ОБАВЈЕШТЕЊЕ

Уредништво портала selo-velika.me недавно је примјетило да у презентацији недостаје комплетна архива за септембар, октобар, новембар и децембар 2014.године. За сада, није нам познат разлог како је до тога дошло… Будући да тај и други материјал редовно похрањујемо и чувамо, те да сматрамо да је дио тих прилога трајнијега значења, неке смо поново поставили, а нареднх дана биће поновљени и други. Посјетиоце позивамо да затраже неки од евентуано недостајућих садржаја који су у томе периоду објављени. Уз молбу за разумијевање, Уредништво

БЈЕЛАНОВИЋ „ПЕГЛА“ ОЦА ?!(поновљено)

Galerija

Ova galerija sadrži 1 fotografiju.

Пише: Бранко Јокић Здравко Николин Нишин Бјелановић (рођен 1923.године) важио је за добра човјека и Величанина. Једном ријечју, био је одмјерен, истинит, одан и дослљедан. Зато му се и вјеровало – и када је говорио о себи (што је ријетко … Nastavite sa čitanjem

ZAKAŠNJELO „OBJAŠNJNJE“ (ponovljeno)

Poštovani gospodine Jokiću! Slučajno sam obaviješten, a potom se i lično upoznao sa Vašim reagovanjem na portalu sela Velika na moju knjigu “Zločini nad pravoslavnim stanovništvom u Gornjem Polimlju”. Iskreno govoreći u prvom trenutku sam pomislio da se radi o Vašoj zabuni i o Vašem potpuno neumjerenom i proizvoljnom reagovanju i da u najvećem dijelu ne stoje i da su sasvim neutemeljeni Vaši razlozi za reagovanje na način i u konotaciji u kojoj ste to učinili. Medjutim, malo pažljivijim pregledom i uporedjivanjem zaključio sam da ste, na moju veliku žalost i crnu bruku, najvećim dijelom ili u potpunosti u pravu, bar što se tiče načina i konteksta u kome je došlo do doslovnog preuzimanja, citiranja i objavljivanja tekstova, djelova tekstova i fusnota iz Vaše knjige “Sin gordog Čakora” u mojoj pomenutoj knjizi.Nažalost i način i razlozi koje ću Vam ponuditi u objašnjenju i odgovoru, koji razumljivo očekujete od mene, a na kojima i insistirate u reagovanju, prilično su limitirani i teško mi je zbog toga, ali se nadam da ćete na kraju ipak imati razumijevanja za ono što ću Vam predočiti i što se desilo i šta je uzrokovalo da dodje do toga do čega je došlo. Desilo se, naime, da sam se u radnoj verziji moje knjige i u mojim tekstovima koristio gradjom iz vaše knjige, kao nezaobilaznom literaturom (ovo nije nikakvo laskanje već objektivan sud) i činjeničnom osnovom koja pruža izvanrednu podlogu za komentarisanje i zaključivanje o istorijskim dogadjajima i ličnostima kojima ste se, izmedju ostalog, bavili u vašoj knjizi.Razumije se i da sam imao namjeru da se istim koristim na način i u skladu sa autorskim napomenama o nedopustivosti svake upotrebe ili zloupotrebe bez Vašeg autorskog dopuštenja. Dakle, u momentu kada je knjiga upućena na prelom i u opštoj žurbi da se taj dio posla finalizuje da bi knjiga bila spremna za 28. jul, ja sam uputio tekst koji je sadržavao i izvode direktno preuzete iz vaše knjige, sa bilješkama na marginama da se napravi komentar na Vaša cijenjena zapažanja i zaključke, a da sam pri tom potpuno zaboravio na moje komentare, zaključke i moj autorski odnos (bilo kakav da je) priložim i ugradim u moj konačan tekst, iako sam sve to imao na umu i (nažalost) sve to već imao pripremljeno-uključujući i oznake korišćene literature u fusnotama. Sve kasnije bilo je kasno zbog moje elementarne nepažnje i sve mi je postalo jasno tek nakon Vašeg. Gospodine Branko, žao mi reagovanja je ako mislite da sam Vama namjerno i sračunato naudio na tako naivan i otvoren način, jer u mojem dosadašnjem istoriografskom bavljenju ovo mi se prvi put dešava, ali se ipak desilo i ja nemam druge riječi sem da Vam se izvinim zbog toga ako Vam to nešto može značiti, a da Vam se posebno izvinim što se to desilo upravo prema Vama, jer Vi to svakojako i konačno nijeste zaslužili. Tako gledano, izuzimajući dio koji se odnosi na vaš komentar vezano za ulogu i doprinos vladike Amfilohija prema svemu ovome (jer to je nešto na čemu se nijesmo ni sretali ni upoznavali niti je bilo razlog mog niti Vašeg bavljenja ovom tematikom – nadam se da se slažete), ja Vam ostajem prijatelj i veliki dužnik i nadam se da ćete se i Vi na isti način odnijeti prema svemu ovome. Pozdravlja Vas, Predrag T. Šćepanović u Kolašinu, 20. oktobar 2014.g.

I TREĆA PREVLAKA (ponovljeno)

22. јануар 2015. годинe "Vijesti" 22. 01. 2015. g.

Hašim Tači je na konferenciji za novinare u Podgorici (16.januara) rekao: „Velika je sreća da Kosovo i Crna Gora nemaju otvorenih pitanja oko granice. Proces demarkacije je završen više od 90 odsto i vjerujem da će početkom proljeća biti riješen u potpunosti“. Nije rekao istinu, a njegova „objašnjenja“ prećutao je i domačin Igor Lukšić. Nakon crnogorskoga priznanja Republike Kosovo (2008. godine) dogovoreno je otvaranje međudržavnoga graničnoga prijelaza u Bjeluhi - u Kotlovima. To je bio i razlog da Crna Gora, 2011. godine, proširi i asfaltira put uz Veliku, preko Čakora i niz Bjeluhu, u dužini od oko 20 kilometra. Međutim, izgradnja „zajedničkoga“ objekta, radi „brzog“ otvaranja carinsko-policijskoga punkta, nije započeta ni poslije šest godina. Prema pisanju medija u Prištini i izvorima u Podgorici, kosovska strana nije iskrena. Naprotiv: njene vlasti i uticajni krugovi otvoreno su pokazali teritorijalne i špekulantske aspiracije prema imovini Veličana, odnosno ovom dijelu Crne Gore - na platou Čakora. Najprije je (u avgustu 2011. godine), kosovska delegacija zatražila da se (zajednički) grančni prijelaz uspostavi na vrhu Čakora, odnosno desetak kilometara unutar crnogorske državne teritorije. To je “obrazložila“ bizarnostima: „boljim pregledom terena“, „sunčanošću Čakora“ itd. Crnogorski predstavnici su uzvratili da se Crna Gora „najboje vidi sa Lovćena“ i enenergično zahtjevali da se (zajednička) zgrada za carniske i policijske poslove podigne u Kotolovima (đe više od sedam decenija (po)stoji tabla koja obavještava da je na tome mjestu granica između APK Kosovo i Metohije i Crne Gore). Šef kosovske delegacije zaprijetio je da „građani Peći i Rugove neće dozvoliti da se prijelaz uspostavi na tertoriji Kosova“, čime je jasno stavo do znanja da im je glavni cilj pokušaj da međudržavnu granicu pomjere na Čakor. Potom, članovi kosovske komisije nijesu došli na dogovoreni sastanak, u Podgorici. Brzo se pokazao zašto: 7. septembra 2011. godine, u vrijeme kada je završavano asfaltiranje puta sa crnogorske strane, a u Peći KFOR zvaničnio prenio nadležnosti čuvanja granice na Kosovsku policiju, u tome gradu (nakon ceremonije, kojoj je prisustvovao i tadašnji crnogorski ministar unutrašnjih poslova Igor Brajović), Albanci su bučno demonstrirali, a grupa od nekoliko stotina autima jurnula uz Rugovu i došla u Kotlove i, uz prijetnje (naravno, Crnoj Gori), porušila granične oznake i piramide. Kosovski mediji dali su im „patriotsku“ podršku, a crnogorski zvaničnici (ćuteći pred domaćom javnošću) obavijestili KFOR. Bajram Režepi, ministar unutrašnjih poslova u Tačijevoj vladi, kazao je kako je ta vlada saglasna za uzajamno priznanjanje ranije administrativno-katastarske granice (kako je to zaključila i Badinterova komisija - da adminstrativne granice između bivših jugoslovenskih republika postaju međudržavne, na dan sticanja nezavisnosti), itd. To je crnogorsku stranu ohrabrilo, pa su se (6. novembra, 2012. godine, u Podgorici), ponovo sastale dvije komisije. Ali, ponovo je uslijedilo nemušto saopštenje - po kome je „utvrđen plan aktivnosti u obavljanju poslova razgraničenja i utvrđivanja državne granice i priprema za zaključivanje međunarodnog ugovora o državnoj granici“, itd… U nastavku su geometri izlazili i na lice mjesta. Kosovski nijesu imali nikakve mape, pa su članovi njihove komisije na razne načine tražili „poseban dogovor“ oko prekrajanja granične linije na nekoliko mjesta. A onda je sav posao zamrznut (skoro godinu dana komisije se nijesu sastajale…) Da se, ipak, radi o ozbiljnome problemu, a ne samo o nekakvom „istorijatu“ dosadašnjih pregovora, ukazuje i podatak koji je prošle nedjelje u Podgorici istakao upravo Tači: u pitanju je deset odsto granice, što je u odnosu na dužinu granice između Crne Gore i BiH (i ono oko Sutorine) znatno veći prostor. Jer, kosovski pregovarači pričaju čas jedno čas drugo: traže pojedinačne parcele (u Bjeluhi, padinu na dnu Vraćeva, šume u predjelu Šipovica, itd), ali, u suštini, nastoje da ospore svih 5,7 kilometara granične linije, to jeste oko tri hiljade hektara površine koja pripada Velici, odnosno Crnoj Gori. Istovremeno, dio kosovskih istoričara i intelektualca osporava sve slobodarske žrtve i napore predaka Veličana koji su (od)branili tu granicu i u okiviru nje (na Berlinskome kongresu) ušli u sastav Crne Gore. „Pojašnjavaju“ da je to granica „iz turskih vremena“, te da je sadašnja država Kosovo i tridestak njenih građana koji su vlalsnici imovine na „spornome“ prostoru (koju su kupili u posljednjih tridesetak godina…) „prirodni“ nasljednici Osmanlijske države… Zapravo, pretendenti na tuđe prave se da „ne znaju“ da su Turci za svagda priznali da to nije njihova imovina (što je potvrđeno i u Bukureštu, 1913.godine), a još manje da Albanci (koji takođe ističu kako su ratovali protiv Turaka, da bi ih „istjerali sa Kosova“…) ni po čemu ne mogu biti njihovi nasljednici. Kao i to da su teritorijalni sporovi između Opštine Kućište (za koju njihovi komentatori tvrde da joj je pripadalo „sve do Čakora“) i Opštine Velika sudski riješeni još između dva rata, u korist Veličana, koji su pokazali turske tapije iz 18. vijeka… Svakako valja imati strpljenja i sačekati proljeće, za kada Tači, nakon šest godina blefiranja i odugovlačenja (najvjerovatnije isčekujući nečiju podršku) najavljuje da će ovo pitanje biti riješeno. Tada će se pokazati i da li crnogorski predsjednik Filip Vujanović ne vidi nikakav problem oko imovine protjeranih Crnogoraca, nego ni oko granice na Čakoru, pa je u pravu što, zbog Sutorine, ne imenuje ambasadora u Sarajevu, a postavljanje ambasadora u Prištini uslovljava jedino traženjem da 23 Crnogorca, koliko ih je u istinu na Kosovu (među kojima su i oni „po potrebi“), budu upisani u tamošnji ustav i nađu se u parlamentu… Veličani strahuju i od otvaranja policijsko-carinskog punkta na njhovoj ivici. Jer, on za njih nema nikakve važnosti. Prvo, postavlja se pitanje: kako bi, eventualno, neki ovdašni stanovnik otišao (i došao) do Metohije i Peći, kada se zna da desetak njihovih rođaka, koji ovdje u i Polimlju žive kao izbjegice, godinama ne smiju tamo otići, niti im bilo ko garantuje bezbjednost? Imali bi i nevolje sa šumokradicama (koji to i sada čine) i stočarma iz Rugove i Metohije, itd.

Branko Jokić

ПОХВАЛЕ КЊИЗИ БРАНКА ЈОКИЋА (поновљено)

 

Учесници Округог стола који је одржан у Велици, 27.јула 2014, године, на тему „Геноцид у Велици 28.јула 1944. године“, изрекли су похвалне оцјене о књизи Брнка Јокића ПОКОЉ У ВЕЛИЦИ. Интепретирајући поједине дјелове, у таквом контексту, књигу су апострофирали академици Миомир Дашић и Зоран Лакић, као и Љубомир Живљаљевић, свједок тих збивања, проф. др Марко Кнежевић, Гојко Кнежевић, публицист и други. Велико интерсовање за књигу влада и међу читаоцима, о чему свједочи и податак да је за само мјесец дана, од када је објављена, распордата половина тиража. Највише управо у Велици, на скуповима 27. и 28 јула, затим у продавници у Мурини, књижари на Рацини (у Плаву), продавници на Лимскоме мосту (Бреезојевице) и Градској књижари у Подгорици. Осим на тим продајним мјестима, ускоро ће моћи да се купи и у Београду. Ово је пета по реду књига Бранка Јокића о своме завичају. У протеклих три године, објавио је књиге: ЗАПИСИ О ВЕЛИЦИ И ВЕЛИЧАНИМА, РЈЕЧНК ВЕЛИЧКОГА ГОВОРА, ЈОКИЋИ ИЗ ВЕЛИКЕ (у коауторству с Марком Јокићем) и СИН ГОРДОГА ЧАКОРА (хроника збивања у Велици између два свјетска рата). За све влада више него очекивано интресовање, прије свега Величана, али и сусједа (посебно Плављана). Ускоро ће бити објављена још једна књига Бранка Јокића, коју аутор сматра круном истраживња о завичају - биће то монографија под (радним) насловом ВЕЛИКА И ВЕЛИЧАНИ

ВУЧЕТИЋ НИЈЕ БИО ДОКОТОР НАУКА…(поновљено)

Galerija

ВУЧЕТИЋ НИЈЕ БИО ДОКОТОР НАУКА…(поновљено) Пише: Бранко Јокић „Уздижући свој крај“, те приписујући прецима (посебно ближњима) „чуда од јунаштва“ која јесу велика, али и каквих у истину није било (при чему се „заборављају“ многа непочинства) или истичући „умне даровитости“ (при … Nastavite sa čitanjem