Личности: МИЛО КАТИЋ

…Док је једног дана сједио, у кафани „Превија”, из сусједне зграде – поште јавили су му да га тражи нови шеф Удбе, Војо Калуђеровић. Ништа се то Милу није учинило сумњиво. Видјели су се прије два дана. Већ је сазнао да га цијни. Мора да му је Ђоко пренио на кога се можеослонити.
Не сјећа се више какав је сусрет био с Војом. Дошао је к себи лежећи у подруму. Усне натечеие, расјечене, једно око затворено, боле га ребра и бутине. Окреће главу да види да ли је сам. Ово је за Мила пропаст, лудило, горе нег што је замишљао затвор. Знао је како поступају; причали су му и хвалили се како су неке, које је он знао, тукли. Мислио је да мало претјерују, н може живи створ то издржати.
Војо на њега љут, бијесан, како се десило, да се он тако прикрије и увуче међу њих, Енверо-шпијун, хуља, нитков. Кроз његове руке сл(омљен је, брзо, био је мекши од памука.
Чудио се Мило приликом исљеђења што га тјерају да научи одговоре и да их не мијења. било му је тешко да призна да је радио за албанск полицију Сигурими. За ручни сат који му је Рај ко, на задњем састанку дао на поклон, рекли су да је њиме плаћена његова шпијунска услуга.
Мило се надао да ће га казнити „друштвено корисним радом” и повести га, на одређено мјсто, гдје ће издржавати казну са сталима. Ал Удба није тако мислила, спремала је прави спетакл, судску фарсу коју Андријевица, ни прије ни послије, није видјела. То је била права позоришна представа на којој се изводила савремен трагедија, једна од многих која се одвијала пред препуном салом која је аплаудирала, али овог пута не због лијепог доживљаја, него зато што је то морала. Све је то рађено и изведено, да се народ заплаши: да му страх уђе дубоко у костк до сржи, да никад не изађе, да никог не остави на миру, да са њим лијегају и устају.
Четворици којима је спремано јавно суђење дозвољено је да им од куће донесу чисто рубље и, ако имају, боља одијела. Први пут су у затвор донијели казан топле воде да се окупају. Обрија ли су их и ошишали. Нико им није рекао заштс их тако спремају и куд их воде. Они су сами нагађали да ће их довести на неку политичку конференцију,да их тамо руже и псују, да им покажу како је народ компактан, а они малобројни и мизерни. Суђење нико није помињао, знали су из дотадашњег искуства, а оно није било мало, да никада никог нијесу судили, а поготову не јавно.
Ујутру, седамнаестог септембра педесет прве, стајали су у канцеларији милиције: Мио-мир Мило Катић, Миличко Лабан и двојица Лашевића, поред четворице милиционера, очекујући да их некуд спроведу. У Андријевицу је доведен судија из Бијелог Поља. Оптужени, уз пратњу милиције први су ушли у салу, која је служила за приказивање филмова и остале јавне наступе. Поред Мила сио је Војо Калуђеровић. Почело је суђење, на велико запрепашћење оптужених.
Први је устао јавни тужилац Петар Ракочевић. Подијелио је тешке оптужбе свима оптуженима. За Катића је затражио најтежу казну. Мило гледа збуњено, не затвара уста, зури у предсједника суда Анта Малишића, пресудитеља Јована Ђукића и Браика Мартиновића. Чуди се зашто је близу адвокат Милун Лекић, којег је знао одраније. Он гледа оптужене и ћути. По свој прилици и њега су, као публику силом довели. Њему је повјерена тешка улога у овој драми: одбрана окривљених. На дну сале стајала је већа група ђака осмогодишње школе. И њих су довели да могу код куће причати како се строго кажњавају издајници.
Предсједник Малишић пита:
„Да ли се Катићу осјећаш кривим?”
За сваки случај Калуђеровић га лактом гура, да га подсјети на научену лекцију.
„Осјећам се кривим.”
„Јеси ли шпијун албанске службе Сигури-ми?”
„Јесам.”
„Од када радиш тај посао за Енвер Хоџу?” „Од петнаестог септембра прошле године.” „Гдје си податке прикупљао и коме си их предавао?”
„На терену од Мурине до Андријевице, а предавао сам их емигранту Рајку Лашевићу.” „Ваљда, агенту албанске полиције.” „Да, то сам хтио рећи.”
„Шта си добио за награду за твој рад као шпијун?”
„Ручни сат, дао ми га је Рајко.”
„Он ти је то предао у име Сигуримија?”
Тако су испитана и остала тројица. Онда је као у свакој приредби, направљена пауза. Судско вијеће се повукло у сусједну просторију, да се „дрговоре о висини казне”.
На почетку другог чина, предсједник суда Анто Малишић прочитао је пресуду:
„Миомир-Мило Катић, земљорадник из Мурине, због шпијунаже и предаје важних подата¬ка једној страној земљи… осуђује се на смрт стријељањем”.
Остали тројица кажњени су затвором, с шест до осамнаест година. |
Аплаузи из сале, поздравили су „правду” , завршетак ове представе. Ђаци су ћутали, иако их нико није умиривао. Разне верзије су се причал како је Катић доживио изрицање смртне казне: с куражног држања до пада у несвијест.
Сва ова фарса трајала је непуна два сата. То вријеме је било довољно да се обави суђење четворици. Суд није занимало које су „важне пода:тке” окривљени могли да прикупљају од Мурин до Андријевице и да дају другоме на коришћење. Из начина како је Малишић пита окривљене, испало је да је то тајна. Послије пр суде осуђени су спроведени из Андријевице Билећу, гдје су боравили војни осуђеници. То је први и једини случај да су цивилни кажњеници били заједно с војним. У логору Билећа Катић је сазнао да му је смртна казна замијењена дожи вотном робијом. Најдужи период казне издржао је на Голом отоку. Кући је дошао 1960. године послије девет година и пет мјесеци, и поред из јаве педесет шесте Ранковића и Тита да на Го лом нема политичких криваца.
Скоро четрдесет година послије, лист „Поб једа” је у дужој серији писао о догађајима и: времена хапшења ибеоваца. О овом суђењу, удбовац Радоман Срдановић, који је присуствовас суђењу, између осталог, рекао је да је Катић, кад је чуо да је осуђен на смрт „пао као свијећа”. То је погодило и побудило Мила да реагује и да највећи дио његове приче посвети баш томе, да се држао храбро и да није пао, као што је изјавио Срдановић.
То држање приликом изрицања смртне казне стријељањем има занимљиву историју. Наиме, као члан Партије васпитаван је да се у затвору или на стрељишту држи јуначки. Кукавичлук није особина која краси комунисте. У рату је важило правило да руководиоци, кад чују да је неки члан Партије стријељан, прво питају како се држао. Ако је пјевао и клицао Стаљину, онда је жаљен, а ако се лоше држао и тешко поднио растанак са животом, рекли би да није штета: једна кукавица мање.
По свој прилици, Катић је до краја животг остао вјеран Титу. По његовој причи када је осуђен на смрт, .његова мајка је отишла у Бе град, гдје ју је примио Броз! Кад му је рекла ДЈ је Мило осуђен на смрт, прекорио ју је што од .мах послије хапшења није дошла! У ситуацији 1каква је била, није могао ништа више да учини већ да му смртну казну замијени доживотном робијом!

Фрагмент из књиге Радосава Зековића „Давоље вријеме“ (Београд,2000)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *