација које се односе на тај период, а посебно  архивске грађе и међуратне (партијске и друге) штампе, у којој је такође  добрим дијелом и непосредније забиљежена Поповићева политичка активност.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *